Okupljanje benda Oasis je muzička vest godine, dok istovremeno doživljamo renesansu modne kuće Burberry – što su dovoljno jaki povodi da se na našim plejlistama ponovo nađu najbolji Britpop albumi.
Ukoliko ste imali sreće da nabavite karte za povratničku turneju Oasisa, ovi albumi su savršeno „zagrevanje“, a ukoliko niste, bar možete da uživate u vrhunskoj muzici jedne sasvim posebne ere.
Kako piše Pitchfork, Britpop je rođen u Londonu ranih 1990-ih, po prljavim pabovima i ogoljenim stanovima, kao uzbudljiv novi saundtrek za mlade Britance.
Bendovi kao što su Blur, Oasis, Elastica i Pulp uhvatili su šarm i ekscentričnost svoje zemlje, dok su istovremeno izražavali frustracije klasom i zajednicom, sve to začinjeno prkosnim, ironičnim glamurom. Njihove gitarske himne oslanjale su se na rok Engleske šezdesetih, kao i na puls jenjavajućeg Madchestera i alt-rok trendova, „izvozeći“ razuzdani zvuk u svaki kutak sveta.
Do kasnih devedesetih, ta nekada haotična scena postala je toliko moćna da je inspirisala tabloidne borbe (Blur protiv Oasisa), a Britpop zvezde, poput Jarvisa Cockera i Noela Gallaghera, pozvane su na sastanak sa tadašnjim premijerom Tonyjem Blairom.
Hype se ugasio oko prelaza u novi milenijum, ali ne pre nego što je Britpop ponovo udahnuo život rokenrolu, pomerivši njegov epicentar s američkog grandža nazad preko okeana.
Evo koji albumi su ga obeležili.
Omiljeni Britpop albumi: Blur – Parklife
Blur su se već bavili time šta znači biti Britanac na svom prethodnom albumu Modern Life Is Rubbish, ali su ga na Parklife pretvorili u pravu programsku izjavu, dajući jasan narativ i ključni identitetski temelj onome što će postati Britpop.
Spajajući novonastali osećaj nacionalnog ponosa s buntom mladosti i satiričnim pogledom na stvarnost, Blur su izgradili mostove između umetničkih škola, indie žurki i mejnstrim – na sličan način na koji je Nevermind benda Nirvana učinio to za muziku ukorenjenu u panku nekoliko godina ranije. Zapravo, smrt Kurta Cobaina iz Nirvane, samo nekoliko nedelja pre izlaska Parklife, dodatno je naglasila osećaj da se epicentar relevantne gitarske muzike seli iz SAD-a u Veliku Britaniju.
Pulp – Different Class
Odmah nakon uspeha albuma His ‘N’ Hers, Different Class je „ugrabio“ trenutak za istoriju – pesma Common People i legendarni nastup na Glastonbariju ekspresno su katapultirali Jarvisa Cockera u status nacionalnog blaga.
Kemp i nespretan, odeven u second-hand komade, ovaj neobični pop star kao da je utelovio samu suštinu Britpop narativa – marginalca koji preuzimaju scenu, a da pri tom ne odbace osećaj da nigde zapravo ne pripadaju. Središnje teme albuma Different Class su seks i klasa, obe predstavljene kroz nered, nelagodu, čežnju i osvetu.
Oasis – Definitely Maybe
Pre nego što su postali arogantni, Oasis su bili ambiciozni: kroz ceo album, Noel Gallagher piše o beznadežnom životu radničke klase iz kojeg nema izlaza, osim kroz fantazije o slavi i bogatstvu.
Definitely Maybe je postao album koji je definisao čitavu generaciju u Velikoj Britaniji (i omiljeni kultni klasik među anglofilima širom sveta), zahvaljujući Noelovoj sposobnosti da piše rokenrol himne sa jednostavnim, univerzalnim temama: mladosti, dekadencije, želje za samopotvrdom. Damon Albarn i Jarvis Cocker su možda bili duhovitiji, ali Noel Gallagher je govorio primitivnijim, instinktivnijim jezikom.
The Verve – Urban Hymns
Već sam omot albuma je epuitom stilske ikonografije devedesetih: bucket šešir, Clarks Wallabees i Adidas patike – sve je prisutno i na svom mestu. Ali Urban Hymns zasluženo stoji rame uz rame s najboljim Britpop albumima, jer sadrži neke od najvećih hitova tog doba.
Prva stvar koju čujete kada pritisnete play je orkestarski sample u Bitter Sweet Symphony, pesmi koja je postala evergreen decenije – kao i The Drugs Don’t Work, koja dolazi samo tri pesme kasnije. Ostatak albuma je podjednako uspešan, teče u ritmu zavodljive, glatke psihodelije.
Radiohead – The Bends
Radiohead se retko kada posmatraju kao Britpop bend – s pravom, jer to uglavnom nisu. Ipak, njihov drugi album, koji je usledio nakon Pablo Honey, nosi u sebi duh alternativnog popa koji je obeležio pokret.
Balade poput Fake Plastic Trees i oštrije pesme poput My Iron Lung briljantno su napisane i aranžirane, ali još uvek ne nose onu čudnovatost koja će kasnije definisati Radiohead kao žanr za sebe. Za one koji nisu znali šta dolazi, The Bends je verovatno delovao neobično, ali svakako ne kao nešto izvan onoga što se tada dešavalo na sceni.
