Marko Grabež: Mikromomenti sreće

Gluma ili muzika, pitanje je na koje su mnogo puta davali odgovor Jared Leto, Johnny Depp, Keanu Reeves, Russell Crowe i Marko Grabež, naš proslavljeni glumac, gitarista i vokal benda KOIKOI. Srećom, niko od njih zapravo nije morao da bira između ovih ljubavi i profesija, jer se podjednako dobro snalaze i uživaju u obe. Od prvih sećanja ispunjenih muzikom, preko Dadova i Studija glume u Petoj beogradskoj gimnaziji, osnivanja prvog benda pa sve do danas – kada uskoro lansira drugi album sa sadašnjim bendom – Marka u umetnosti i dalje uzbuđuju iste stvari: kad nešto krene neočekivanim tokom, kad je dobro napisano i kad dolazi prirodno. Po tom osnovu bira i poslove van svojih primarnih interesovanja i upravo tako je postao zaštitno lice brenda Converse i modela patika Chuck Taylor All Star. Na koji način su starke i bitne uloge oblikovale njegov put, priča za treći broj BURO. printa. 

BURO. Da li ti se prvo rodila ljubav prema muzici ili prema glumi? 

Marko: Mislim da se rađala paralelno, jer otkad znam za sebe, prva neka sećanja, fotografije i snimci vezani su za to – u kući se uvek nalazila neka gitara, čula se muzika, pevalo se, glumilo i plesalo. Skidam kapu svojim roditeljima zbog toga što su uspeli da u najgadnijim vremenima (rođen sam ’92), u svem tom crnilu i sivilu oko nas, za mene i moju sestru stvore šaren svet unutar kuće. Non-stop smo se maskirali, pravili predstave, a roditelji su bili naša publika. 

BURO. Potičeš li iz umetničke porodice? 

Marko: Tata je novinar, a mama radi u finansijama, ali često ih zezam da sam ja zapravo preuzeo njihove neostvarene snove jer sam – drugo dete. Mama je želela da se bavi glumom, ali nikad nije ni pokušala da izađe na prijemni. Kao mlađa je tu i tamo statirala, ubiće me što ću ovo pomenuti, ali pojavljuje se u filmu “Živeti kao sav normalan svet”, gde je čak imala i dijalošku scenu sa Sonjom Savić. Skoro sam pogledao tu scenu i bio sam baš ponosan. Ćale svira gitaru i sjajno peva, i kao mlađi je imao nekoliko bendova. Kasnije je ljubav pronašao u muzičkom novinarstvu. Eto, i on je na neki način muziku naknadno „pridodao” kao svoju profesiju nakon što se opredelio za primarno zanimanje, pa sada pravi sjajne muzičke emisije. Nikada naravno sestri i meni nisu nametali da treba da se bavimo umetnošću, ali je ona bila prisutna u našoj kući otkad znam za sebe i valjda je bilo prirodno da sve to prigrlim kao moje. 

BURO. Prve glumačke korake napravio si u Dadovu? 

Marko: Da, ako ne računam svoj prvi „nastup” sa četiri ili pet godina u Herceg Novom u amfiteatru, gde sam se, pošto su me roditelji ostavili na sekund samog, popeo na stepenice i pred punim amfiteatrom izveo koreografiju uz pesmu koju su puštali u tom trenutku – You’re the One That I Want iz Briljantina. To su bile prve i verovatno najveće ovacije koje sam dobio u dosadašnjoj karijeri. Nešto malo posle sam izrazio želju da krenem na glumu. l obožavao sam te časove nedeljom, prvo u Dadovu, a onda u Studiju glume kod Sandre Rodić Janković, gde sam upoznao mnogo divnih ljudi, od kojih sam sa nekima prijatelj i dan-danas, poput Strahinje Blažića. Od tada Peta beogradska gimnazija postaje centar mog sveta – i pre upisa u nju, jer se Studio tu nalazio. Mnogo divnih ljudi iz gimnazije zapravo upoznajem na velikim odmorima preko puta škole iza čuvene trafike ACD, koja je bila kultno mesto okupljanja svih generacija. Pored toga, Peta je važila i za jednu od najboljih lokacija što se hrane tiče, te je naravno redovan odlazak bio Kod Nišlije. Hot Good je uvek imao strava klopu, ali često i promotivne flopove i rizle, pa smo veoma cenili i to mesto, jer je Taš odmah preko puta i taman spojiš lepo i korisno. U tom periodu osnivamo i prvi bend, CheGuerillaz, i u gimnaziji dobijamo priliku da nastupamo na muzičkom festivalu POK, u dvorištu, gde mladi bendovi imaju mogućnost da čuju jedni druge i prvi put osete kako je svirati na nekoj velikoj bini. To je jedan od najlepših perioda u mom životu i zato je moja dužnost, ali i svih nas bivših đaka Pete da sad pružimo bezrezervnu podršku profesorima i učenicima u velikoj borbi koju trenutno vode.

BURO. Kad si krenuo na akademiju, nije bilo moguće da se istim intenzitetom baviš muzikom? 

Marko: Imao sam veliku pauzu između sviranja u bendovima CheGuerillaz i KOIKOI. Posle upisa na akademiju, glavni fokus stavio sam na glumu i četiri godine se posvetio tome – predavanja i vežbe su uglavnom bili od osam ujutru do osam uveče. Prve dve godine praktično nije bilo vremena ni za šta drugo. Ali negde pred kraj faksa počeo sam da shvatam u kojoj meri mi muzika nedostaje i ponovo sam se javio Točku, kod kog sam kao mlađi išao na časove gitare. Po završetku studija, nastupio je onaj čuveni period kada ne znate baš šta ćete sa sobom – u tom nekom razvlačenju i pokušajima da se nešto sa muzikom desi, prelomio sam definitivno da mi se svira i nastupa, te sam sa Gizmom, koji je svirao sa mnom i u CheGuerillazima i delio istu želju, počeo da pričam o osnivanju novog benda.

BURO. Šta trenutno radi KOIKOI? 

Marko: Završili smo snimanje drugog albuma, gotov je miks, master, album je najzad spreman. Prošlo je već mnogo vremena od izlaska Poziva u stranu, tako da, iskreno, ne možemo da dočekamo da ljudi najzad čuju nove pesme. Sada se bavimo plasmanom albuma i pregovorima sa izdavačkim kućama, dok paralelno mozgamo kako bi zapravo možda i najbolje bilo da pokrenemo sopstveni label. 

BURO. Možeš li da nam opišeš razliku između nastupa na bini kao muzičar i izvođenja predstave pred publikom u pozorištu? 

Marko: Često me to pitaju, pa sam razmišljao o tome. Na kraju dana – razlike nema. Sve je performans. Na sviračkoj ili na glumačkoj sceni ja sam performer i na obe scene se osećam dobro. Interakcija s publikom i kolektivni čin tih izvođačkih umetnosti srž su oba procesa. Zanimljivo je i to da se obe dešavaju u trenutku, alati su potpuno drugačiji, ali je suština ista. Postavila si mi bila i to pitanje – šta me i dalje uzbuđuje u oba procesa? Odgovor je – kad stvari krenu po zlu. 

Mislim da u svakoj profesiji čovek može da se igra. Možda je gluma takva da je igra samo očiglednija, ali šta kada nam nije do igre. Zato je za glumu potreban zanat, koji uvek održi zadovoljavajući standard predstave, pa kad i ako se desi neka magija, desi se

BURO. Pa kreneš da razmišljaš o rešenjima? 

Marko: Mislim da je tu manje razmišljanja, a više impulsa. Volim kad stvari krenu po zlu, tipa kad pukne čaša na predstavi, kad se rasprši po podu. Dobiješ neki dodatni adrenalin u trenutku. Profesor nam je govorio da se dobar i loš glumac, onaj koji je prisutan u trenutku i onaj koji nije, razlikuju po tome kako reaguju na incidente. Stvar koja krene neplaniranim tokom uvek je mnogo življa od režirane predstave. Publika će, recimo, videti slomljeno staklo i više je ne zanima šta se dešava u predstavi, već vodi računa o tome da se neko ne poseče. Glumac na sceni koji se pravi da se ništa nije desilo i tera dalje, a vidi da nešto nije u redu, propušta trenutak da učini predstavu živom i preusmeri pažnju u svoju korist. U tom trenutku treba da bude svestan da se staklo slomilo i da ga mora on pokupiti. Staklo je sjajan partner i može mnogo da vam da, samo ako ga primetite. 

BURO. A publika treba da se zapita da li je to slomljeno staklo zapravo deo predstave? 

Marko: Mnogima je sigurno jasno da to nije deo predstave, ali odlično je ako uspete da ih ubedite da jeste. 

BURO. Jesi li nekad namerno pravio izmene u tekstu kako bi iznenadio kolegu, uhvatio ga nespremnog na sceni? 

Marko: Iskreno i nisam. Nekako je toga manje u mojoj generaciji. Slušao sam priče starijih generacija da su svašta radili jedni drugima na sceni. Tu mislim na ekipu ovih najvećih bardova koji su iza sebe imali previše zajednički odigranih predstava, previše popijenih pića, gotovo svako veče u pozorištu, pa je verovatno to bio i logičan sled, da zezanje prenesu i na scenu. Čini mi se da je njihova posvećenost pozorištu bila drugačija od one koju mi praktikujemo danas. Za njih je pozorište bilo njihov život. Predanost glumi i sceni je za ogromno poštovanje, ali, s druge strane, verujem da s takvim velikanima nije bilo lako živeti. 

BURO. Da li je to veliko glumačko pitanje – treba li gluma da bude centar univerzuma za glumca ili je to, ipak, samo posao od devet do pet, nakon čega on treba da se vrati svom privatnom životu? 

Marko: Možda nisam najbolji sagovornik na ovu temu jer nikad nisam osećao da je pozorište mesto koje baš toliko treba da te „uzme”. Ipak ga pomalo doživljavam i kao radno mesto. Verujem da je tako po mene zdravije i da bi me, u suprotnom, jako brzo „spalilo” da to bude moj glavni identitet – biti glumac. Za to treba velika hrabrost, a verujem i da bih u tom slučaju bio mnogo naporniji po svoje najbliže okruženje. I mislim da ovo nije pitanje samo za glumce, već za sve umetnike – reditelje, muzičare… U nekom trenutku se većini umetnika učini da je ono što rade važnije od drugih profesija, pa još kad dobiju feedback od javnosti, kredibilitet… Treba se paziti te zamke. Gluma je privlačna profesija, ali lako se može desiti da postanete dete koje svi tetoše.

BURO. Dobro, gluma i jeste jedna od retkih profesija gde se sve vreme igrate. 

Marko: Mislim da u svakoj profesiji čovek može da se igra. Možda je gluma takva da je igra samo očiglednija, ali šta kada nam nije do igre. Zato je za glumu potreban zanat, koji uvek održi zadovoljavajući standard predstave, pa kad i ako se desi neka magija, desi se. Ima mnogo večeri kad nema magije, prosto dođete umorni u pozorište, pet je do osam, samo što nije počela predstava, a vi skrolujete na telefonu. Ili igra Zvezda u tom trenutku, lomi se rezultat, a vi baš tad morate na scenu. Nekad nije potrebno ni toliko „ulaziti u lik”. Nažalost, često se dogodi da je sama priroda projekata takva da nema prostora za preveliki emotivni angažman. Mi glumci težimo ka tome da nam se dese predstave i procesi koji će nas potpuno obuzeti, gde ne možeš baš sa telefona, „hladan”, pravo na scenu. Gde je stvarno potrebno da se pre i nakon igranja potpuno osamiš i ćutiš malo dok se ne dovedeš u pravu „temperaturu”. Gde je partnerska igra na sceni takva da želiš da se nikad ne završi i stvarno zaboraviš na sve, tu si celim svojim bićem. Ako pitate bilo kog glumca, verujem da će reći sličnu stvar. Jer ko god da se dotakao te vrste igre, zna koliko je lekovita i žudi za time da je ponovi.

BURO. Za koju ulogu možeš da kažeš da te je oblikovala kao glumca? 

Marko: Ulogu Mihaela Berga, u predstavi Čitač, doživljavam kao prekretnicu kada sam počeo malo ozbiljnije da pristupam celom doživljaju pozorišnog procesa i generalno glumačkom pozivu. Mislim da sam kroz tu predstavu postao malo više čovek i nakon tog procesa – procese ne doživljavam isto. Tako je ponajviše zbog ljudi sa kojima sam sarađivao. Zahvaljujem saradnicima na tome, pre svih reditelju Borisu Liješeviću i glumici Mirjani Karanović, s kojima sam najviše i radio. Shvatio sam da je njihova vrsta posvećenosti i meni bliska, ali mi je bila daleka jer sam mislio da to nisam ja, da sam neko ko hvata krivine i radi sve pomalo kampanjski. Verovatno je trebalo da mi se dese dobra uloga, dobri saradnici i dobar proces kako bih shvatio da sam u suštini štreber i koliko mi je važno da nešto brusim. 

BURO. Kako je bilo igrati Čedu Jovanovića u Sablji? 

Marko: On je čovek o kojem bi mogla da se radi i cela serija u nekoliko sezona, ima toliko materijala da bi sigurno bilo baš uzbudljivo. Ovde je u pitanju bio sporedni karakter gde je prostora za razvijanje lika bilo manje, te je bilo važno „loviti” neke osnovne i najprepoznatljivije crte tog lika kroz svega nekoliko replika. Što je stvar učinilo još izazovnijom. Ta uloga predstavlja svojevrstan iskorak u mom slučaju jer sam se upustio u jedan novi izazov – rešio sam da izađem iz nekog minimalizma, iz tih nekih sebi svojstvenih komfor-zona u kojima sam se često trudio da samo budem prirodan, istinit, da bi to s vremenom počelo malo da mi dosađuje. Kao da smo se malo zaglavili u potrazi za realističnim prikazima. Bila bi užasna gre’ota da sam Čedu sveo samo na neku vrstu „doku” naturalističke glume, uz svesno izbegavanje potrebe da se uđe u imitaciju. Želeo sam jako da mu dodam malo „soka”, jer njegov lik je dozvoljavao da se igram, čak i da negde preteram. Hvala autorima serije što su inicirali i ohrabrivali tu nameru. 

BURO. Od čega zavisi da li ćeš prihvatiti neku ulogu ili ne? 

Marko: Od scenarija. 

BURO. Gde odlaziš kada želiš da se odmoriš i od muzike i od glume, ako uopšte imaš potrebu za odmorom od toga? 

Marko: Ne mogu baš da kažem da odlazim negde specifično. Odmaram se uglavnom tu gde se zateknem. Jer i kad dođe do nekog prezasićenja, pa odmor potencijalno planiram u vidu nekog putovanja, uglavnom se ono jako brzo pretvori u akciju i tabananje kroz grad. Što se odmaranja od muzike tiče, imam, recimo, periode kad ne mogu uopšte da je slušam. Desi se neko prezasićenje i onda mi svaki zvuk bude intenzivan. Nisam ni neki preveliki fan jutarnjeg slušanja muzike. Moja devojka jeste, tako da mislim da bi nakon pet godina već trebalo sa se naviknem. Shvatio sam takođe da mi je dosta teško da slušanje muzike bude propratna stvar – nikad nisam mogao da učim i slušam muziku, da čitam i slušam muziku, jer i jedno i drugo traže podjednak fokus i angažman, kao što to traže film ili knjiga. 

BURO. Odlaziš li u prirodu? 

Marko: Sanjam o tome da budem ta prirodnjak osoba. Umeo sam ranije nešto malo da kampujem, prijao mi je taj osećaj jako, ali evo već dugo nisam. Voleo bih da mogu da kažem da sam neko ko je često u šumi, po planini, ali onda pomislim – koliko se zapravo retko to dešava. Nemam rutinu odlazaka u prirodu. Možda su zato i toliko velike i divne te stvari. Nekad mi bude dovoljna i sama ideja da znam da me to negde čeka, što me već učini mirnijim i boljim čovekom. Onda odem negde i posle tri dana sam u fazonu “okej, dosadno, gde ćemo dalje?” Koristim zato šetnje sa psom, te mikromomente sreće. Blizu mi je Hala Pionir, Profesorska kolonija, tako da ima još koliko-toliko mogućnosti za mir. 

Tri moja omiljena albuma mogla bi biti: Radioheadov – In Rainbows, Mezzanine Massive Atacka i Skinty Fia benda Fontaines D.C. Ta tri albuma – to sam ja. Znam sve o njima, uzduž i popreko – svaki sekund, svaki takt sa tih albuma mene apsolutno definiše i oblikuje

BURO. To sigurno znači da mnogo snimaš. Možeš li da nam najaviš neki novi projekat na kojem trenutno radiš? 

Marko: Pa i ne snimam toliko. I kroz razgovor s kolegama uočavam da se polako možda izduvava ovaj nerealni balon koji smo živeli zvani hiperprodukcija. Mnogo je projekata koji su „na holdu”. Evo već neko vreme se zezam da ću napraviti Festival neobjavljenih projekata. Ja ih imam bar tri-četiri. Recimo, serija Apsolutnih sto u režiji Srdana Golubovića. Tu je i druga sezona serije Tajkun, u njoj igram veliku ulogu. Pa, i sa Sabljom je bilo pomeranja, otkazivanja emitovanja i ostalih neizvesnosti. Nisam kompetentan toliko da bih ulazio u razloge, ali čini mi se da je nikad jasnije da je cenzura mnogih projekata umnogome i političke prirode. Takođe, snimao sam i film Maje Miloš Pukotina u ledu, u kojem igram glavnu mušku ulogu. Već dovoljno projekata za višednevni festival. Jeste se snimalo, ali projekti ne izlaze, pa ljudi misle da sam se malo više prebacio na muziku, a nije baš tako. Iskreno se nadam da će neki od ovih projekata uskoro ugledati svetlost dana. 

BURO. Kako biraš brendove sa kojima ćeš sarađivati? U poslednje vreme svedočimo porastu glumaca influensera, kakav je tvoj stav prema tome i jesi li uopšte aktivan na društvenim mrežama? 

Marko: Vrlo sam lenj na Instagramu, možda i neodgovoran budući da imam i bend. Trudim se neko vreme da budem aktivan, pa me onda nema tri meseca. Ne umem da razvijem rutinu i da to ide prirodno. Pretpostavljam da me je, između ostalog, i zbog toga privukla saradnja sa brendom Converse. Uvek sam verovao da nisam nešto previše interesantan brendovima, s obzirom na moje brojke. Ali Converseu nije bio glavni cilj neko ko ima mnogo pratilaca. Bilo im je važno da ono što radim kao glumac i muzičar rezonira sa njihovim brendom, i drago mi što smo se u tome pronašli i prepoznali. 

BURO. Zaštitno si lice modela Chuck Taylor All Star. Da li su starke tvoje omiljene patike? 

Marko: Celog života imam on & off odnos sa starkama, ali fakat je da su tu odmalena. Prvo ih je nosio tata, celu svoju mladost, u starkama je upoznao kevu. Sumnjam da su me pravili baš u njima, ali pamtim da sam kao klinac prepoznao da je on Deda Mraz tako što su ga odale upravo one… Te patike su imale mesto u mom životu u svim nekim ključnim punktovima. Možda sam ih izbegavao u osnovnoj jer je tada bio neki drugi, malo brži gas, i to su bile patike koje nosi ćale, ali posle celu srednju nisam izlazio iz starki – i, evo, imam ih i sad, samo što su sad čiste i glanc nove. Možda postajem mator, ali moram priznati da mi se sad takve nove i čiste više dopadaju. Starke su nešto što mi je jako blisko i mislim da će uvek biti tako, to je nešto što u mom životu ima kontinuitet i ne zastareva. 

BURO. Na kraju, najteže pitanje na svetu – omiljeni album svih vremena? 

Marko: Juče sam, u potrazi za ovim odgovorom, s obzirom na to da sam znao da će ovo pitanje doći za kraj, skrolovao kroz listu Rolling Stonea 500 najboljih albuma svih vremena. Bio sam u fazonu – kako sad izvući jedan album, a opet, smara me da dam neki odgovor tipa „u, ima ih previše”. Mislim da je hrabrije ipak izgovoriti nešto, a zapravo, istina je da verovatno svi intuitivno znamo odgovor na ovo pitanje, samo se plašimo da to što budemo rekli neće do kraja opisivati ko smo ili će biti pretenciozno, jer ti albumi treba da predstavljaju tebe. Uz svu ovu ogradu unapred i strah koji delim i ja, evo ga… Tri moja omiljena albuma mogla bi biti: Radioheadov – In Rainbows, Mezzanine Massive Atacka i Skinty Fia benda Fontaines D.C. Ta tri albuma – to sam ja. Znam sve o njima, uzduž i popreko – svaki sekund, svaki takt sa tih albuma mene apsolutno definiše i oblikuje. Doživeo sam i tu neverovatnu sreću da je KOIKOI delio binu sa Fontainesima na Inmusicu, i da ove godine sviramo isti dan, slot za slotom, sa Massiveom na Arsenalu. Jedini logičan nastavak ovoga bio bi da sa Radioheadom bude Glastonbury dogodine. 

BURO. Produkcija

Kreativna direkcija: Katarina Stefanović

Fotograf: Katarina Šoškić

Stil: Milena Kitić, Danica Bojić

Lokacija: KC Grad