Lični stav: Video klubova više nema

Postoji jedan miris iz detinjstva koji više ne mogu da pronađem. Mešavina plastike, izbledelih plakata, tankog sloja prašine. Bio je to miris video kluba sa zvoncetom na vratima i izgrebanim ručkama. Kada ulaziš u prostoriju, ona ne pokušava da ti proda ništa osim vremena, priče i mogućnosti da na jedno veče budeš neko drugi.

Taj jedan video klub kojeg se sećam – kod Slobe (tačan naziv sam zaboravila), bio je moj mali hram pop kulture. Svet u kojem se VHS kasete nisu posmatrale kao komadi beskorisne plastike, već kao ulaznice u nove svetove i dimenzije. U ritualu obilaska nema onog čuvenog “predloga za vas”. Biralo se očima, srcem, instiktom, po naslovnoj slici ili po tome što ti je brat od tetke rekao: moraš da pogledaš ovu kasetu, ima Keanu u kožnoj jakni.

Na policama su filmovi bili poređani po žanru, pa po popularnosti, pa po nekom nepoznatom pravilu koje je postojalo samo u Slobinoj glavi. Pričali su mi čak da su neki ljudi lepili i ostavljali cedulje: “Odličan kraj.” Ili: “Dobar ako voliš akciju. Loš ako tražiš logiku”.

Pamtim red ispred pulta, doduše još u to vreme kratak. Jedan vrlo mali TV na pultu koji na repeat pušta Terminatora 2, a iza pulta obično je sedeo mali Steva s Walkmanom na ušima (Slobin sin – družio se sa mojom sestrom, oboje su imali Walkmanom sem mene, fora je bila da su bili stariji). Steva je uvek bio mrtav ozbiljan za jedno dete. Verovala sam tad, a verujem i sad, da je sam sebi nametnuo ulogu „čuvara“ kaseta i filmova. Kad god bi neko pokušao da iznese kasetu bez da vrati prethodnu ili je pak ukrade, on bi ga pogledao kao bibliotekarka kad kreneš da kašlješ u čitaonici na faksu.

Moj omiljeni deo kod Slobe? Polica sa novim naslovima. Ograničena količina. Dve, najviše tri kopije. Ako zakasniš, ostaje ti da čekaš. Nema stream now, nego grickaš nokte i obilaziš videoteku gotovo svakodnevno kad se vraćaš sa odbojke ili vožnje rolerima. Čekaš da komšija vrati kasetu, nekada tačno znaš kod kojeg je, moliš majku da pita za tebe kad bude išla iz prodavnice, a ona te posle slaže da je to uradila. E to čekanje, to nekada, gotovo nemilosrdno čekanje, činilo je da svaka odgledana scena ima astronomski značaj.

Video klub me je naučio da film nije samo puki sadržaj. Gledao si ono što je bilo dostupno. Nisi imao sve. I to nešto što si imao si obožavao. Jer si ga sam izabrao, a ti mora da znaš šta valja. I sam si zaboravljao da vratiš kasetu na vreme, pa te stigne kazna, 30 dinara po danu. Nekada više, ako je film bio „nov“.

VIDEO KLUB / DRUŠTVENA MREŽA

Nisu to bile samo kasete, to su bile društvene mreže. U videotekama bismo saznali šta svi gledaju, mi klinci smo se raspravljali se oko toga da li je bolji Pulp Fiction ili Trainspotting mada ni jedan od tih filmova tada nismo potpuno kapirali. I naravno, ono najbolje, krili smo poglede kada neko iz komšiluka iznajmljuje film sa sumnjivim omotom, a posle ogovarali kad izađemo na ulicu.

U video klubu sam prvi put čula reč “režiser”, i druge izraze vezane za film i muziku. Neki stariji čovek jedan dan, ispred mene, tražio je “određene režisere”. Nisam znala o kome je sve pričao, ali sam zapamtila reč, onda sam i ja počela da pamtim ko je režiser pa se hvalila znanjem o filmu u školi na odmoru.

Kad se pojavio CD, počeli smo da narezujemo. Nije to bilo svetogrđe, bio je to čin ljubavi prema muzici i filmu. Prvi film koji sam odnela da mi se nareže bio je Kill Bill – svi delovi, i njega sam poklonila mami. Pogledala ih je minimum stotinu puta i verujem da su je oblikovali kao ličnost. The Matrix i gomila romantičnih komedija nosili su se na letovanje u Crnu Goru, a smeštaj nismo uzimali ako u sobi nema DVD – koliko košta nek košta. CD se narezivao i čuvao kao blago, obavezno s posvetom napisanom markerom.

Danas imamo sve. Bukvalno sve nam je dostupno, a da pri tom ne moramo da pomerimo dupetom. Milijardu filmova, serija, dokumentaraca, muzike, samo klik, play i ide. Ne moraš da čekaš komšiju, ne moraš čak ni da ga poznaješ. Ja bar moje ne poznajem, a neretko i izbegavam da upoznam. Imam osećaj kao da smo time što smo dobili „sve“, sve izgubili. Čin biranja, čin vraćanja, čin gledanja s porodicom i prijateljima. Kaseta i CD bili su svojevrstan jezik ljubavi kako prema kulturi tako i jedni prema drugima.

Nisam nostalgična zbog toga što mislim da je to bilo „bolje“ vreme. Ima i ovo sada neku čar… Neku… Ali na mapi mojih sećanja iz detinjstva video klub kod Slobe zauzima čitav jedan kontinent. Onaj na kom sam naučila da kraj ne mora da bude srećan da bi film bio dobar (fakat je danas svaki kraj srećan).

Dok skrolujem Netflix, bez uzbuđenja, bez čežnje, gotovo bezvoljno često se setim prašnjavog pulta i onog osećaja da si uzeo – blago. Bio je to mali izbor, ali velik događaj.

Nekada smo se trudili da vraćamo kasete premotane, jer je to bio znak poštovanja. Možda je vreme da današnjoj kulturi vratimo malo tog vremena, makar u znak poštovanja. Ali kako? Kako kada video klubova više nema…

Foto: Pinterest