Pet mitova o kreativnosti koji vas sputavaju u radu

Čujemo reč kreativnost i intuitivno znamo šta ona znači. Ili, mislimo da znamo šta znači.

Međutim, naučnici su pokazali da uverenja koja smatramo samorazumljivim često ne odgovaraju načinu na koji ova osobina zaista funkcioniše.

Ispostavilo se da mnoge uobičajene (pogrešne) predstave o kreativnosti umanjuju naše poverenje u to da i sami možemo biti kreativni. Razbijanje ovih mitova može biti prvi korak u priznavanju da možemo razviti svoj kreativni potencijal, piše Psychology Today.

Evo koji su to mitovi.

Kreativnost proističe iz genijalnosti

Odmah pomislimo na velikane iz nauke i umetnosti kada se govori o kreativnosti. Ipak, naučnici je prepoznaju kao fenomen koji postoji na više nivoa.

Počinje ličnim uvidima, malom obliku koji se dešava kada ostvarimo neočekivane veze koje produbljuju naše učenje. Postoji i u malim stvarima, u našim svakodnevnim interakcijama i aktivnostima kao što su hobiji.

Takođe je prisutna u gotovo svim oblastima ljudskog rada – od nauke i inženjerstva, preko umetnosti i dizajna, do izgradnje i vođenja velikih i malih organizacija. Ako je posmatramo samo kroz prizmu genija, nećemo je uočiti na mnogo češćim mestima.

Morate se roditi kreativni

Istraživanja su dosledna: kreativnost se može naučiti. Ipak, često čujemo ljude kako kažu da nisu kreativan tip, što implicira da je osobina koju imaju samo neki. Takvo uverenje ima smisla ako je posmatramo kao genijalnost.

Naučnici sa Univerziteta u Vroclavu uporedili su kako takve poruke utiču na naše razmišljanje. Kada ljudi pročitaju opis ove osobine kao nečega što je vidljivo u velikim otkrićima ili dostignućima koja su promenila svet, skloni su da je smatraju fiksiranom osobinom, više nego kada pročitaju opis kreativnosti kao maštovitih ideja i dela ljudi iz njihove okoline.

A ako mislimo da je u pitanju urođena osobina, tada ne možemo ništa učiniti po tom pitanju, pa zašto se uopšte truditi?

Vezuje se samo za velike ideje

Albert Einstein i Leopold Infeld su napisali: „Formulisanje problema često je važnije od njegovog rešavanja, koje može biti samo pitanje matematičke ili eksperimentalne veštine“.

Proces pronalaženja problema, oblikovanje i ponovo sagledavanje načina na koji ga posmatramo, razjašnjava suštinu onoga na čemu radimo i sugeriše moguće pristupe rešenjima.

Jedna nedavna studija je otkrila da uspešni timovi za rešavanje problema provode više od polovine svog radnog vremena postavljajući pitanja i ispitujući probleme iz različitih uglova.

Vezuje se samo za umetnost

Socijalni psiholog Vlad Glăveanu je pitao ljude od tinejdžerskog doba pa do šezdesetih godina da razmotre najbolje simbole kreativnosti. Ono što je otkrio jeste postojanje pristrasnosti prema umetnosti.

Ljudi su kao najvažnije simbole navodili četkicu i paletu, a sebe su opisivali kao kreativne ako su imali umetnička dostignuća, na primer, ako su slikali, crtali, pisali priče, komponovali muziku ili plesali. Ta pristrasnost prema umetnosti ima posledice.

Ako kreativnost vidimo isključivo kao umetničku, ako nemamo interesovanja ili veštine vezane za umetnost, možda nećemo verovati da smo uopšte sposobni za ovu osobinu. Čak i ljudi sa izuzetnim kreativnim dostignućima – pronalazači, inženjeri, naučnici, lideri organizacija – često neće upotrebiti tu reč da opišu sebe ili svoj rad zbog ove pristrasnosti.

Ne može se kontrolisati

Istraživači su više puta pokazali da dolazimo do kreativnijih ideja kada smo na to i primorani. Naučnici su uporedili ideje koje su dali ljudi kojima je rečeno da smisle što više stvari mogu (bilo šta je dozvoljeno!) sa idejama ljudi kojima je eksplicitno rečeno da razmišljaju o kreativnim idejama.

Ono što se od ljudi zahtevalo napravilo je značajnu razliku. Ljudi su imali više kreativnih ideja kada su morali da budu kreativni. Isto se dešava i na poslu. Kada se od njih traži da budu kreativni u onome što rade, ljudi zaista odgovaraju tom izazovu.

Ne moramo da čekamo da se osećamo kreativno. Kreativnost, naprotiv, proističe iz naše namere i truda.

Fotografije: pexels.com