Beogradska izložba „If The Girls Are United“ je proslava moći udruživanja

If the kids are divided than we’ll never be divided! U Beogradu je prošle nedelje otvorena izložba čiji je naziv referenca na pesmu pank benda Sham 69, koja je postala simbol bunta i udruživanja. Izložba „If the Girls Are United“, otvorena u Ustanovi kulture Parobrod, završni je deo autorskog projekta nezavisne kustoskinje Jelene Balević.

Na izložbi učestvuju mlade umetnice iz Beograda, Nikšića, Podgorice, Zvečana, Leposavića, Kosovske Mitrovice, Vranja i Zaječara: Nina Nedić, Valentina Ulamović, Marija Topolac, Ksenija Popović, Zorana Stevanović, Smiljka Babić, Nevena Micić, Sara Janković, Danica Trajković, Vesna Sekulić, Anđela Ranković, Marija Cvetković, Violeta Ćuković, Ana Radulović, Ivana Radulović i Maša Laković.

Projekat je podržalo nemačko Savezno ministarstvo inostranih poslova, a sprovodi ga Regionalna kancelarija za saradnju mladih (RYCO), a izložba će biti otvorena do 2. februara 2025.

Naziv izložbe i referenca na pesmu Sham 69 se ispostavila kao anticipacija za ono što se desilo nekoliko meseci kasnije – studentske proteste i blokade širom Srbije, zbog kojih su neki programi vezani za izložbu i otkazani, kako je za BURO. otkrila Jelena Balević. Ipak, izložba je bila važan korak za osnaživanje umetnica, iniciranje međusobne saradnje i pokretanje diskusije o zajedničkim problemima vezanim za umetnički rad, njegovo predstavljanje u javnosti, ali i o položaju mladih autorki unutar postojećih društvenih i zakonodavnih okvira u lokalnim sredinama.

O svemu tome razgovarali smo sa kustoskinjom Jelenom Balević.

IZLOŽBA „IF THE GIRLS ARE UNITED“: RAZGOVOR SA AUTORKOM JELENOM BALEVIĆ

Možete li da nam objasnite ključne ideje iza izložbe „If The Girls Are United“?

– Ideja je da se okupe mlade umetnice iz različitih krajeva Balkana, a prvenstveno iz Srbije, Crne Gore i sa Kosova – sa Fakulteta likovnih umetnosti u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, sa Fakulteta umjetnosti Crne Gore čije je sedište na Cetinju, kao i sa Fakulteta likovnih i Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. U pitanju su mlade umetnice, do 30 godina starosti. Uslov da se napravi izložba bio je da se promoviše umetnost mladih i da se pomogne da se umreže i komuniciraju, a u nekom momentu i ostvare zajedničku saradnju. Izložba je kulminacija većeg projekta koji je počeo radionicama u decembru, na kojima smo se upoznavale i diskutovale na različite teme, između ostalog i kakva je sitacija u njihovim lokalnim sredinama, kakvi su uslovi u kojima one studiraju, da li imaju izlagačke prostore… 

Da li izložene radove umetnica povezuju neke zajedničke niti?

– Svaka konekcija između radova je slučajna, osim što su se dve umetnice odlučile na saradnju povodom izložbe. Ksenija Popović i Marija Topolac u realizovale rad “Leda i labud”. Jeste bila ideja da umetnice sarađuju, ali zbog sredstava nije postojala mogućnost da umetnice sa Kosova i iz Crne Gore ostanu u Beogradu duže vreme. Ali, umetnice su imale slobodu da prikažu ono što žele. 

Šta su vam radionice koje su prethodile izložbi otkrile o uslovima u kojima ove mlade umetnice žive i stvaraju?

– Čuli smo potpuno različita iskustva iz različitih sredina, pa je to bilo veoma zanimljivo uporediti. Fakultet na Cetinju je dobro uređen – počev od infrastrukture, jer imaju novu zgradu, do radionica koje su im dostupne, sa svim materijalima. Veoma su zadovoljni uslovima studiranja. S druge strane, studentkinje koje dolaze iz Zvečana prisustvuju radionicama u osnovnoj školi – imaju jednu veliku učionicu koju je škola ustupila fakultetu da bi one mogle tu da izrađuju grafike. Njih na jednoj godini, iz svih smerova, ima oko 15. Nisu to samo umetnice koje žive i koje su rođene na Kosmetu. Jedna od njih živi u Zaječaru, a odatkle putuje da studira u Zvečanu. Druga umetnica je pronašla posao koji nije povezan sa njenom strukom u Kragujevcu, a studira na Kosovu. A da ne pričamo o uslovima u kojem studiraju – pod stalnim pritiskom, okužene opasnošću, na šta su one i navikle. Ali, kod njih postoje različite organizacije koje priređuju izložbe i likovne kolonije – scena nije mrtva, ima prostora za druženje i izlaganje, ali su uslovi otežavajući u svakom smislu. Recimo, kada neko putuje do Zvečana i nekog drugog mesta u Srbiji, putovanje može da potraje ceo dan.

Svesni smo da je položaj umetnika, a posebno umetnica, veoma težak. Kako učesnice vaše izložbe gledaju na svoju karijeru u budućnosti?

– Kada smo pričale o onome što se dešava nakon studija, tu su sve zaćutale. Na to pitanje nemaju odgovor ni umetnice koje imaju optimalne uslove, u Beogradu, koji ima bezbroj izdavačkih prostora. Odgovori su bili na nekoj liniji od: “Ostaću na fakultetu, zato sam upisala doktorske studije”, do: “Pa pokušaću u inostranstvu da plasiram svoje radove”. Kada smo postavili pitanje “čemu služi izložba”, to je ostalo nedorečeno. Najviši domet koji izložba može da da jeste sama promocija umetnica u medijima, pa su njihova imena zabeležena, postaju vidljive. Međutim, koliko to njima doprinosi u pogledu karijere? Umetničko tržište kod nas postoji, ali je siva zona. Tu se ne zna šta se događa. Najsigurnija opcija je da kolekcionari stupe u kontakt sa umetnicama, pa da se tako njihov rad proda, a one da imaju konkretan prihod od svog rada. Sve drugo je vrlo upitno. Moje lično iskustvo od kada se bavim izlaganjima je da postoje određeni galeristi i udruženja, ali su umetnici prepušteni na milost ili nemilost njima. Nude im se određeni ugovori na procente, gde galeristi uzimaju određeni procenat, a ne zna se koliko ostaje umetnicima. Veliko je pitanje šta se dešava prilikom preprodaje njihovih radova. U Srbiji te stvari nisu zakonski uređene – ama baš nimalo! 

Da li je položaj u društvu jedan od razloga zbog kojeg ste odabrali da na izložbi prikažete radove isključivo umetnica?

– Ženama umetnicama je mnogo teže. Na primer, kada jedna samostalna umetnica poželi da zasnuje porodicu, ona se tretira kao preduzetnica, znači da ima najgori položaj u društvu kada odlazi na trudničko bolovanje. Samostalna umetnica je na minimalcu, njena primanja su mizerna i nema nikakvu podršku od društva. To je jedan od razloga zašto sam odabrala baš umetnice. Možda se neće svaka ostvariti u porodičnom smislu, ali one koje žele, zaista su dovedene u katastrofalan položaj. One moraju sebi da obezbede drugi izbor prihoda kako bi izdržavale svoje dete, a pri tome ne mogu da rade i stvaraju.

Iz vašeg iskustva, šta bi bile najbolje strategije kako bi se perspektiva umetnika popravila, kao i njihov status?

– Ulivanjem sveže krvi u naša dva reprezentativna udruženja, ULUS i ULUPUDS, može da se unapredi sam status umetnika i umetnica. Učlanivanje u ova udruženja, umetnica može bar da dobije status samostalnog umetnika, što može da joj garantuje kakvu takvu pravnu vidljivost i regularnost u okviru sistema. Taj status ne donosi platu, ali donosi zdravstveno osiguranje i penzioni staž. Taj status nije trajan, već traje dok se umetnik ne zaposli. To je sada opet jedna nova tema – prosto mora da se uredi jedan zakonodavni okvir koji se tiče umetnika. Mladi ne propoznaju udruženja kao maticu koja ima može pomoći, ali je moguće da je to zbog toga što su i udruženja malo introvertna. Što se više mladih umetnika angažuje, to će perspektiva za karijeru svih njih biti bolja. 

Ne možemo zanemariti ni da se ova izložba dešava u vreme velike krize u našem društvu – kako se naziv izložbe odnosi na sve aktuelne događaje?

– U udruživanju jeste moć, a otud i naziv izložbe. Uvek smo zajedno jači – a to situacija sa studentima u kojoj se nalazimo jasno pokazuje. Čovek kao individua u ovakvom svetu gotovo da ništa ne može da postigne sam – ali u kolektivu inicijative mogu da se pokrenu i mogu da se dese promene koje želimo. Definitivno moramo da se borimo za to, ali moramo da budemo udruženi, jer se borimo protiv gabaritnih sistema koji će nas progutati. 

Najzad, koji su vaši najveći utisci posle otvaranja izložbe?

– Sve da se ništa nije dogodilo, da je postavka bila bezveze i radovi nikakvi, dovoljno je postignuće što se 15 umetnica okupljalo na radionicama, razgovaralo i družilo – i što su uspostavile međusobne veze koje ne bi nikada, da nije bilo ovog projekta. Da se samo to dogodilo, bio bi to dovoljan uspeh.

Fotografije: Privatna arhiva