Slušali smo – premijerno – novi album benda KOIKOI i donosimo utiske

Premijerno smo preslušali buduće izdanje grupe KOIKOI. Album „O sreći u snovima“ biće objavljen 14. novembra. Poslednjih nedelja pažnju nam pleni i novi album benda Consecration.

KOIKOI

O sreći u snovima (KoiKolektiv Records)

Ako je tango tužna misao koja se pleše onda je, u slučaju benda KOIKOI, disko tužna misao uz koju se đuska. Album „O sreći u snovima“ je poput onih snova u kojima pokušavate da se krećete a sve vreme ste zalepljeni za pod. Što se vrše koprcate to je gore. Bivate oslobođeni tek kada se pomirite sa situacijom. Taj unutarnji mir vam daje snagu da pobedite svoju slabost i da zaista potrčite – slobodni.

Iako duboko ljubavna i (veoma) emotivna, ploča „O sreći u snovima“ je opasno brutalna. Tekstovi, nimalo romantični, govore o gnevu i emocijama nakon raskida. Posesivnost koja tada eskalira izluđuje i može dovesti do autodestrukcije, a takvi su okviri priča sakupljenih na ovom izdanju. KOIKOI je imao ambiciju da taj nemir učini bolnim i lepršavim u isto vreme. Ovo izdanje, jednog od najuticajnijih beogradskih bendova u poslednjih desetak godina, samim tim možemo posmatrati / slušati / doživeti na nekoliko nivoa.

Kroz estetiku ove ploče prodiremo u kompleksnost ljubavnih odnosa, učimo na sopstvenim greškama ali se i suočavamo sa okolnostima kojima smo kao pojedinci izloženi. Naši životi su zapeli negde između „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“, „Tesne kože“ i „Mućki“. Insistiranje na ritmičnosti albuma i plesnoj muzičkoj postavci, dodatno povećava taj efekat nelagode.

Nakon albuma „Pozivi u stranu“ (2021) inspirisanim strahom od nepoznatog, otuđenošću i paganstvom; ovaj drugi, posle četiri godine, predstavlja još osvešćeniji bend. Naizgled pristupačniji, on nastavlja da kopa po sopstvenim ranama. U ovom trenutku KOIKOI razmišlja glavom Thoma Yorkea, svira kao Talking Heads, autoironičan je poput grupe Pulp i tako lepo peva o patnji kao Interpol na albumu „Our Love to Admire“.

CONSECRATION

Album – VIdeo sam kako umireš, Geenger Records, Pop Depression

Nikada nisam bio ljubitelj hevi metala. Njegovi dum-gotk-ded metal segmenti su mi tek bili u potpunosti strani. Ipak na domaćoj sceni se tu i tamo „zalepim“ za takvu vrstu izraza. Iako bend Consecration nikako ne možemo u potpunosti svrstati u navedene forme, u svom izrazu Danilo Nikodinovski i te kako seže u mračne dubine teškog zvuka.

Prošlogodišnji album „Smrt, ljubav, smrt“ delovao je kao zaokružena celina, čiji je cilj bio potraga za ličnim spasenjem. Međutim, za mene neočekivano, Consecration i ove godine objavljuje album oslanjajući se na prethodnika. Zastrašujućeg naziva „Video sam kako umireš“ bend zakucava još jedan ekser u kovčeg civilizacije. Činjenica da svojim apokaliptičnim harmonijama, sa zebnjom i nežnošću Consecration peva o izbavljanju sa dozom grča i neverice.

Ono što poslednje izdanje grupe Consecration čini drugačijim jeste bliskost koja dominira u većini prisutnih epskih audio zapisa. Consecration i dalje vešto manipuliše aranžmanima zvučnih pejzaža. Oni su na „Video sam kako umireš“ još više oslobođeni stega minutaže/trajanja. Odlaze i vraćaju se, uvlače se u kosti i ostaju dugo kao jeza, odjek, upozorenje, instinkt. Teme na albumu „Video sam kako umireš“ gotovo kinematografski prate jednu životnu priču autora (i/ili glavnog junaka). Gubitak i bol su očigledno inicirali ovakvo muzičko pražnjene koje poput nekog poltergajsta nastavlja konstantno da uhodi kroz prostor i vreme. Ima nešto skriveno, religiozno, mistično i preteće u muzici grupe Consecration, kažu sve a ne izgovore ništa.

Tvrde stručnjaci da nekada preživljene traume čoveka mogu promeniti na bolje, u smislu izoštravanja percepcije. Tada on počinje jasnije da sagledava razloge, realne opasnosti, brže od ostalih uočava i locira problem. Takve osobe čak i u dubokom mraku prepoznaju nijanse koje ih vode ka izbavljenju i svetlosti.

Fotografije: KOIKOI – Nemanja Knežević, Consecration – Nenad Vujanović