FILMSKE LOBOTOMIJE Gorana Nikolića 01: Film Sinners (Grešnici)

U ljubavi svi su grešni

preživeće samo srećni

hej drugari, kako stoje stvari

više nisam onaj stari

– Šeki Turković, scenarista filma Grešnici

Ovaj deo više nisam onaj stari, pretpostavljate, odnosi se na postajanje vampirom. Oduvek je bila prisutna težnja da se radi nešto nesvakidašnje sa vampirskim filmom. Postoji u bivanju vampirom nešto duboko zavodljivo, pa je taj tip filma konstantno među nama, a sa druge strane, tretirati vampire zdravo za gotovo, kao da se prvi put njima bavimo, bez neke jezgrovite invencije, proizvelo bi ili banalan ili nenamerno smešan efekat. Ne sme se biti ni previše ozbiljan, a ni previše posprdan (ako imaš nameru da iole održiš, kao reditelj ili scenarista, određenu dozu strave kad su vampiri u pitanju). Stoga, moram, makar osnovno, da podržim jedan, ovako mišićav (mada, ne do kraja) pristup vampirizmu, od strane Ryana Cooglera (Creed, Black Panther).

Tu su, hvale vredni, vrhunski vizuelni retro štimung, odlična gluma (Delroy Lindo došao da pokaže kako bez starca nema udarca) i odlični-do-dobri songovi. A sad da pređemo na onaj manje prijatan deo: ovaj film je preambiciozan za svoje dobro. Pričale su mi starije kolege, da im je reditelj Miša Radivojević, dok su bili studenti, govorio da je jedna od prvih lekcija koju moraju da nauče, kad je u pitanju bavljenje režijom, da nikada ne trpaju 5 kila g****a u kesu od kilo. Ovaj film je pokušao BAŠ to.

Ovo je i film o braći (pozitivnijim grešnicima), plejadi likova (takođe, većinom, grešnika) u gradiću koji posete, borbi dobra i zla u pojedincu, muzici i njenoj snazi, demonskoj energiji koju muzika (može) da nosi-prizove, sukobu zajednice sa vampirima (ne-tako-pozitivnim grešnicima), vampirima koje obuzima muzika (??)… možda postoji još nešto čega sad ne mogu ni da se setim, al’ ono što znam je da ovaj film ne diše normalno i ne funkcioniše normalno. Nijedan lik ne prodiše do kraja i ostaje oslonjen na šarm glumaca koji ih tumače. Ne može da se odluči da li će ići u ozbiljnost jedne istorijske filmske freske o nalaženju spasa crne rase kroz muziku, u najtežem vremenu njihove istorije, da li će biti mjuzikl, ozbiljan horor film ili da bude preteran, pa i da zagazi malo u b-vode. Ne ide da gledamo ozbiljnu muzičku scenu, pa da potom gledamo horor scenu, sa električnim rifovima u pozadini, kao da gledamo b-horor Lamberta Bave. To ne ostavlja organski utisak, više deluje zbunjujuće.

Ostvarenje Ryana Cooglera je, prvenstveno, najavljeno kao horor, a čini mi se da bi postiglo mnogo više kao mjuzikl ili kao gangsterska drama. Njegova dramaturgija me podseća na Darrena Aronofskog, tokom pisanja svog kontroverznog dela MOTHER!, koje je počeo sa idejom o trileru opsade kuće jedne porodice, pa je usput dodao još 5 kila biblijskih simbola. Nešto je, i u Cooglerovom filmu VELIKI VIŠAK. Jer Sinners deluje kao veliki, opasni, a pijani, tromi medved, kome je sve teže da hoda kako vreme odmiče. Plus se meda malo i usrao usput, kao i Delroy, koji baci najstariji poop joke usred filma, kao da je 1975, a ne 2025. godina.

SVE NEREŠENE DILEME FILMA SINNERS

Film ne uspeva da razvije dramu do kraja i ne nudi ništa istinski unikatno, živo, a ima i ozbiljnih problema sa tempom i tonom. Tu je hvale vredan pokušaj spajanja bluza i vampira, ali čovek ne može da se ne zapita o načinu na koji je to sprovedeno – da li je prvi vampir nastao posredstvom nadnaravnih sila ili ga je napao neki drugi vampir, i ako jeste, zašto uplitati i prokletstvo i muziku u čitavu priču, zašto je, suštinski, muzika bitna za ove kreature? Održaće ih ubijanje drugih ljudi, muzika je samo gratis. Je l’ se ovde uzima krv ili duša? Kako osoba postaje vampir, tako gubi i ljudskost, pa mi je sam motiv muzike više neuspela pretenzija da se bluz, ni slučajno, ne izostavi kao bitan faktor jednog dela crnačke istorije, al’ ovde to više doprinosi dramaturškoj gužvi u saobraćaju. Ryan je hteo i muziku i koljačinu i smrtno ozbiljan dramski pristup (koji ga je možda i sprečio da bude maštovit i da da sebi oduška u karnalnom aspektu sukoba u poslednjem činu) i te stvari više smetaju jedne drugoj, nego što se dopunjuju, kao da nisu suštinski uvezane. Muzički delovi čine da se bilo kakav privid horor tenzije, makar ispod površine, potpuno izgubi. Film se, doslovno, zaustavi svaki put kad krenu muzički set-pieceovi. Muzičke scene (neke od njih sadrže ČITAVE pesme u izvođenju) kreću se od solidnih, preko upitnih (u momentu kada već uveliko mora jasno da se uvede pretnja u konfrontaciji sa našim likovima, uleće jedna scena, u jednom kadru, koja niotkuda sumira svu posebnost i promenu crnačke muzike kroz epohe, koja je, u isto vreme, i fascinantna i banalna i duboko emotivno proživljena, ali i potcrtava poruku koju slušamo tokom celog filma) do vrhunskih (Semijevih 5 minuta), pa mi se čini da bi ovo bilo unikatnije i fokusiranije iskustvo da se režiser više oslonio na muziku i kroz taj aspekt pisao priču.

Horor kao da postaje suvišna stavka, obligatorna za poslednju trećinu, i tako je i tretirana – brzo, neinspirativno i bez istinskog osećaja za pretnju, stravu i koliko daleko može da se ode u konfrontaciji dva sveta. Plus, pod moranje je da zlikovci budu i krvaviji i izopačeniji da bi ostavili bitniji utisak i da bi proganjali gledaoce dugo nakon što se film završi. Danas, horor autor sa velikim budžetom mora više da misli, pod pritiskom studija, da tebi bude i prijatno kao gledaocu, a gledanje horor filma, kao iskustvo, mora da nosi određen nivo stresa sa sobom. A ako, dok gledaš horor film, bar jednom ne pomisliš:„frka li je malo ovom tipu što je ovo radio od toga šta će familija da mu kaže”, ona to i nije horor. 

U suštini, prva polovina filma, koja nije horor, i služi da publiku uvede u jedan svet i dovede ih, postepeno, do žanra zbog kojeg su i došli, bolja je od druge polovine, a onda druga deluje nedovoljno, a to je deo filma koji naplaćuje kartu. Kao da gledamo uvek pogrešan žanr u pogrešno vreme. Mini serija kao format bi ovu građu dramaturšku možda dovela u red. U filmu, svega je i previše i premalo. Ozbiljnu krizu identiteta ima ovaj film. Kao da je svaka trećina filma (plus scena tokom odjavne špice) – film za sebe.

HOROR ILI NEKI DRUGI ŽANR

Čini mi se da ni sam film ne može da se odluči, na primer, da li gledamo demone ili vampire. Kod Lamberta Bave nije ni bitno jer su DEMONI fokusiraniji, jednostavniji, maštovitiji, izopačeniji, duhovitiji i napetiji i on mnogo bolje balansira stravu i humor, i ide do kraja u oba. Pošto su poređenja, sa podžanrovski srodnim ekstravagantnim preterivanjima, neizbežna, tu je, odmah iza ugla From Dusk Till Dawn. Kao i u tom filmu, ovde svi putevi vode u kafanu, u kojoj će protagonisti biti primorani da, u zagrljaju sa svojim gresima, provedu noć – prvo iz potrebe za zabavom i oduškom, a onda i zbog činjenice da su okruženi vampirima napolju. Kao i u Tarantino-Rodriguez delu, u prvoj polovini (da budem iskren, maltene 2/3 filma) gledamo jedan film, da bi se potom pretvorio u potpuno drugi. I u Dusk je ta tranzicija nagla, šokantna, ali ne i nepoželjna – kroz film otmice, u prvoj polovini, stvara se neizdrživa tenzija, koja se primiri na par minuta, dok se likovi ne opuste u kafani, da bi potom krenulo takvo raskošno krvoproliće, koje ima i katarzičan efekat, i efekat šoka, do te mere, da sve postaje blesavo u svojoj preteranosti, pa i komično. Tenzija je građena postepeno i dovedena je do pucanja sa neočekivanim intenzitetom i u još neočekivanijem pravcu. U Grešnicima, prvih, skoro sat i po vremena, gledamo dramu o odnosu dva brata krimosa, njihovom odnosu sa meštanima gradića u koji su se vratili da pokrenu biznis sa kafanom, odnosu sa mlađim rođakom (čiji muzički talenti vrlo brzo nalaze svoje mesto u priči), kao i odnosu dva brata protagonista sa intimnim partnerkama, ostavljenim par godina ranije u različitim nivoima razočarenja prema njima. Da se, negde na polovini filma, nije pojavio prvi vampir, u vrlo pretećem kontekstu, mogao sam komotno da zaboravim da sam ušao u gledanje nečega što se reklamira kao ryan coogler vampire movie. Nema ni spore, ni brzo tinjajuće tenzije, makar u petom planu, da nam sugeriše u kom pravcu sve ide, ili da nas bar drži na tihoj vatri, da znamo da sat otkucava, da znamo da se sprema nešto jako loše.

Čini mi se da je Ryan Coogler, rečima Gojka Sise, pomislio da su dovoljne samo lepe oči za ozbiljna dela, odnosno da je dovoljno što znamo da dolazimo po horor iskustvo, pa da on ne mora ni kradom to da priprema, dok se ne desi. Shvatam da glavna poenta leži u odnosu patnje crne rase i bluza, odnosu novih i starih generacija, odnosno, novih i starih formi crne muzike, vrednosti, kao i u evoluciji zvuka, zadržavanju esencije kroz generacije, ali TA SCENA (da ne spojlujem slučajnim bioskopskim namernicima – u pitanju je scena koja sumira modernu crnu muziku u jednom kadru) desi se niotkuda, priča vizuelno već iskomuniciranu poentu (koja je do tada i verbalno ispričana), a stilski je toliko radikalna i direktna, da gledaocu treba malo vremena da se navikne na to što se pred njim dešava.

I DALJE NE ZNAMO ŠTA GLEDAMO

Mogu da se izvuku i paralele sa Noći živih mrtvaca (osim činjenice da su ovde svi zarobljeni akteri crne puti, dok je Romeru jedva prošlo to da mu protagonista, krajem šezdesetih godina, bude crn) i Stvora (narastajuća paranoja među akterima u suženom manevarskom i životnom prostoru, ugroženih smrtonosnom silom spolja), ali čini mi se da Grešnici ne operišu dovoljno na tom nivou žanrovske manipulacije, već se samo ovlaš zadovoljavaju prvoloptaškim omažom. Kada jedan od STVOROVA (Cooglerovih, ne Carpenterovih) napadne prvi put naše junake, to, kao što naslov filma kaže, mora biti posledica greha. U ovom slučaju – seksualna zagorelost.

Liku, neću reći kojem, pada gard, vampirica kreće u vrelu akciju s njim. Inače, jedan od znakova prepoznavanja vampira jeste taj da – čim počne tranzicija oni kreću da balave (?). Čim mi, kao publika, vidimo balicu na usnama nekog lika, znamo da je osoba na suprotnoj strani smrtno ugrožena, al’ ona to ne zna. Dupla tenzija, ok. Ali zašto taj jedan lik, koga savlada zgodna vampirica, na zahtev gospođice da mu pljune u usta, na to pristaje bez problema, a da do tada nije uspostavljen kao lik koji ima ikakav kink u tom smislu? Zašto se pretpostavlja da ćemo mi kao publika sve prihvatiti, tek tako, samo zato što film finansira Warner, glume ozbiljni glumci, radi mladi reditelj sa pedigreom, a od, mahom crne Amerike, stižu samo hvalospevi (koji više pokazuju koliko je ljudima, u deficitu kvalitetnih filmova, malo dovoljno da od toga naprave mnogo, u svojim glavama)? Kako vreme odmiče, publika većinu stvari i prihvata.

Što se motivacije likova tiče, jednom kad vampiri preuzmu narativ, ne bih trošio reči. O tome može da se napiše poseban tekst.

DA JE DUŽI BIO DAN…

Muzika i borba za slobodu kao teme, provučene kroz filter crne tradicije, rase i kulture jesu mesnat izazov za jedan film i nešto što zavređuje mesto na platnu, ali mi pomalo izmiče jedna stvar – mesto vampira u svemu tome. Ove prethodne teme su se ozbiljnije nametnule, pre nego ono po šta smo mi kao publika zapravo došli, a to je ozbiljan thrill ride strave. Čini mi se da Ryan više želi da bude BITAN AUTOR, nego da se igra. Ali igra ga vuče, ne da mu da se širi van svojih mogućnosti. Ovako, gledalac samo ne zna da li sa muzikom i crnom patnjom digresira, ili je na pravom putu.

Ovo je mogao biti luckasti žanrovski throwback, ali je toliko opterećen porukom (čini mi se da se ovde krenulo od poruke, pa tek onda došlo do priče), simbolima i potrebom da ovo ostvarenje bude shvaćeno kao bitan film o jednoj rasi, da se bitni prelazi i dramaturške tačke dese bez mnogo pripreme, s jedne strane, a s druge – pojavljuju se nitokuda (doslovno).

Pošto nije bilo mnogo objektivnih glava u montaži (film ima 50 minuta viška), to nas zadržava na temi trećeg čina, koji ima sijaset završetaka, i umesto da Ryan gleda kako je najpametnije i najefikasnije da se priča završi, on kao da želi SAMO JOŠ JEDNU IDEJU DA UBACI, a ti ne znaš kad će uopšte popustiti taj poriv, a već je trebalo. S jedne strane, film shvata sebe preozbiljno, sa iscrpljujućim društvenim komentarom i konstantim pokušajima da razvije plošne karaktere – kroz jako zanimljive glumce koji nikako da se razviju, a s druge strane, kad želi da prigrli b movie trope, eksploataciju i razigranost, bude premalo i prekasno. Jedno je kad se desi radikalni rez sa filma potere-otmice, sa stripovskim likovima, na vampirski film, u style-over-substance makabrističkom ključu (From dusk till dawn), a drugo je kad počinješ da gradiš jedan opipljiv, realan svet, sa potencijalnom emotivnom i ljudskom težinom, pa nas, iz drame epohe, niotkuda uvedeš u vampirski film, pa se cela narativna postavka malo i pojeftini. Plus, gubiš kontrolu nad tempom. Da mi je neko rekao da ću 2025, usred vampirskog filma, videti AVENGERS ASSEMBLE kadar, bez trunke ironije, samo bih se nasmejao.

POST SCRIPTUM

U post credits sceni, najviše se vidi potreba mladog Cooglera da sve ideje koje ima baci na zid zvan GREŠNICI. Bile one utemeljene u logici priče ili ne. Nema logike ni zašto su svi ti likovi tu (kvaran obrt vezan za sudbinu vampira u sceni neću ni da pominjem, ta podvala mi ni na kraju Fight Club-a nije prošla), sem da ispoziraju u odeći druge epohe, sa legendom bluza (Ryan fleksuje), da bi shvatili, po ko zna koji put tokom filma, šta je moć muzike, i da mlađi deo aktera scene, može da prepriča svojim potomcima da je delio kadar sa legendom bluza. A ceo korpus tamnopute publike vikne: BLACK POWER FUCK YEAH! Nemam ništa protiv, samo još kad bi imalo smisla…

Ali zato ono što IMA SMISLA, jeste da tradicionalna irska muzika može ovoliko da izloži pripadnike crne rase samo onda kad nisu sasvim svoji (čitaj – živi mrtvaci). A kad je jedan od glavnih crnih predvodnika bacio irsku đuskicu, nadam se da je iko sem mene zaista znao šta gleda više. Na scenu u kojoj se prvi put pred gledaoce jasno izlaže plan negativaca, par koji je sedeo pored mene u bioskopu odbrusio je sa: „Kakva sekta, jebote” i izašao napolje, dakle, nije popušio šuplju priču. Koliko god da je taj komentar preteran i neprimeren, on dolazi iz osećaja da ga neko dva i kusur sata vuče za nos, jer ne zna koju priču pre želi da ispriča, a i kad krene da priča, to nije dovoljno za ovoliko trajanje, pa čovek počne da traži dovoljno jaku etiketu odbojnosti da otpiše film. Ja ću biti blaži i reći kako je ovo bilo na par verzija od velikog filma. Ovako – pola vino, pola voda.

I je l’može neko da pomene Ryanu Coogleru, ako ga sretne, da nisi nužno progresivan autor ako ti je deo karakternog luka jednog od likova – upoznavanje sa kunilingusom u doba ropstva?

Goran Nikolić je filmski i televizijski reditelj i autor podkasta Filmogram.podkast.

Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije.

Fotografije: IMDB