Intervju: Svet pijanistkinje Nataše Penezić otkriva klasičnu muziku 20. veka u novom svetlu

Festival Šare i šavovi, održan od 7. do 9. novembra u Bioskopu Balkan, u svom trećem izdanju predstavio je nove domete Ansambla za drugu novu muziku. Članovi Ansambla, među kojima i pijanistkinja Nataša Penezić, priredili su svoja viđenja savremenih umetničkih praksi sa fokusom na minimalizmu, dok je Katalin Ladik, pesnikinja i performerka, dodatno obogatila program. Festival je upotpunjen i premijerama dela domaćih savremenih kompozitora.

Nakon uspešno završenog festivala, razgovarali smo upravo sa Natašom Penezić, koja je za BURO. govorila o muzici koju interpretira, svom profesionalnom putu i susretima sa značajnim muzičkim ličnostima. Osvrnula se i na radionicu koju je tokom prve festivalske večeri vodila za više od trideset polaznika.

Nataša Penezić (1984) rođena je u Novom Sadu. Nakon osnovnih i master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Svetlane Bogino, završava master studije na Kraljevskom koledžu za muziku u Stokholmu. Doktorski umetnički projekat pod nazivom Tumačenje novih izražajnih sredstava u izabranim klavirskim delima Pjera Buleza, Lučana Berija i Frederika Rževskog odbranila je 2018. godine na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Pijanistkinja je snimila nekoliko kompakt diskova, među kojima su Nova dela za klavir – Novi Sad; nekoliko skica sa pijanistkinjom Brankom Parlić (ReKonekcija, Novi Sad) i Ovo nije op. 1 sa Ansamblom za drugu novu muziku (POP Depresija, Beograd, 2023).

Kao solistkinja i kamerna muzičarka Nataša Penezić je učestvovala na brojnim festivalima, među kojima su Ars Musica Brussels, Kassel Minimal Music Festival, European Clarinet Festival Ghent, Citta di Chioggia, Musica in Laguna, Aurora Festival, Ring Ring, BUNT, NIMUS, Piano City Novi Sad, Tribina kompozitora u Beogradu i Osijeku i Filmski festival na Paliću.

Na Fakultetu muzičke umetnosti je zaposlena kao docentkinja na Katedri za klavir, gde predaje Razvoj pijanizma i poznavanje klavirske literature. Izvodi muziku 20. i 21. veka.

Upoznajte bliže Natašin svet!

Kada ste shvatili da će Vaša pijanistička karijera biti usmerena na stvaralaštvo modernizma? Za koja dela smatrate da su reprezentativni primeri muzike za klavir 20. veka i šta su njihovi najveći umetnički dometi?

Novom muzikom sam poželela da se bavim već u srednjoj školi. U školu je kao profesorka kontrapunkta tada došla Mina Mitrušić (inače bivši student Dušana Radića, ali i članica kultnog novosadskog sastava Luna), koja je paralelno sa Bahom pokazivala i Šostakoviča… Sve je to kulminiralo mojom prvom porudžbinom, kompozicijom Rat mrava koju sam svirala na maturskom koncertu. I dan danas, posle više od 20 godina, sarađujemo i družimo se; uz nju sam shvatila da su ta prijateljstva između kompozitora i izvođača nešto najbolje na svetu – za samu muziku, ali i za nas muzičare.

Što se tiče reprezentativnih dela, ima ih puno, posebno sada kada smo zakoračili duboko u 21. vek – biće ih sve više jer se sada aktivno bavimo njihovim otkrivanjem. Dobar primer je muzika Džulijusa Istmana, koja je do pre nekih 10 godina bila gotovo sasvim zaboravljena, a sada je apsolutni hit na svetskim scenama.

Muzika Hansa Otea i Frederika Rževskog postaje sve popularnija. Do skoro „otrovna“ klavirska ostvarenja Lahenmana, Buleza, Berija ili Vivijea postaju standardni repertoar. Raduje me ta kolektivna angažovanost i trka oko toga ko će prvi (ili bolje) nešto da snimi – to sve doprinosi bogatoj sceni u kojoj svet izvođaštva nove muzike može konačno početi da se razvija paralelno sa već pomalo ustajalom atmosferom tradicionalne literature.

Savremene pijanističke prakse, muzika 20. veka i stavaralaštvo pijaniste i kompozitora Frederika Rževskog – da li bismo mogli da kažemo da ova tri polja čine jezgro Vaše muzičke karijere?

U izvesnom smislu, da. To su oblasti koje me najviše inspirišu, i za koje smatram da su najpotrebnije, sada i ovde. Između ostalog, „posao“ izvođača podrazumeva izvođenje i promovisanje muzike koja nastaje u vremenu u kojem živi (što je najstarija praksa izvođačkog poziva). A kako je relativno mali broj izvođača u proteklih 100 godina bio okrenut savremenom stvaralaštvu, ostalo je puno muzike koja je sasvim zaboravljena.

Tako (ili kako?) se desi da jedan od naših najvećih umetnika 20. veka, Vladan Radovanović, napiše više od 2 časa klavirske muzike, a da za to ne zna niko u našoj zemlji… Rekla bih da je mene usisala beskrajna širina nepoznate zemlje koju zovemo klavirska literatura 20. i 21. veka, i da ne vidim sebe više u nekoj drugoj ulozi.

Šta biste izdvojili kao najdragocenije iskustvo iz prijateljstva sa američkim autorom Frederikom Rževskim?

Slobodu. Naučio me je da pristupim muzici (i muzičkim delima) sa velikom slobodom. Naravno, njegov odnos prema improvizaciji je tu od presudnog značaja. Ali postoje stvari koje me je naučio, a koje nisam mogla da dobijem od svojih ruskih profesora (koji en general jesu s pravom bogovi modernog pijanizma). Puno sam razmišljala o tome, i sklona sam da verujem da je to autentična američka stvar. Verovatno nama (mislim na evropski kontinent) ta neprobojna stega duge, veličanstvene tradicije nikada neće dozvoliti da razmišljamo kao američki muzičari (bar oni starije generacije, u budućnosti tih problema verovatno neće biti). Za one koje zanima o čemu govorim, Youtube snimak Rževskog na kojem izvodi Apasionatu je verovatno najlepša ilustracija.

Prošlogodišnjem festivalu Šare i šavovi prisustvovao je engleski kompozitor i kontrabasista Gevin Brajers. Kakve utiske nosite iz susreta sa njim i da li Vas je nadahnuo da u budućnosti predstavite njegova ostvarenja?

To je jedan od najlepših događaja u mom životu. Pre nego što smo krenuli da sviramo njegovu kompoziciju Mr. Sunshine uzeo je mikrofon i rekao: ‘If I have a stroke – let me go, I’ll die a happy man’. To se odnosilo na priču koju je čuo ranije tog dana, o tome da delo sviramo potpuno drugačije od njegove inicijalne ideje. Pritom kompoziciju nije čuo više od 50 godina (još jedno od onih davno izgubljenih dela…). Sve se završilo tako što nam je posle koncerta rekao da želi da izda taj snimak preko svoje diskografske kuće.

Festival je i ove godine bio bogat, raznolik, maštovit i dosledan dosadašnjoj koncepciji. Šta Vas je motivisalo da radionicu objedinite izvođenjem ostvarenja Frederika Rževskog i Majkla Pizaroa i koji su bili izvođački izazovi i umetnički ciljevi?

Ova radionica nastala je delom kao nastavak dobre prakse starije generacije avangardnih muzičara koji su se bezrezervno trudili da obogate muzički život naše zemlje i upoznaju mlade sa novom muzikom, ali i kao individualni impuls u potrazi za umetničkim prostorom u kojem je moguće disati. Izbor programa za ovogodišnje izdanje reflektuje upravo ove ideje: dela Pizaroa i Rževskog usmeravaju nas, na različite načine, ka marginalizovanim predelima izraza i, kako kaže Antoan Bojger, Wandelweiser kolega Pizaroa: ‘deo su eksperimentalne atmosfere u kojoj mladi mogu naučiti da dišu’.

Na koji način pristupate pripremi i vođenju radionice i šta je prema Vašem mišljenju važno u edukativnom radu sa izvođačima ili studentima koji se prvi put susreću sa muzikom 20. veka?

Imala sam sreću da tokom godina upoznam muzičare-pedagoge koji su pravili fantastične rezultate na načine koji su meni do tada bili strani. Naravno, ovde govorimo o repertoaru koji izmiče tradiciji na svaki mogući način, pa je i pristup delima i priprema izvođenja apsolutno drugačija. Ali, da, inspirativno mi je da i sama pokušam tako da se postavim: da odbacim ustaljenu hijerarhiju, da umesto da pokazujem ili namećem način na koji ja mislim da nešto treba uraditi – prepustim izvođačima da dođu do nekih rešenja sami, da pustim da se ansambl formira spontano, bez insistiranja na instrumentima koje smatram neophodnim ili izvođačima koji su „bolji“ ili „iskusniji“, i na kraju – da slušam i nežno usmeravam te sjajne individualne ideje u neki zvučni rezultat za koji mislim da ideološki i formalno odgovara stvaralačkoj poetici autora.

Da li iskustvo na festivalu otvara prostor za nova promišljanja o tome kako savremeno stvaralaštvo približiti široj publici i mladim umetnicima?

Ja nisam od onih muzičara koji smatraju da savremeno stvaralaštvo treba približiti (široj) publici. Mislim da je svaki napor da nekoga „dovučete“ na koncert savremene muzike (ili još gore, muzike 20. veka) poput bumeranga, da vrlo lako može da se desi da se više nikada ne pojavi na sličnim koncertima. Ono što nama nedostaje kao društvu jeste obrazovanje. Obrazovana osoba ima motiv da čuje i vidi umetnost. Free impro nikada ne zvuči tako dobro na snimku kao kada uživo slušate svirku. Muzički teatar s kraja 20. veka, osim u uslovima besprekorne produkcije (što mi, bojim se, nikada nećemo imati) je vrlo bled na ekranu. Savremena klavirska muzika, koja je često miks brojnih žanrova i podžanrova instrumentalnog teatra i proširenih tehnika, prosto vapi da je slušate uživo.

Sasvim druga tema je kako približiti savremeno stvaralaštvo mladim izvođačima, posebno pijanistima. Klavirskoj literaturi nema kraja. Mladi pijanisti rastu na kanonskoj literaturi i posle studija imaju prirodnu potrebu da izvode dela koja se ređe izvode, ili da bolje upoznaju moderne klasične kompozitore koje su tek „načeli“ na studijama, ili žele da se posvete kamernoj muzici, koja pruža ogromno zadovoljstvo. Nikome na radaru nije muzika koja se piše u poslednjih 80 godina. Tu treba biti pažljiv, jer jedno „pogrešno“ delo može lako da potvrdi popularni stav da je nova muzika bez duše ili besmislena.

S obzirom na to da predajete Razvoj pijanizma i poznavanje klavirske literature, kako studentima otvarate prostor za razumevanje estetike muzike 20. i 21. veka?

Stalno smišljam neke nove strategije. Raznovrsni slušni testovi na kojima se nalaze Meredit Monk i Frančesko Filidei rame uz rame pored Prokofjeva i Bartoka – to je jedan od načina. Takođe, mislim da je taj živi kontakt sa muzikom od neprocenjivog značaja. Svi mi koji smo išli u muzičku školu sećamo se onih divnih trenutaka kada nam profesor(ka) svira neke nove kompozicije pa tako biramo program. Kada ti daju da sam kod kuće sviraš i izabereš, nikada nije tako uzbudljivo.

Pokušavam da reprodukujem to zadovoljstvo, sviram neka dela za koja znam da snimci ne postoje, ili su mnogo bolja kada su dožive uživo. Govorim o temama koje, naizgled, nisu povezane – ne držim se linearne naracije, i pokušavam da umanjim taj jaz između 19. i 20. veka. Prevodim zanimljive tekstove, pronalazim fenomenalne izvođače koji pišu svoje kadence za voljene romantičarske koncerte, prepričavam priče koje su mi pričali kompozitori (o svojoj, i muzici drugih kompozitora, kao i sceni i vremenu u kojem su stvarali), sugerišem radove umetnika iz drugih oblasti, i posebno vodim računa da svake godine idemo zajedno na Ring Ring.

Koji su Vaši naredni projekti – da li planirate nove koncerte, saradnje ili snimanje muzike?

Iduću godinu posvetiću snimanju muzike naših kompozitora. U planu je nekoliko albuma o kojima razmišljam već godinama, a sada je pravi trenutak za to. Takođe, dugo nisam svirala solo i mnogo se radujem koncertima, posebno jednom vrlo neobičnom letnjem festivalu u Francuskoj, pod nazivom En Blanc Et Noir.

U Podgorici me čeka prvi koncert iduće godine, na festivalu Forte piano i veoma sam srećna što imam privilegiju da sviram repertoar koji volim, a ne po diktatu surovog muzičkog biznisa. Nekada sam mislila da će cena tog mog izbora biti rad u potpunoj anonimnosti, ali poslednjih godina uviđam da naša sredina, bez obzira na probleme i izazove sa kojima se konstantno suočavamo, ima veliki apetit kada je kultura u pitanju.

Off-grid, gerilske akcije, underground scena, kao i mejnstrim scena koja najčešće radi sa tužnim budžetom… Ima nešto (stravično ali i) magično u činjenici da je situacija tako nemilosrdna kada je savremena umetnost u pitanju, a da se festivali ne gase, da se sastavi, solisti i organizatori stalno dižu iz pepela kao feniksi, a onda sledeća stvar koju urade bude još bolja. Verovatno nisam usamljena u stavu da često poželim da dignem ruke, ali na kraju, kada iznesem neki projekat, pomislim – važno je da smo tu, i da ne stajemo.