Povezano
Pre bilo kakvog povratka na staro postoji podjednako važan trenutak, ili više tih i takvih trenutaka u životu svakog od nas, kada odlučimo da menjamo sebe na bolje. Teretana, stav, profesionalni ciljevi ili jednostavno površno obećanje koje dajemo samima sebi o tome da ćemo biti bolja verzija sebe.
Momenat u kom kao da se zaklinjemo da ćemo od datog momenta učiniti stvari drugačije, da ćemo se promeniti. Svako obećanje o promeni, zvuči kao početak novog poglavlja od kojeg kao da nam dalji život zavisi, zar ne? Međutim, posle određenog vremena, dolazi trenutak suočavanja sa stvarnošću – starim navikama, starim obrascima mišljenja i, što je najvažnije, starim verzijama nas samih. Čak i momenat u kom izađemo kao pobednici, kao da sa sobom nosi tiho šaputanje: vratićeš se na staro kad tad.
Ovaj ciklus povratka, zapravo, nije ništa novo. Uvek sam padala u duboka razočaranja kada bih se i nakon nekoliko godina od kako sam se odrekla neke loše navike, vratila na staro, pa makar na kratko. Još gore od povratka na staro, na kratko, je momenat u kom potpuno vratim staru naviku. Doživljavala sam velika lična razočarenja, te imala osećaj kao da se stara verzija mene vraća, da potpuno obuzme ovu novu „bolju“.
Vremenom, shvatila sam. Vraćanje na staro duboko je ukorenjeno u ljudskoj prirodi. Na neki način, to je naša psihološka sigurnost, nešto što je poznato, što nas u nemirnim trenucima ipak smiruje, bez obzira što je data navika suštinski loša po nas. Ipak, dobijamo instant zadovoljstvo, i nekada to sasvim ima smisla.
Mozak, voli rutinu, voli ono što je poznato. A šta ne voli? Pa ne voli novine i promene. Vraćanje na staro je zapravo pokušaj da se uštedi energija, da se ponovo uspostavi stanje koje je poznato i koje ne zahteva dodatnu angažovanost. Primetili ste i sami, kada vam je teško, kada smatrate da ste istrošili određene resurse, kada emocije pređu prag tolerancije, upravo je to momenat kada najlakše skliznete u stare obrazce ponašanja.
Vraćanje na staro donosi određeni nivo emocionalne sigurnosti, čak i kada znamo da to nije najbolja opcija za nas. Iako osećamo da smo bolji, intelektualno i emocionalno, ta poznata strast nudi utočište u kojem možemo „na brzinu“ pronaći oslonac.
SAMOOPRAVDAVANJE U SLUŽBI ODBRANE VRAĆANJA NA STARO
Senka vraćanja na staro zove se: samoopravdanje. Ljudi su, prirodno, skloni da izbegavaju osećaj neuspeha, a vala i prihvatanja odgovornosti. To je ljudski.
Nije ni čudo što često baš novogodišnje rezolucije padnu u zaborav već u februaru. Jer, na staro se vraćamo ne samo zbog svojih prirodnih sklonosti, već i zbog činjenice da je teško živeti pod pritiskom promena, i tog glasa koji kaže: vratićeš se kad tad. Povratak na staro posledica je i straha da nećemo uspeti da održimo tu novu verziju sebe.
A šta možemo da učinimo da prekinemo ovu spiralu?
Nažalost, odgovor nije jednostavan, jer su ovi obrasci duboko ukorenjeni u svima nama. Međutim, jedan od načina da izađemo iz ove dinamike može biti momenat u kom shvatamo da povratak na staro nije znak poraza, već signal da se pojavio okidač u našem životu koji treba prevazići na novi način. Možda nećemo uvek biti u stanju da u potpunosti izbegnemo povratak na staro, ali kroz prihvatanje svojih slabosti i strahova možemo doći do trajnijih promena. Prihvatimo da nismo savršeni, da imamo mane, poroke.
Na kraju krajeva, nikome od nas nije cilj da budemo savršeni, već da budemo dosledni tom naporu da stalno postajemo bolja verzija sebe, bez obzira na to, ako se ponekad kada nam je teško, ipak vratimo na staro.
Foto: Pinterest