BURO. Book Club u razgovoru s književnicom Violen Uisman: „Mama će možda zauvek ostati moja tema“

Roman Violen Uisman, Kraljica u bekstvu , čitamo ovog meseca u okviru BURO. Book Club-a, u saradnji s Kontrast izdavaštvom.

Debitantska knjiga francuske književnice, objavljena 2018. godine, osvojila je nagrade Fransoa Sagan i Mari Kler, a takođe je ušla u uži izbor za međunarodnu Bukerovu nagradu. Violen Uisman (1979) francuska je spisateljica, novinarka i prevoditeljka. Violen je rođena u Parizu, ali već više od dve decenije živi u Njujorku.

„Kraljica u bekstvu“ je roman o Katrin, Violeninoj mami, čija je životna priča, blago rečeno, neverovatna i čudesna – obojena „sjajem i bedom“, vrtoglavim usponima i strmoglavim padovima.

Kroz tri celine, Violen ponovo ispreda život svoje majke, neustrašivo i nežno, dopuštajući sebi da iznova otkrije i interpretira svoja i tuđa sećanja, da ih rastavi i ponovo sastavi kako bi nam približila ženu koja je volela i patila, pokušavajući da uklopi u surovi svet. Katrinin životni put izaziva nas da ispitamo granice empatije, ljubavi i slobode, da se saživimo sa ženskim iskustvom koje prevazilazi vreme ili bilo kakve druge odrednice.

Imali smo priliku da Violen postavimo pitanja o nastanku romana, odnosu stvarnosti i fikcije, književnim uzorima, kao i o procesu suočavanja s porodičnom istorijom.

Violen Uisman: Razgovor o romanu „Kraljica u bekstvu“

Koji su koraci prethodili pisanju romana „Kraljica u bekstvu“? Pomenuli ste oslanjanje na često kontradiktorna sećanja vaših roditelja o njihovom braku, kao i čitanje o tom specifičnom periodu. Kako ste pomirili te različite izvore?

Violen: Svesno sam odlučila da dozvolim fikciji da preuzme narativ. Projekat je bio da životnu priču moje majke pretvorim u roman, sa dovoljno elemenata njenog autentičnog prisustva u svetu – njenog stvarnog datuma rođenja, imena i sličnog – kako bih sve ostavila dvosmislenim. Želela sam da preispitam ono što nazivamo istorijom: u izvesnom smislu, svaki istorijski zapis je lična interpretacija dokaza, činjenica ispričanih iz određenog ugla posmatranja.

Ostavljanjem pisanog traga kroz svoj roman, moja perspektiva bi prevagnula tokom vremena, pa sam sebi dozvolila da ponovo ispišem priču svoje majke onako kako sam ja želela da je ispričam.

Šta forma autofikcije pruža piscu, a šta mu oduzima? Šta ste naučili o delikatnom odnosu između fikcije i stvarnosti dok ste pisali ovu knjigu?

Violen: Nedavno sam čitala kako engleska autorka Gvendolin Rajli kaže da je „autofikcija” zastareo termin. Možda je tako. Postojao je trenutak u književnosti, možda u poslednje dve decenije 20. veka i prve dve decenije 21. veka, kada se činilo relevantnim preispitivati šta fikcija može da postigne koristeći elemente autentičnih biografskih zapisa. Može li čovek postaviti sebe kao sopstveni lik u priči koja koristi elemente života, ali i izmišljene delove?

Ipak, to je i stara forma: stara koliko i Montenj, možda čak i koliko Sveti Avgustin. Pisac kojem se danas najviše divim je američki pesnik i romanopisac Ben Lerner. On opisuje „fikciju” kao maštovitu moć uma da proizvede privremeni poredak iz čiste stvarnosti, jednom kada se velike religijske naracije rasprsnu ili uruše.

Pozajmili ste naslov svoje knjige od Prusta, najvećeg pisca sećanja. Na koji način je njegov poduhvat „hvatanja“ vremena uticao na Vaš pristup pisanju?

Violen: Prustova ambicija je da ponovo uhvati vreme, da povrati ono što je izgubljeno kroz književnost, tako što ono ponovo postaje aktivno u doživljaju pisanog oblika samog čitaoca. To je zaista – ako u to verujete ili tome imate pristup – magična moć poezije ili jezika: da transportuje čitaoca u vremenskoj kapsuli. Odnos između čitaoca i stranice je taj izvanredni portal koji omogućava putovanje kroz vreme. Tako sam pokušavala da prizovem tu ideju, ali i likove kod Prusta: želela sam da moja majka koegzistira sa ženama iz „U traganju za izgubljenim vremenom” (La Recherche). Moja nada je bila da će Katrin Kremnic, što je ime majčinog lika u knjizi i njeno pravo ime, moći da razgovara sa Orijanom Germant, jer bi postojale u istom svetu: svetu književnosti.

Pisanje o Vašoj majci zahtevalo je „ogromnu količinu velikodušnosti i nežnosti kako biste bili sigurni da ste pravedni prema njoj“, kao što ste i sami rekli. Pošto je ponovno proživljavanje najbolnijih poglavlja njenog života sigurno bilo težak teret, kako ste se snalazili u tim emocionalno iscrpljujućim trenucima tokom kreativnog procesa?

Violen: Knjigu sam napisala veoma brzo; protutnjala sam kroz prvu verziju i mislim da sam se tako nosila sa emotivnim poteškoćama. A kada je jednom bila napisana, mogla sam da se fokusiram na jezik i da se distanciram od sadržaja. Da više brinem o tome kako je priča ispričana.

Rekli ste da se knjiga „sklopila” onog trenutka kada ste otkrili način na koji želite da je ispričate – iz perspektive koja se nije otkrila sve dok i sami niste postali majka. Kakvu ste transformaciju doživeli i kako vam je ona pomogla da pronađete narativni tok?

Violen: Verujem da sam tek tada počela da razumem šta je moja majka mogla iskusiti – kada sam i sama postala majka i dobila pristup onoj iskonskoj stvarnosti toga šta znači biti odgovoran za tuđi život. Postoji nešto duboko bazično, u smislu telesnog i biološkog, u nošenju deteta i porođaju, o čemu nisam imala pravi pojam dok mi se nije dogodilo. To je očigledno, to je truizam i toliko žena prolazi kroz to, ali je istovremeno i ludo. Majka koja se porađa se bukvalno suočava sa smrću. Mogućnošću da ona umre, ili da dete umre. Odjednom sam razumela šta je moja majka mislila kada je rekla da se nije osećala kao ljudsko biće. Postajući majka, osetila sam nešto drugačije od ljudskog – nešto neintelektualizovano.

A onda i samo iskustvo majčinstva sa malim detetom može biti duboko dehumanizujuće, jer u zadacima koje obavljate kao majka može biti mnogo muke: njihova repetitivna priroda, njihovo nezahvalno izvršavanje, fizički napor dojenja, konstantna briga o detetu, nespavanje. I ako imate istoriju mentalnih bolesti, ili niste baš stabilni od samog početka, to može biti katastrofalno iskustvo, i to duboko izolujuće.

Izrazili ste želju da priču svoje majke učinite „većom od lične, kako bi rezonovala sa drugima”. Koliko se univerzalnog ženskog iskustva krije u njenoj sudbini?

Violen: Verujem da postoji univerzalno žensko iskustvo dominacije, seksualnog ropstva, majčinskog ropstva, nipodaštavanja i stida koje i danas prožima naša zapadna društva. Ponavljam, u kombinaciji sa traumom i bolešću, ono može poprimiti epske razmere. U fikciji sam želela da to suočim sa oličenjima ili arhetipovima: najupečatljivije sa Medejom.

Ova knjiga je katalizovala dublje razumevanje Vašeg sopstvenog pola i ženskog identiteta. S obzirom na to koliko je to duboko promenilo Vašu perspektivu, verujete li da rezonanca Vašeg ženskog iskustva stvara jaz koji ostaje nepremostiv za muške čitaoce, ili je srž priče u suštini univerzalna?

Violen: Nadala bih se da i muškarci mogu biti zainteresovani za žensko iskustvo. Na kraju krajeva, muškarce su rodile žene. Verujem da su neki muškarci zainteresovani da razumeju svoje majke, svoje poreklo. Ako ne njih, onda svoje ćerke. Svoje prijateljice, supruge. Ili, uostalom, polovinu sveta. Ali moram reći da su na svakom potpisivanju knjiga na kojem sam učestvovala, oni retki muškarci koji su tražili potpisan primerak gotovo uvek govorili da je to za neku ženu u njihovom životu – suprugu, sestru, majku. Ne za njih. Takođe, nadam se da književnost, kada je dovoljno dobra, može da prevaziđe polove i granice. To što ona može da rezonuje sa srpskim čitaocima je moćan dar.

Povezanost sa Medejom je jedan od najupečatljivijih elemenata u Vašem radu. Spomenuli ste da Vas privlači upravo ekstremnost njene figure – možete li nam pojasniti šta Vam ta ekstremnost otkriva?

Medeja je svojevrsno oličenje izopštenika, paroksizmalna verzija izneverene žene kojoj je naneta kosmička nepravda, ali koja je takođe obdarena natprirodnim moćima. Ona je ekstremni primer ekstremnog ponašanja u ekstremnim okolnostima: to je ono što nam grčka tragedija omogućava da dokučimo kroz vreme – osećaj onoga što lebdi između smrtnika i bogova, onoga što u našem ljudskom iskustvu može biti previše teško da bi se nazvalo isključivo ljudskim.

Medeja, koja je takođe u srodstvu sa Suncem i u sebi nosi božansku krv, biva razarajuće izdana od strane Jazona nakon što mu je pomogla da ostvari svoju ambiciju i nakon što mu je rodila dvoje dece. Bilo je mnogo književnih i kulturnih reaproprijacija ili interpretacija ovog mita: u mom srcu, on je oduvek rezonovao sa pričom moje majke jer je ona bila tako ekstremna, a takođe i božanska – onostrano lepa, onostrano jaka i divlja.

Dubok utisak na mene ostavila je vaša rečenica: „Postoji nešto što vas bukvalno plaši dok pišete. Utisak da se izlažete nekoj vrsti opasnosti.“ Na koji način vas je pisanje ovog romana izazvalo i promenilo, i sa kojim strahovima ste morali da se suočite?

Violen: Verujem da postoji neka vrsta univerzalnog straha od stida kada se određene stvari stave na papir. Zanimljivo je videti šta bi to moglo biti za druge ljude: često je to nešto što spoljnom posmatraču deluje potpuno bezazleno. Moj najveći strah bio je da ću izdati svoju majku. Jer je za njenog života bilo nemoguće navesti je da poveruje i pronađe utehu u mojoj čistoj, nepomućenoj, bezuslovnoj ljubavi prema njoj. Takođe i zato što nije uloga ćerke da se tako oseća: trebalo bi da bude obrnuto. Tako da je uvek postojao osećaj da ne ispunjavamo pravu ulogu, a ona je osećala ogroman stid što je tražila od moje sestre i mene da je ispunimo. Pisanje njene priče suočilo me je sa tom realnošću na jedan ogoljen način.

Vaše druge dve knjige (Rose Désert i Les monuments de Paris) , za koje se nadamo da ćemo ih videti prevedene na srpski, bave se vašim putovanjem u Afriku, gde je vaša majka živela, kao i vašim ocem i dedom. Na koji način su one produbile priču o vašoj majci i vašoj porodici nakon prvog romana?

Violen: Da, verujem da bi ova trilogija knjiga, koju sam od početka zamislila kao tri perspektive na jednu priču – poput oltarskog triptiha sa krilima, ili trodelnog ogledala – trebalo da baci drugačije svetlo na priču moje majke i moj odnos prema njoj. Čak i knjiga o mom ocu, osećam da je na kraju morala više biti o mojoj majci. Ona je neprikosnovena zvezda u ovom književnom projektu, barem u njemu. Možda će zauvek ostati moja tema. Od tada sam napisala i dramu, monolog, njenim glasom. Nekako mislim da je moguće da nikada neću sasvim završiti sa ispisivanjem njenog lika.

Naslovna fotografija: Pascal Perich