Paolo Sorrentino i „La dolce attesa“: Umetnost čekanja na Salone del Mobile 2025

Na Salone del Mobile, tamo gde forma prestaje da bude samo estetska, a prostor postaje narativ, oskarovac Paolo Sorrentino nam je ovog aprila podario instalaciju koja se ne posmatra — već oseća. I o kojoj će zasigurno dugo pričati.

„La dolce attesa“ nije tek još jedan rad slavnog reditelja, već prostor koji nežno problematizuje ono što svi nosimo sa sobom — iskustvo čekanja.

Bilo da čekamo rezultate, lekara, ljubav, odlazak, povratak — čekanje je univerzalna drama, i Sorrentino joj pristupa sa svojom prepoznatljivom poetikom. „Hteo sam da to čekanje bude slatko,“ kaže on. I uspeo je.

U životu ništa nije vredno. Ali ako već čekamo, možemo da pokušamo da to učinimo lepim

Instalacija je oblikovana kao intimni, zatamnjeni svet pulsirajućih svetala i zvukova, sa centralnim objektom u obliku kaleidoskopskog srca, koje pulsira i svetluca u ritmu svetlosti i zvuka. Stolice — udobne i fluidne — ne miruju. One se kreću, klizeći lagano kroz prostor dok vas tihi osmesi glumaca vode na tom putu introspekcije.

„Od samog početka sam imao ideju da se stolice kreću, da prostor bude živ. Ali nisam bio siguran da li je to tehnički moguće. Onda mi je Margherita (Palli) rekla da jeste. I uradili smo to,“ rekao je Sorrentino.

Zvučna scenografija uključuje otkucaje srca, zvuke prirode i duboki ton kita — gotovo podsvesni ambijent koji poziva na meditaciju. Ceo prostor se pali i gasi, treperi između napetosti i smirenja, između straha i utehe.

Umetnost čekanja u praksi

Već pri samom ulasku u paviljon, iskustvo počinje. Lift koji vodi do centra dešavanja nije samo prevozno sredstvo, već prvi čin ove tihe drame. Iščekivanje počinje već u usponu, a kada se vrata lifta otvore – zatičete se u prostoru koji odiše atmosferom misteriozne estetike. Tiket za čekanje vam simbolično uručuju glumci bez ijedne izgovorene reči, ali s neverovatnom prisutnošću, i potom vas sprovode do prostorije u kojoj dominira zagasita, krvavo crvena boja. Da li je ta boja izabrana slučajno? Sorentino kaže – nije, ali jedini razlog koji navodi je taj što mu se jednostavno dopada.

Dok ležite u udobnim stolicama, prilagođenim telu i disanju, počinje putovanje. U središtu prostorije – monumentalna skulptura od stakla. Njena centralna tačka: stakleno srce kroz koje protiče svetlost. Deluje kao da su providne arterije oblikovane da štite to srce, kao stakleni oklop emocija. Svetlost se prelama i pulsira, baš kao krv kroz srce – kao život sam.

Možda sam romantik, ali teško je ne pronaći metaforičko značenje u toj igri svetlosti, stakla i tišine. Srce je ovde više od forme – ono je simbol stanja, uzbuđenja, treme, onog trenutka kad telo zna da nešto veliko sledi. A upravo to “nešto” – jeste čekanje. Slatko, nežno, ali ispunjeno tenzijom.

Na samom kraju, posetilac dolazi do šaltera i dobija svoj “izveštaj” – dokument o svom doživljaju, kao završni čin ove poetske instalacije. Sve u vezi s ovim radom je promišljeno, ali intuitivno. Jedinstveno, a univerzalno. Toliko da sam, nakon prvog puta – morala sve da ponovim

Razgovor sa Paolom Sorrentinom: između svetla, senke i unutrašnjeg sveta

U okviru programa Drafting Futures, 12. aprila u Paviljonu 14, novinar Antonio Monda razgovarao je sa Paolom Sorrentinom pred publikom. Razgovor je bio spontan, topao, i pun nežnih paradoksa koji obeležavaju Sorrentinov umetnički svet.

Vaši filmovi su poznati po pažljivo osmišljenim prostorima. Kako ste pristupili dizajnu ove instalacije?

Sorrentino: U mojim filmovima, prostor nije samo pozadina; on je lik. On komunicira sa ostalim likovima, sa njihovim osećanjima. Želeo sam da i ova instalacija ima tu dimenziju — da te dodirne, da te pozove da uđeš u sopstveni osećaj čekanja. Ali to čekanje nije prazno, ono je mekano, senzualno, nežno.

Kako režirate kada nemate konkretan scenario? Kako ste ovde znali šta treba da uradite?
Sorrentino: U režiranju se vodim isključivo osećanjima. Ne znam nikada unapred kako će nešto ispasti. Imam samo nekoliko trikova koje sam naučio kao klinac, i njih se držim. Sve ostalo je sentiment. I često taj sentiment ne znam ni da objasnim.

Da li ste zadovoljni kako je sve ispalo?

Sorrentino: Video sam instalaciju sedam, osam puta. I svaki put imam osećaj da nisam dovoljno uradio. I zato sam dodao glumce. Njihovo prisustvo daje život prostoru. Na tvoje pitanje „Da li si dobro uradio?“ — rekao bih: „U životu ništa nije vredno. Ali ako već čekamo, možemo da pokušamo da to učinimo lepim.“

Tišina kao narativ

Instalacija „La dolce attesa“ nije pokušaj da se reši iščekivanje — već da se umiri, oplemeni, osvesti. U Sorrentinovom svetu, emocije nisu zaključane rečima, već prostorima, svetlom, tišinom i pogledima. A čekanje… više nije neprijatelj. Ono je prostor između — mesto gde pulsira srce.

Tekst: Marija Jovanović @amaroarchitecture

Fotografije: Salone del Mobile, Ana Jovanović