Slikarka Sarah Iva Vujin o stvaranju: Ako je ovo jedino što znam, mora da bude savršeno

Umetnost Sarah Ive Vujin ne priča priče, ona nas tera da priču proživimo. Njene slike nisu prizori, već emocionalne mape kroz koje možemo da zalutamo, tražeći odgovore koje ni sama autorka ponekad ne zna (bar ne dok ne završi rad). U ovom intervjuu, govorimo sa njom o borbi sa samim sobom, stvaranju koje je ponekad bolno i trenutku kada je shvatila da je umetnost njen jedini put. Međutim, da li taj put mora da bude savršen?

Sarah Iva Vujin

BURO: Kada si kod sebe prvi put prepoznala želju da se baviš slikarstvom?

Sarah Iva Vujin: Ovo je pitanje na koje bi verovatno moja mama bila adekvatniji sagovornik, ili deda, ili neko treći ko je ikada proveo vreme u prostoru gde sam nešto fokusirano radila. Još od najmlađih dana sam imala potrebu da pravim nešto rukama. Sve što bih poželela, a nisam mogla da imam, nacrtala bih ili pokušala da napravim. Ali iz tog perioda, nažalost, nemam sačuvan nijedan crtež – sve bih ili iskoristila za igru dok se ne raspadne, ili pocepala i bacila. Deda me je jednom pitao zašto uopšte crtam kad na kraju sve uništim. A možda je baš to bio razlog. Nije postojala stvar koja je mogla da me više iznervira. I svaki put bih sebi ponavljala: Više nikad neću da crtam ili crtaću tek kad naučim da crtam.

Zanimljivo je kako jedna misao isključuje drugu. I ta borba se vukla do kraja osnovne škole. Čak i kad sam upisala srednju umetničku, još uvek ne mogu sa sigurnošću da kažem da sam osetila želju da budem baš slikar. Paralelno sa vežbama u srednjoj školi, sam dve i po godine išla i dodatno na pripreme, just to be sure, ali unutrašnji mir još uvek nije dolazio. Činilo se kao da svi sem mene vide tu želju, jednostavno kroz moj odnos prema radu, dok je mene, zapravo, vozila jedna skroz suprotna misao – Ako je OVO jedino što znam da radim, moram to da radim savršeno. Tek sam nekoliko godina kasnije shvatila da to nije jedino što znam, niti jedino što mogu lako da naučim i primenim i to je bilo negde pred kraj master studija.

Ali stvarnu, jasnu želju da se bavim slikarstvom, baš u ovom obliku u kome to sada radim, osetila sam u decembru prošle godine. A potpuno sam je osvestila tek pre mesec dana, kada sam prijavila doktorsku temu. Biće da je mala Sarah konačno naučila da crta (smeh).

BURO: Tvoj umetnički izraz je veoma upečatljiv, kako se on razvijao tokom godina?

Sarah Iva Vujin: Menjao se, rastao, transformisao, bežao, oslobađao, vraćao sebi… Uvek mi je teško da pronađem adekvatan glagol kada o tome treba da pričam. Rekla bih da je on prošao jedan čitav ciklus, ili nekoliko ciklusa, pre nego što je upoznao i prihvatio sebe u potpunosti, i postao spreman da se upusti u intimniju i dublju komunikaciju sa svetom. Da bi sada, baš ta vrsta intuitivne razmene između publike i mojih radova, postala glavni prostor unutar koga razvijam i promišljam sve svoje buduće projekte.

BURO: Prošla si sve nivoe formalnog obrazovanja, sada si na doktorskim studijama, kako danas gledaš na ulogu akademije u formiranju umetnika?

Sarah Iva Vujin: Njena uloga je OGROMNA. Posebno za ljude poput mene koji se po prirodi stvari opiru svemu institucionalno nametnutom. Prolazak kroz ceo sistem akademskog likovnog obrazovanja dao mi je posebnu vrstu samopouzdanja. I to ne samo zato što sam naučila da crtam, već zato što sam u jednom trenutku naučila da odgovorim na svaku i postojeću i nepostojeću sumnju koju mi je boravak u takvom ambijentu nametnuo.

Dugo sam bila ljuta na taj sistem, smatrala ga staromodnim i ograničavajućim (u najmanju ruku). Ali, pozicija iz koje sada pričam je možda i najzahvalnija što je prošla baš kroz takav obrazovni model. Gde bih sada bila da nije bilo te akademski nametnute unutrašnje borbe i koliko bih zadovoljna bila svojim dosadašnjim rezultatima u nekom drugačijem obrazovnom sistemu, sve su to pitanja na koje sam srećna što nemam odgovor.

BURO: Zašto ulje na platnu? Da li si ikada razmišljala o drugim formama?

Sarah Iva Vujin: Prvo je bio akvarel, pa kada sam otkrila svaki segment i mogućnost izraza u tome, prešla sam na ulje. Ulje mi je, isto kao i akvarel, u početku bilo enigma i trebalo mi je nekoliko godina da prvo shvatim za šta mi treba, a onda i da naučim da ga u skladu sa time koristim.

Moja poslednja samostalna izložba sastojala se isključivo od velikih formata ulja na platnu i to po prvi put. Ona je za mene označila momenat nakon kog je fer reći da mi je i ulje sada dovoljno poznato te da mogu slobodno da pređem, proširim ovaj način likovnog izražavanja na neku novu tehniku ili pristup.

Ono čime se trenutno bavim i u samoći razrađujem je igranje svetlom unutar određenog fizičkog prostora, stvarajući sliku unutar perceptivnog polja koja direktno komunicira sa svim mojim dosadašnjim serijama radova. Jedina razlika ovog puta jeste u pristupu. Umesto da sve bude prikazano odmah i na jednoj ravnoj površini, ideja je da posmatrač, krećući se, sam bira perspektivu i ugao posmatranja stvarajući tako sopstvenu, jedinstvenu kompoziciju, obogaćenu ličnim značenjem.

BURO: Postoje li predmeti, boje, oblici ili motivi koji se uvek iznova pojavljuju u tvojim radovima? Kako nastaju tvoje slike?

Sarah Iva Vujin: Postoje forme koje se suptilno provlače kroz skoro sve radove. Ja ih prepoznajem, ali nisam sigurna da li ih i ljudi vide ili primećuju da se ponavljaju. To su stepenice, mostovi, prolazi, kanali, platforme, merdevine. Uglavnom sve ono što bismo mogli da zamislimo kada bismo presekli neku zgradu, ili bilo kakav stambeni ili sanjani objekat na pola. To su elementi koji omogućavaju kretanje čak i unutar razbijenih prostora, onih nalik snu. Pritom, oni ne predstavljaju konkretna mesta, već više podsecaju na tragove mogućnosti i prolaze koji postoje čak i onda kada sve ostalo deluje rasuto. Uvek su u funkciji nečeg većeg, neke unutrašnje logike prostora koja nije odmah vidljiva, ali se oseća. Mora da postoji neka mogućnost da se izađe ili da se pređe na drugu stranu.

Što se mog procesa tiče, vrlo je sličan i može se direktno povezati sa tim formama. On se sastoji u opsesivnom gomilanju, unutar kog sebi dozvoljavam da se izgubim i da se gubim, gubim, gubim. Sve dok tu masu svega ne uspem da razumem i razložim je na smislenu celinu.

BURO: Koliko tvoje lične priče, detinjstvo, ljubav, prijateljstva, oblikuju tvoj rad?

Sarah Iva Vujin: Ljubav je sigurno glavna. I prijateljstvo. A onda i sve one silne razlike na koje se pozivamo kada pokušavamo sebi da opravdamo neki odnos koji nije uspeo. Te razlike su mi, zapravo, najveća inspiracija. One nas teraju da rastemo, da učimo, da proživljavamo nova iskustva ili da ista iskustva, sa različitim ljudima, doživimo na potpuno drugačiji način.

Koliko god da se trudimo da razumemo jedni druge, kroz bliskost ili kroz otvorenost ka nečemu novom, nikada ne možemo znati sve. Jer se neprestano menjamo. Ta činjenica da nijedno stanje, misao, osećaj ili uverenje nije večno.

BURO: Koja slika ti je najdraža?

Sarah Iva Vujin: To je uvek poslednja slika iz svake serije. To je uglavnom slika koju završim u znatno kraćem roku od ostalih i mogu u potpunosti da je anticipiram i objektivno sagledam čak i u toku procesa rada. To je slika koja mi potvrdi da je celo mučenje, preispitivanje i konstantno traženje novih rešenja bilo isplativo. Po njenom završetku konačno mogu da se vratim sebi, natrag, na početak.

BURO: Kako izgleda tvoj tipičan dan kada ne slikaš?

Sarah Iva Vujin: Kada ne slikam i ne pišem doktorat, idem u teretanu ili šetam psa. Filmove gledam uglavnom kada mi treba pauza od realnog života. Knjige, ako izuzmem stručnu literaturu, čitam kada mi zafali sagovornik. To je trenutno Rebeka Solnit. Muziku slušam isključivo dok pravim hranu, a u poslednje vreme vrtim na repeat najnoviji album našeg benda Gazorpazorp – Niz reku.

BURO: Koje domaće umetnike najradije pratiš?

Sarah Iva Vujin: Iz straha da nekog nepravedno ne izostavim, suziću taj izbor na nekoliko umetnika sa kojima se poistovećujem. Ne nužno kroz same rezultate, već kroz ono što smatram važnijim, a to su: kontinuitet, posvećenost, otvorenost i retka sposobnost da osete šta čovekovoj duši najviše treba i da to, na svoj način nesebično dele. Za mene su to: Ognjen Docić, Danko Maksimovic, Branko Starčević, Veljko Lalovic, Maja Đorđević, Ivana Bašić, Nemanja Podraščić, Ema Bregović, Anja Tončić, Gazori, Koikoi bend, David Jovanović. U suštini, mogla bih do sutra da nabrajam, ali to nije poenta…

BURO: Na čemu trenutno radiš, postoji li tema koju već dugo „držiš u sebi“? I, koje teme izbegavaš?

Sarah Iva Vujin: Sve što mi padne na pamet, odmah stavljam na papir. Tako da suštinski ne postoji ništa što bih rekla da držim u sebi… Ali na papiru držim obilje ideja koje čekaju svoj momenat.

Što se tiče izbegavanja, let’s say, politika. Politika je na primer sfera u koju ne zalazim. I to je prosto moj izbor. Velik broj mojih kolega se bavi tom vrstom angažmana, što poštujem i smatram bitnim.

BURO: Za kraj, kako želiš da se ljudi osećaju dok stoje ispred tvojih slika?

Sarah Iva Vujin: Na početku sam radove stvarala sa idejom da animiram i sebe i posmatrača, količinom sadržaja i mogućih interpretacija. I to sam na neki način i postigla. Međutim, takav pristup je neretko bio praćen nelagodom, jer nije svako spreman da se suoči sa tolikim intenzitetom nečijih unutrašnjih dešavanja.

S vremenom sam shvatila da ta nelagoda nije nešto što želim da izazovem ni kod sebe, ni kod drugih. Ono što mi je u ovom trenutku najvažnije jeste da se onaj ko stane ispred mojih slika zapita: koliko čovek čoveku stvarno znači? Kao i da prepozna da to što iz mene izlazi nije samo „lep objekat za gledanje“, već iskren pokušaj da podelim emociju, viziju i prostor unutar koga možemo da se razumemo, bez ijedne izgovorene reči na jednom dubljem, ljudskom nivou.

Foto: Branko Starčević, sarah__iva