Kao dete bila sam nemoguća sa kolenima punim ožiljaka, tog ordenja srećnog detinjstva. I sa zilion pitanja. Sve što mi nije bilo jasno – pitala sam. Naš mali „filosof“ tepala mi je komšinica Ina kod koje sam jedino bila mirna jer sam znala da posle časa francuskog sledi nagrada. Davala mi je da se igram sa penkalom Branislava Nušića, njenog dalekog rođaka i puštala bi me da uranjam u brojeve „Nacionalne geografije“ čiji je bila kolekcionar.
Za razliku od Ine, ostali deo ekipe odraslih me je zvao „Denis napast“. Moja radoznalost se direktno kosila sa njihovim strpljenjem. U današnjem svetu bi mi verovatno dali dijagnozu ADHD i stavili me na neku terapiju.
Sva sreća pa se sve ovo dešavalo sedamdesetih u SFRJ gde je bilo normalno da su deca nestašna i odlučna da 1000 zašto pretvore u 1000 – zato.
Deci ništa glupo nije da pitaju, jer – prirodno je ne znati.
Ali, avaj, kako rastemo, društvo ubaci „aplikaciju za pretpostavke“ u naš softver. I tu nastaje peripetija. U školi počinje inicijacija u matriks. U tom „dresiranju“ deca umesto da pitaju učiteljicu strepe „da ne ispadnu glupi“. To je taj prvi ključni sloj mehanizma auto-cenzure – tako zatupimo oštricu radoznalosti.
Kao tinejdžeri tu već počnemo da pretpostavljamo u fulu – šta (li) drugi misle o nama. Posle toga matriksu je sve lakše – što smo stariji to sve više razrađujemo čitave narative o drugima i svetu samo na osnovu pretpostavki, bez da smo ih ikada proverili. Stavimo veoma šik naočare, ali masnih stakala – uvereni da sve vidimo jasno, a zapravo nam je stvarnost zamuljana sopstvenim projekcijama. Na primer – zovemo nekog i ne javlja se. Koliko puta automatski pretpostavimo: „Evo ga ignor, opa!“ ili „Aha! Bole ih uvo!“ A zapravo samo je riknula baterija na telefonu.
Evo u čemu je finta ako se ovaj primer dešava u našim životima na radnom mestu. Jer da, mi pretpostavljamo toliko toga u vezi sa našom pozicijom na poslu. Šta li šef misli? Da li su kolege zadovoljne mojim radom? Tumačimo sve male signale od brzine odgovora na mail do poziva koji je „seen“ i time hranimo našu nesigurnost.
Čini se da je moderni poslovni sistem baziran na tome da zaposlene drži u mraku – pretpostavke jesu alat sistema.
U takvom ekosistemu mi postajemo hodajući skeneri. Tumačimo svaki mig i zarez i niko ništa ne govori naglas. I to nije slučajno. Sistem funkcioniše tako da ostavlja ljude u stalnom grču nesigurnosti – on hrani pretpostavke, a pretpostavke hrane strah. Strah onda održava disciplinu. I da, taj mehanizam nije prirodan, on je namerno takav – to je deo igre. A u toj igri se ne pobeđuje pretpostavljanjem, nego pitanjem. Transparentno. „Možete li mi reći da li ste zadovoljni mojim radom?“ U većini slučajeva – dobićemo konkretniji odgovor nego što bi ikada zamislili u svojim mentalnim scenarijima.
Moderni „korporativni život“ je veliki teatar pretpostavki. Radnici pretpostavljaju šta šef misli. Menadžeri pretpostavljaju kako tim diše. Svi pretpostavljaju šta klijenti žele. A ispod svega ovoga je strah. Da li radim dovoljno? Da li sam na listi za otkaz? Zašto u mejlu nisam na „cc“? Sve su to signali koje razvijamo u horor-scenarije. Sistem upravo tako i funkcioniše. Vazda „na čekanju“ – nikad u sigurnosti.
U poslu sve ovo je vrlo stresno, ali na polju ljubavi je – ubitačno. Partnerski odnosi često počivaju na mitu da će „moja ljubav znati“. Ako me voli – znaće. Dovoljno me poznaje – „predosetiće“. I sve to postepeno otvara polja pogrešnih zaključaka i lagano se dižu zidovi. A znamo, da kao u onoj pesmi osobe Bubamara Dara – „zidovi duše nemaju.“ Umesto da sednemo i razgovaramo, pitamo, izustimo – mi počinjemo da gradimo unutrašnji narativ: „Da ga/je zaista zanima, sam/a bi shvatio/la.“ I tako se dvoje ljudi pretvaraju u tumače sopstvenih projekcija, a ne stvarnih bića. Rezultat je ono čuveno:
osoba A: „Trebalo je da znaš!“
osoba B: „Kako da znam pa ne umem da čitam misli?“
Intimni odnosi često se zasnivaju na obrascu: ćutanje plus pretpostavke jednako katastrofa. Jedan od najvećih ljubavnih mitova glasi – „ako me voli, znaće šta mislim“. Veze počinju komuniciranjem, upoznavanjem, osvajanjem bliskosti, a onda lagano skliznu na tlo podrazumevanja i pretpostavljanja. I onda prestaje da se pita. Pa počne da se – „ne kaže“. I onda, sloj po sloj neizgovorenih stvari učini da partneri projektuju jedni na druge svoje pretpostavke i one polako kreiraju toksičan i nezdrav odnos.
I na polju posla i na polju ljubavi pretpostavke ubijaju jasnoću. Pretpostavke su tihi otrov svakodnevnice daju nam iluziju kontrole („znam šta misli“), a u stvari nas guraju u nesigurnost i nesporazum. Lenja su zamena za komunikaciju, a gorivo za strah.
Svaki put kada pretpostavimo, izgubimo priliku da saznamo.
Deca nas uče jednostavnoj lekciji: kad nešto nije jasno – pitaj. Kada nešto osećaš – reci. Kada nešto misliš – proveri. Pretpostavka možda deluje kao prečica, ali često vodi u pogrešan pravac. Ili, kako bi se to jednostavno reklo: pretpostavka je majka svakog zajeba.
Fotografije: Pexels