Na adidas događaju naučila sam najvažniju lekciju o trčanju

Još uvek se ne osećam kao “prava” trkačica. Trčim manje od godinu ipo dana. Nemam kilometre u nogama, nemam PB (personal best) za 10k, nemam ni onu čuvenu rutinu “svaku subotom ujutru trčim uz kej” mada sam počela vikendom da se vraćam ranije kući iz večernjeg izlaska kako bih sutra dan mogla da treniram.

I pored svega toga što još uvek nisam postigla (ali me neminovno očekuje), ono što imam jeste osećaj da sam konačno deo nečega što me pokreće. Međutim, ta moja pokretačka energija dobila je saveznika. Spontano, jednog beogradskog popodneva na događaju koji je adidas organizovao povodom lansiranja novih adizero EVO SL patika za trčanje dobila sam lekciju o trčanju za pamćenje. Pozvana sam kao novinar koji se rekreativno bavi trčanjem da izveštavam sa događaja. Izveštaj pročitajte ovde, a moje lično iskustvo i recenziju patika u nastavku.

Kada grad postane staza

Padel klub u Beogradu (mesto na kom su se okupili trkači da isprobaju novi model patika i istrče nekoliko kilometara) nije mesto za koje bih rekla da je “moja zona komfora”. Ali, čim sam kročila u warm-up zonu koju je adidas pretvorio u urbano sportsko mesto, znala sam da me čeka nešto drugačije iskustvo.

Zagrljaji trkača, dobra kafa i zdravo osveženje uz zalazak sunca, sve je izgledalo kao neka ozbiljna uvertira u jedinstvenu sportsku priču.

Ono što me je posebno inspirisalo bili su ljudi. Od trkača iz adidas Runners Beograd tima do kolega i poznanika iz medija za koje nisam znala da su zaljubljenici u ovaj sport.

Iskreno, nisam znala da li ću uspeti da izdržim tempo adidas Runners-a, ali, ideja da trčimo zajedno u grupi u novim patikama koje su predstavljene kao lagane i dizajnirane za ljude koji trče više zbog osećaja nego zbog rezultata, bila je dovoljna da me pogura.

Trčali smo Lukom Beograd i delovalo je kao da trčimo direktno ka zalasku sunca. Energija je rasla, više nije bilo važno ko je „profi“, a ko nije. Bilo je važno da smo tu i da smo zajedno.

Moj prvi korak u novim adidas patikama

Adizero EVO SL patike su, kako da to objasnim… Možda kao da vam neko kaže “hajde, samo kreni i videćeš da ćeš uživati”. Lagan korak, bez osećaja težine, stabilnost koja je gotovo neprimetna do momenta u kom ne shvatiš da se zapravo ne umaraš kao inače. Po mom (skromnom) mišljenju, idealne su za trke i za one koji žele da trče duže distance.

Ono što je najbitnije od svega jeste stabilnost. Ukoliko ste i sami početnik u sportu, stabilna patika je ona koja će sprečiti povrede, ponuditi sigurnost koja će vam olakšati postizanje rezultata. Sećam se svoje prve povrede. Dobila sam je baš zbog toga što obuća koju sam imala nije bila namenjena za trčanje. Kao osoba koja je tek počela, morala sam da napravim dužu pauzu. Zbog toga, savetujem da isprobate Adizero EVO SL.

Vratimo se na adidas događaj. Trčali smo kroz Donji Dorćol, do Gastrošora, u atmosferi koja nije imala ni trunku takmičarskog. Samo zajednički ritam koraka, energija, i po koje “ajde, možeš” šaptanje. Nemojmo zaboraviti ono najlepše, trkačko ćutanje koje govori više od bilo koje reči. Kapetani adidas Runners tima su sve držali pod kontrolom, ali bez pritiska. A to je valjda i poenta trčanja? Da ne trčiš protiv sebe već za sebe.

Trčanje = zajedništvo

Na poslednjoj tački, baru Pola Pola, dočekali su nas osveženje i razgovori. Ne o poslu, ne o vremenu, nego o trčanju. O malim pobedama. O tome kako smo na samom početku proklinjali svaki korak, a sada razmišljamo samo o tome kada ćemo sledeći put trčati.

Patike su sjajne, to su svi rekli – uključujući i najbolje trkače koji su verovatno promenili mnogo više patika od mene. Ali, ono što je meni ostalo kao najvažnije jeste osećaj da sam deo nečega što je veće od mene, od ovog grada, pa i od samog brenda.

Trkač postaješ kad kreneš ne kad dođeš na cilj

Ovaj događaj bio je poziv da se pokrenemo. Da još jednom utvrdimo da ne moramo imati savršen tempo, da ne moramo gaziti milje. Poziv da osetimo da u laganim Adizero EVO SL patikama svaki početak i kraj postaju još uzbudljiviji.

Možda nisam znala šta da očekujem od tog dana. Možda nisam ni verovala da će se nešto promeniti. Ali, promenilo se… I što je najvažnije, naučila sam da ne moram da budem „profi“ da bih bila deo zajednice. Mada, mogu reći da sam bila brža nego što sam i sama verovala da ću biti.

Foto: Miloš Prodanov, Luka Vesković