FEMINO MAČO 07: Svadba mog najboljeg prijatelja

Učestvovanje u posebnim trenucima u životu najboljih prijatelja jedna je od najlepših strana prijateljstva. I velika privilegija. Deo nekakve zajedničke istorije u kojoj nekada igramo glavnu, a nekada sporednu ulogu. Ali nikada beznačajnu, jer to je ono što razlikuje prijateljstvo od drugih, manje važnih odnosa koje uspostavljamo u životu. Da, upravo ta činjenica da je vašem prijatelju jako bitno da baš tada budete tu, uz njega.

Danima sam se pripremao za svadbu svog najboljeg druga. Temeljitost mojih priprema najvećim delom se odnosila na odabir poklona, a potom, bez lažne sujete, i na moje lično „pakovanje”. Postoje kalupi koje pratimo bez razmišljanja kao jednom naučeno nepromenjivo pravilo. Ne, to ne znači da sam imao neka naročita očekivanja tog dana niti sam želeo bilo kome da se dopadnem, još manje da flertujem i sklapam poznanstva. Gej ljudi na strejt venčanjima se lako prepoznaju, ali ne, moje raspoloženje je bilo i meni samom zbunjujuće. Jednostavno je to i za mene bio veoma veliki dan. 

Jer, kada vašeg najboljeg prijatelja zadesi neki loš trenutak, jasno je da se od vas ne očekuje da nemo sedite pored njega i da, s vremena na vreme, samo klimnete glavom, već da upotrebite sve svoje oratorske i druge veštine kako biste mu pomogli da to prebrodi. Predrasude o muškim razgovorima nisu samo predrasude. To je ono mesto gde patrijarhat jede svoju decu. Muškarac si i ne smeš da pokažeš ranjivost. Ako se već usudiš da je izraziš rečima, uvijaš je u različite lažne folije – nije ti teško, samo si ljut ili besan jer tako nešto nisi očekivao ali ti je zapravo svejedno… Moj najbolji drug imao je privilegiju da pored sebe ima nekog ko odstupa od svega toga celim svojim bićem, delom zbog toga što je priroda odlučila da ga malo „oneobiči”, delom zbog rada koji je uložio da takav kakav je preživi u svetu krojenom tako da za one poput njega nema previše komfora. Nije bilo potrebno mnogo da počnemo otvoreno da razgovaramo. Nekada to jeste samo ćutanje i klimanje glavom, zavisno od situacije i teme, nekad ja nastupam ex catedra kako bih pokazao besmisao njegovih uverenja, nekad uslede vika i dreka. Bilo je svega.

Brak se i dalje mnogo više posmatra kao oproštaj od dotadašnjeg načina života, a manje kao ulazak u nešto novo i kvalitetnije.

Značaj koji pridajete svom ponašanju, odevanju i raspoloženju na svadbi najboljeg prijatelja, a ona bi trebalo da bude kruna svih veselih povoda i događaja, takođe je izraz vašeg istinskog učestvovanja u onome što se njemu dešava. Muškarci obično kažu: „Strašno ću da se napijem na tvojoj svadbi.” Danas, u zrelim godinama, sklon sam da verujem da ima nečeg obrednog, svečanog u tom kolektivnom opijanju, ali još uvek tragam za njegovim pravim značenjem.

Pripremajući se za izlazak iz stana, dva dana pred famozno venčanje, razmišljao sam, u svom stilu – again and again – zašto je baš to naš izbor, odnosno, šta njime želimo da pokažemo. Jer sve će biti – „kao nikada do sada”. Američke trash komedije idu u prilog ovim obećanjima, a tzv. momačke i devojačke večeri bukvalno su postale neka vrsta podžanra. I scene su uvek iste. Pijanke bez kraja i konca, raspojasanost, na neki način sve deluje kao povratak u divlje tinejdžerske dane. Jer, to je doba apsolutne slobode. Vaše je sve što poželite, onoliko koliko želite, a vi još uvek pripadate samo sebi. Ipak, to samo delimično objašnjava gotovo ritualno dionizijsko opijanje. 

U pomenutim, banalnim komedijama iz osamdesetih se na pomenutim partijima najboljem prijatelju „priređuje” poslednji, nezaboravan seks, a za tu priliku drugovi se pobrinu za vanserijski dobar „komad”. Govorimo o politički nekorektnim vremenima, o epohi kada se objektivizacija žene smatrala sasvim regularnom i woke cenzor u meni insistira da to objasnim kako čitaoci iz ovog vremena ne bi stekli pogrešan utisak. Svejedno, baveći se „fabulom” koja se kao takva ponavlja i u realnom životu, nemoguće je ne primetiti njene ritualne komponente utemeljene na uverenju da brak predstavlja svojevrsni oproštaj od slobode, ulazak u život sa drugačijim pravilima, čak pristajanje na novi poredak koji podrazumeva određena ograničenja. Vrlo je važno da sada napravimo krupan korak u prošlost.

OPROŠTAJ ILI NEŠTO DRUGO?

Sociološkinja Kamil Palja u jednom od svojih eseja piše kako je našla razumevanje za pubertetlije koji se kreću u čoporu po tržnim centrima, urlaju, i kako kaže, “predstavljaju najbednija, slinava stvorenja”. Kasnije je shvatila da je to zapravo vreme predaha. Oni su se tek oslobodili autoriteta majki i kroz relativno kratko vreme čeka ih „vladavina budućih partnerki”. Zbog toga se ponašaju tako razulareno, nekontrolisano. Palja je zastupnica teorija da je muškarac suštinski podređen ženi kao dominantnijem polu, da je muška zavisnost od žena neporeciva i da je istorija represije nad ženama svedočanstvo o muškoj nemoći.

Namerno koristim reč „poredak” kada pišem o ovim stvarima, jer ako se zadubimo u antropologiju drevnih rituala vezanih za dan venčanja, posebno u ruralnim sredinama, sve ukazuje na pristanak ili nepristanak na nova pravila. I preskakanje praga, na šta je nevesta nekada bila „obavezana” prilikom ulaska u kuću budućeg supruga i ceo korpus drugih običaja. 

Naime, budući da se, po starim verovanjima, ispod praga nalaze duše predaka, nevesta će, ukoliko ga preskoči, pokazati poštovanje prema njima i time se obavezati na pokornost u kući u koju ulazi. Ukoliko ga pak namerno zgazi, to znači da im objavljuje rat i da će uspostaviti sopstvena pravila. Znači ulazak u brak otvara dva alternativna puta – il’ je mir, il’ je rat! Vrlo je interesantno, budući da se ovakvi običaji ne primenjuju u urbanim sredinama, da u našem ponašanju ipak postoji nekakav daleki odjek drevnih, nasleđenih verovanja. I mislim da je u tome ključ tog – obavezivanja na preterivanje. 

Nisam dobio nikakav naročit odgovor pokušavajući da, kao slučajno i usput, pitam svoje drugare zašto ćemo se prekosutra napiti kao nikada do sada. Odavno su moje dileme prestale da se pripisuju mojoj „nekanonskoj” seksualnosti. Niko nije imao nekakvo originalno objašnjenje, a jedan od odgovora, dat onako u šali, uz salvu smeha i glasnog odobravanja prisutnih, da to zapravo radimo da ne gledamo njegovu propast i gotovo kao da podelimo tugu sa njim, u svoj svojoj nakaradnosti potvrdio je vitalnost svih stereotipa vezanih za život u braku. Brak se i dalje mnogo više posmatra kao oproštaj od dotadašnjeg načina života, a manje kao ulazak u nešto novo i kvalitetnije. Bez obzira na sve, imao sam drugačiji osećaj pripremajući se za svadbu svog najboljeg prijatelja. 

Znao sam da brak za njega nije nikakav oproštaj, već kruna duge i kvalitetne veze.

Znao sam da brak za njega nije nikakav oproštaj, već kruna duge i kvalitetne veze. Nešto drugo je tutnjalo duboko u meni. Da li ću za deset dana, recimo, moći da ga pozovem, kao ranije, usred noći, jer mi se baš tada ne spava i treba mi duga, neobavezna, često sasvim besmislena priča? Stigao sam u hol opštinske zgrade. Ubrzo je krenuo jedan od najdosadnijih govora u istoriji svih dosadnih govora. Matičarka je naravno izgledala kao lik iz socrealističkih filmova, hladna, suva, besna što ima posla, odevena u kostim iz osamdesetih. I sve po ustaljenom redu. Čestitke, smeh, aplauz, zagrljaji, zvuci instrumenata muzičara koji su se samoinicijativno skupili. Najvažniji čin je gotov. Moj najbolji prijatelj je sada oženjen čovek. 

Pokušavao sam da u masi koja se tiskala oko mladog para što bolje osmotrim izraz njegovog lica. Da li je sklapanje braka samo nepotrebno potpisivanje papira, koje kao takvo isključivo podrazumeva teret i zakonske obaveze, ili zaista ima lepote u ozvaničavanju onoga što osećamo? Uhvatio sam sebe u grčevitim naporima da otkrijem da li se nešto promenilo ili se možda upravo menja. Ali, ma šta da treba da se dogodi neće se dogoditi danas, već pripada vremenu koje dolazi. Povukao sam se na kraj sale. Čudno je koliko umemo da budemo sebični onda kada se od nas to najmanje očekuje. Jer, ja sam došao ovde da učestvujem u jednom od najznačajnijih trenutaka u životu svog najboljeg prijatelja. Njemu je moje prisustvo bilo od neprocenjive važnosti. Da li bi se razočarao kada bi čuo nadmetanje mojih unutrašnjih glasova?

Sličan osećaj često sam imao kad bih na beogradskom aerodromu ispraćao svoje drugove koji su odlučili da zauvek odu odavde. A odlazili su da bi od sopstvenog života napravili nešto kvalitetnije. Takvih oproštaja je u poslednjih deset godina bilo mnogo. I svaki put sam se suočavao sa beskrajnom, tupom prazninom. Ali suštinski, nikada ih nisam izgubio. Upravo zbog toga što smo zaista bili prijatelji. I taj naivni, instinktivni strah da ćemo nekog bliskog izgubiti ukoliko on doživi neko veliko ispunjenje samo je prva reakcija, koju danas vidim više kao izraz privrženosti, a ne kao manifestaciju egoizma i ljubomore. I ja ću sutra možda igrati glavnu ulogu u nekom veselom komadu prepunom pomešanih emocija. Ili, možda, ipak neću… Zaključio sam da bi moj sveže venčani drugar razumeo moja razmišljanja, jer to što se u meni dešavalo tog velikog, značajnog dana bilo je samo potvrda važnosti njegovog mesta u mom životu. I daleki odjek uverenja da barem za nijansu gubimo one koji se upravo zaklinju na večnu ljubav.

Ilustracija: Valentina Brković

Fotografije: Pexels