Boogie: Melanholija kroz objektiv foto-aparata
Razgovor o melanholiji sa umetnikom koji uopšte nije melanholičan.
Povezano
Raditi intervju o melanholiji sa čovekom koji uopšte nije melanholičan zvuči kao paradoks, a zapravo je intelektualno vrlo podsticajan zadatak. Uverena da Vladimir Milivojević Boogie razume svaku nijansu osećanja koje je od pamtiveka opisivano kao neuhvatljivo, neobjašnjivo, neizrecivo (te je stoga posebno inspirisalo filozofe, pisce, slikare, filmadžije…), jer ga tako savršeno prikazuje na svojim fotografijama, u razgovor sam ušla naoružana samopouzdanjem i entuzijazmom novinara početnika i pala već na prvom, naizgled jednostavnom pitanju: „Boogie, kako bi opisao melanholiju?“ Melanholija, to je more zimi, odgovorio je.
Okej, pomislila sam da bi možda mogao da opiše sva melanholična mesta koja je fotkao (a Boogie je zahvaljujući fotografiji obišao pola planete) i zamolila ga da malo proširi odgovor: „Svašta si video, sigurna sam da postoje mesta koja su melanholičnija od drugih?“ Da, Kladovo, pre 20 godina, pre nego što se modernizovalo. To je čista melanholija, rekao je kratko i počeo da pothranjuje sumnju da sam odabrala pogrešnog sagovornika. Ma nema šanse, ubeđivala sam sebe, pogledaj samo njegove slike ptica, praznih ulica i auto-puteva, drveća, Beograda, to je esencija melanholije. Nastavila sam sa malo konkrektnijim pitanjima i dobila intervju o svemu, sem o melanholiji. A opet, pred vama su možda i najmelanholičnije strane u broju.
BOOGIE – INTERVJU O MELANHOLIJI KROZ OBJEKTIV FOTO-APARATA
BURO. Boogie, jesi li ikada bio melanholičan?
Boogie: Nisam. Melanholija je nešto između, ni tamo ni ’vamo, a ja sam uglavnom crno-belo, ili-ili. To je neka sredina, ja sam uvek gore ili dole. S tim da već dugo nisam bio dole. Melanholija je apatija, a sa apatijom ne mogu da se povežem.
BURO. Kako je moguće da si napravio toliko melanholičnih fotografija a da nikad nisi osetio melanholiju?
Boogie: Magla, izmaglica, usamljena ptica na drvetu ‒ to su inspirativne stvari same po sebi. Od svega možeš da napraviš dobru fotku, u normalnim day-to-day stvarima inspiracije ima koliko hoćeš. Ako nisi sposoban da napraviš fotografiju ovde i sada, možeš da putuješ bilo gde u potrazi za inspiracijom, nećeš napraviti ništa.
BURO. Kako bi objasnio davnašnje verovanje da umetnik mora da bude melanholičan kako bi uopšte stvarao?
Boogie: Možda to mogu da povežem sa činjenicom da ako si inteligentniji od većine i malo drugačije gledaš na stvari, zapravo ako ih vidiš onakvim kakve stvarno jesu, to nije nimalo lako i sa sobom nosi određena raspoloženja i moguće down faze.
BURO. Doživljavaš li sebe kao umetnika?
Boogie: Mene za to stvarno boli uvo, jer nije na meni da pričam o tome, neka to drugi procene. Ne dajem ni nazive svojim fotkama, stavim samo godinu i lokaciju jer ne želim da posmatraču sugerišem bilo šta.
BURO. A da li bolje stvaraš kad si u down fazi?
Boogie: Inspiraciju možeš da vučeš i iz tamne i iz svetle strane, iz mržnje i iz ljubavi. I jedno i drugo mogu da naprave dobre rezultate. Danas energiju izvlačim iz pozitivnih stvari. Nekad sam bio ljut.
BURO. Jesi li zato krajem devedesetih otišao za Njujork, zato što si bio ljut?
Boogie: Ne, bilo je to trbuhom za kruhom. Dobio sam zelenu kartu na lutriji i otišao. Prvih pet godina sam žalio što sam otišao.
BURO. Kako izgleda sve to tamo ‒ zvuči kao romantična priča ‒ prvo si teško živeo, a onda je usledio svetski uspeh…?
Boogie: Nema tu nikakve romantike, samo borba za preživljavanje. To je klasična emigrantska priča, a u njima nema ničeg romantičnog, one vas više oštete nego što dobijete. Emigracija nije normalna stvar. Prestajete da budete ono što ste ovde, a ono što ste tamo nikada nećete biti. Uvek ste u nekom limbu.
BURO. Sada si opisao savršeno stanje melanholije – u limbu. Je l’ tako izgledao tvoj boravak u Njujorku dok nisi postao priznat, kao u limbu?
Boogie: Prve pare od fotografije zaradio sam 2004. godine, a za Ameriku sam otišao 1998. Isprva sam radio u bolnici, popravljao sam neke medicinske aparate. Budio se u pet ujutru, fotkao, pa išao na posao. I to je trajalo koliko hoćeš, taj bum o kojem pričaš nije se desio preko noći.
Melanholija je nešto između, ni tamo ni ’vamo, a ja sam uglavnom crno-belo, ili-ili
BURO. Postao si priznat zahvaljujući dokumentarnoj fotografiji, ali taj doku-stil neguješ i u sportskim kampanjama. Koja je prva sportska kampanja koja te je proslavila?
Boogie: True Basket u Njujorku, slikana na onom poznatom terenu ‒ kavezu u kojem igraju košarku, za Nike. Nakon toga bila je deo izložbe na Paris Fashion Weeku.
BURO. Da li si sve vreme fotkao ‒ i mimo angažmana za kampanje ‒ i u kojoj meri je kontinuitet važan za fotografa?
Boogie: Jesam, i da, lični rad je mnogo važan. U suštini, ono što uradite van posla ‒ to donosi posao. Mnogo sam fotkao.
BURO. Primećuješ li u tom smislu napredak, razvoj kod sebe ‒ posebno kada gledaš stare fotografije?
Boogie: Razvoj bi trebalo nužno da se dešava. Poenta je u tome da ukoliko se menjaš kao čovek, menja se i to kako fotkaš. U razvojnom smislu mi je najviše pomoglo to kako sam i odakle počeo. Krenuo sam iz nekakvog mraka i razvio svoj stil van bilo kakvih uticaja, odnosno ne pokušavajući da budem bilo ko drugi. Nisam imao para za knjige, a počeo sam da se bavim fotografijom kad nije bilo interneta. Bila je to čista sreća jer sam mogao da se razvijam samostalno, bez emuliranja rada nekog drugog. Sad je klincima koji hoće da se bave fotografijom mnogo teže, sve im je dostupno na klik i kako onda da ne kopiraju nečiji rad. Čini mi se da je sad mnogo teže ostaviti svoj lični pečat.
Danas, energiju izvlačim iz pozitivnih stvari. Nekad sam bio ljut
BURO. Kako objašnjavaš taj mrak na svojim fotkama?
Boogie: Neke fotke su mračne, neke nisu… Mada, da, sve imaju taj neki ton, jer tako sam krenuo, iz te sam priče, odatle sam.
BURO. Iz Beograda devedesetih?
Boogie: Beograd devedesetih je bio mrkli mrak. Ali taj Beograd je bio mnogo interesantniji za fotkanje. To sivilo neko… Ovaj Beograd danas nit smrdi, nit miriše, niti je dovoljno dobro, niti je dovoljno loše. Ništa nije inspirativno, šarenije je, neki glupi grafiti, bilbordi, uvek vam nešto usere fotku.
BURO. Šta danas fotkaš u Beogradu?
Boogie: Beograd me ne inspiriše već godinama. Zato su putovanja ključna.
BURO. Gde planiraš uskoro po inspiraciju?
Boogie: U Buenos Ajres, tamo sam proveo dve nedelje prošle godine i jako mi se dopao, izgleda kao Beograd pre 30 godina.
BURO. Šta trenutno radiš?
Boogie: Ništa. I to je okej. Nisu uspeli da me dresiraju da se osećam beskorisno ako nisam u konstantnom pokretu i u nekoj akciji.
Emigracija nije normalna stvar. Prestajete da budete ono što ste ovde, a ono što ste tamo nikada nećete biti. Uvek ste u nekom limbu
BURO. Da li si skoro izbacio neku novu knjigu fotografija?
Boogie: Poslednja je izašla serija fotografija u zin formatu, za Living Proof, časopis iz Njujorka koji ima i svoj radio i svašta nešto. Jako sam zadovoljan kako je ispalo. U pitanju su crno-bele, nešto starije fotke iz Njujorka.
BURO. Kako vidiš sebe za 10-20 godina?
Boogie: Isto ovako, sa foto-aparatom u ruci. Ništa ne bih menjao, srećan sam čovek, potpuno zadovoljan svojim životom.
Fotografije: BOOGIE
Više fotografija potražite u šestom broju BURO. printa, za koji je naslovnu stranu fotografisao Boogie, a evo gde možete pronaći svoj besplatan primerak – OVDE.