NIJE MONOTONIJA 

Prvi savet u „kako napisati bestseler Njujork tajmsa” glasi – ne opisujte vremensku prognozu i meteorološke uslove. Tako da neću smarati sivilom kroz koje se upinje Sunca sin da nam pruži još malo vitamina D. 

Jasno je kao beli dan – došla je gđica Jesen. Ona može biti proleće za iskusne, ali može nas okrenuti i na očajavanje od sabajle. Miholjsko leto je nešto čemu se svi nadamo u ovom permanentnom apsurdu koji živimo. 

I ne mora niti jedna biblija trendova da napiše, ali melanholija je obavezan aksesoar ove modne sezone. 

Melanholija kao kolektivno stanje duha Zemljana 2k25. Mešavina potisnutog besa i očaja. Glumatanje sreće da ne bismo smarali jedni druge. Kompletna simulacija normalnosti u sistemu koji je potpuno nenormalan. 

Naši čekovi zadovoljstva nemaju pokrića. Nema nam druge, pičimo u treću. 

Mainstream politike empatiju prepoznaju kao slabost, zato promovišu neutralnost i apatiju. A nama ostaje cinični humor kao mehanizam izlaska na kraj sa konfuzijom kontradiktornosti algoritma svakodnevice. Svi smo mi pomalo „ljudožderi vegetarijanci” u ovoj sagi moralnog i emotivnog procepa života u paralelnim realnostima. I da, melanholija je prirodna posledica tog konstantnog disonantnog stanja. 

Na feedu života smenjuju se kadrovi. Malo kremasti bubble tea prste da poližeš, malo pakao Gaze, pa brzo usledi kadar GUCCI filma. Demi nas gleda u oči kao da je stigla iz zlatne ere nemog Holivuda, da bi nas potom zakucala info o misterioznim dronovima što blokiraju aerodrome kraljevine Danske, i taman kada krenemo o tome da mislimo, algoritam nam izbaci Svetlanu upakovanu u kutiju kako peva da „nije monotonija – već melanholija – što mi srce kida na sitne komade, (gade)”. I kad ekran ugasimo, taktovi odzvanjaju po glavi koja se pita – kako bi mi stajao ovaj „90s Ceca friz”, možda da se ošišam? 

Mi smo ljudi navikli da stalno gazimo i gas i kočnicu istovremeno jer deo smo sveta u potpunoj šizofreniji. Zvezdoznalci nisu nimalo iznenađeni pojačanom melanholijom. U toku je velika promena paradigme – u naše globalno selo stigao je AI. 

Mi živimo opus Larsa von Triera i „Dogvil”. Sve je očiglednija surovost zajednice prema Drugome i Novome. O tome će se epovi tek pevati. Sad trenutno pakujemo melanholiju u lifestyle. 

U antičkoj medicini Hipokrat je smatrao da višak četvrtog telesnog soka – „crne žuči” (melas chole), izaziva stanje tuge, potištenosti i introvertnosti. Ali, kroz vekove –melanholija se sve više vezivala za genijalnost, posebno kod umetnika, poeta i filozofa jer može otvoriti vrata višim uvidima. I – voila! Za par 1000 godina – od medicinske dijagnoze preko goriva umetničkog genija do raskošnog moodboarda u 50 nijansi sive lifestyle industrije.

Melanholija više nije ekskluzivna „tuga filozofa”, ona je danas na švedskom stolu da se svako posluži i krene u introspekciju.

Svaki čovek na planeti ima pravo na plemenito stanje duha. Romantičarski oreol je – one size, a ne krojen po obimu glave izabranog pesnika. 

Osamdesetih godina 20. veka jedan od pravaca supkulture bio je novi romantizam. Bilo da ste mu pripadali ili ne, ostavio je traga u kolektivnom sazrevanju generacije X.  Vođa benda EKV je svojim moćnim vokalom u pesmi „Radostan dan” konstatovao kako je ona volela njegov weltschmerz. Taj pojam je bio deo svakodnevnog slenga, danas je on jako neobičan i zahteva guglanje kod većine žitelja Zemlje.  

Termin weltschmerz – „bol zbog sveta”, nastao je u Nemačkoj 19. veka i opisuje osećaj frustracije jer realnost nikada ne može dostići zamišljeni ideal. I taj jaz između stvarnog i idealnog izaziva tugu. Melanholija nam navlači maglu potištenosti i zamišljenosti, dok weltschmerz diže tu maglu i jasno vidimo slomljen svet i osećamo da život nikada neće ispuniti obećanja mašte. Jezikom POP kulture tu dušegupku možemo objasniti stihovima Goce Božinovske kojima konstatuje kako „nosim tugu kao okove, zar se ovo život zove”. 

Svet je surov, a duša ište nešto više. I baš tu se krije opcija call to action.

I melanholija i weltschmerz su signali. Pokazuju nam koliko svet nije onakav kakav bismo želeli da bude.

Naše biće reaguje tugom na nepravdu i disonancu. Ključ je u tome da ih ne pretvorimo u trajno mesto boravka – stalnu adresu u metafizičkoj ličnoj karti. To su važne stanice introspekcije gde prepoznajemo nesklad, ali su to prolazne, usputne tačke. Ako u njima ostanemo predugo, postajemo najidealniji podanici svakog sistema – elegantno zamišljeni i nepokretni. Melanholiju pretvoriti u solidarnost, a weltschmerz – u akciju. 

Nijedna promena nikada nije rođena iz apatije, već iz kombinacije lucidnosti i optimizma. Znate, optimizam mnogi smatraju naivnim, ali on postaje moćan kada onaj koji vidi tamu – ipak izabere da stvori svetlost. 

Suze nisu kraj, one su početak. Iskra je tu. A mnogo iskri i luča na jednom mestu znači da svetlimo u tami. A tamo gde nema mraka nema ni straha. 

I zato, izmelanholiši pa da idemo na kesten sa šlagom i da menjamo sve(t) u hodu, na ovom predivnom planet(u).

Ilustracija: Becha