U foajeu Luke Beograd, među svetlima reflektora i BFW modnim performansima, susrećemo se sa dizajnerkom Anom Janković, autorkom brenda HOTA HOTA — jednim od najdoslednijih i najprepoznatljivijih imena na domaćoj sceni umetničkog nakita. Već skoro petnaest godina, ovaj brend pomera granice konvencionalnog dizajna, kreirajući komade koji funkcionišu kao nosive skulpture i vizuelni manifest moći. Sa Anom razgovaramo o ovogodišnjem konceptu Belgrade Fashion Week-a, kreatorskoj etici, eksperimentu, finalnoj funkcionalnosti i granicama između originalnog i imitiranog stvaralaštva.
Ove godine izlažete na Belgrade Fashion Week-u — kako vidite njegov aktuelni program i energiju u odnosu na ranija izdanja, s obzirom na to da HOTA HOTA već godinama postoji i opstaje na domaćoj modnoj sceni?
A.J: Koncept ovogodišnjeg Fashion Week-a mi je odličan. Ja inače volim kada manifestacije imaju angažovaniji pristup, a fokus na ženi sagledanoj iz različitih uglova, od krhkosti do moći, mi se jako dopada. Hota Hota kao jedan od glavnih ciljeva ima da svojim kreacijama osnaži ženu, da joj da osećaj moći i jedinstvenosti, tako da se tema ovogodišnjeg BFW-a savršeno uklopila.
Kada ste pre skoro petnaest godina lansirali brend, šta je bila suštinska ideja i u kom trenutku ste shvatili da stvarate nešto što izlazi iz okvira klasičnog nakita?
A.J: Od samog početka postojala je ideja o stvaranju kolekcije umetničkog nakita, odnosno nosivih skulptura koje redefinišu norme i uvode novine u pogledu dizajna, načina nošenja i izmeštanja zona na telu na kojima se inače nosi nakit. Naravno, tek kada od stručne umetničke javnosti dobijete potvrdu i kada od kupaca počnete da dobijate komentare poput: „Nikada nisam videla ovakav nakit“, „Izgleda kao da je iz budućnosti“, „Osećam se moćno kada ga nosim“ dobijete zapravo pravu potvrdu da ste na dobrom putu. I divno je što se neko u tome prepozna, a neko ne. Hota Hota nije za svakoga – i to je sasvim u redu.
Vaši komadi pomeraju granice načina nošenja i redefinišu konstrukciju nakita — da li svoje kreacije vidite pre kao modni dodatak ili kao wearable skulpturalnu umetnost?
A.J: Najiskreniji odgovor bi bio – i jedno i drugo – i upravo u tome vidimo snagu Hota Hota nakita. Izvorna ideja bila je da kreiramo kolekciju nosivih skulptura, koja je svoj životni put započela u galerijama i na domaćim i međunarodnim umetničkim izložbama, gde je nakit često dobijao nagrade. Međutim, paralelno s tim, modna scena ga je vrlo brzo prihvatila i doprinela izgradnji njegovog modnog identiteta. Danas se naši komadi mogu videti i u galerijama i u koncept storovima, fashion shopovima i showroom-ovima, i nastavljaju skladno da žive kao spoj ta dva identiteta. Modni i umetnički aspekt su ravnopravni i stalno se prepliću.
Kako izgleda vaš kreativni proces — da li je i koliko eksperiment i rizik važniji od praktične funkcionalnosti i finalne upotrebljivosti?
A.J: Naš kreativni proces je kombinacija precizne analize i radikalnog eksperimenta, ali nijedan korak ne sme da naruši ono ključno: inovativnost, estetiku i funkcionalnost.
Prvo polazimo od tela – od analize proporcija i ergonomije zone na kojoj želimo da komad „živi“. Tako definišemo prostor za implementaciju dizajna i omogućavamo da, na primer, jedna naušnica pristaje različitim oblicima i veličinama uha, ili da jedna palm cuff narukvica odgovara različitim šakama i stilovima pokreta. Slede faze brainstorminga i eksperimentisanja s formom, u kojima nastane veliki broj varijanti – ali većina ne prođe selekciju, jer ne zadovoljava sve kriterijume. Tek kada komad prođe estetski filter, prelazimo na testiranje prototipa na telu – na više osoba i u realnim, svakodnevnim situacijama. Posmatramo kako se dizajn ponaša, koliko je udoban, intuitivan za nošenje i jednostavan za podešavanje.
Eksperiment i rizik su nam potrebni da bismo pomerili granice izajna, ali konačna upotrebljivost je uslov da komad uopšte postane deo kolekcije. Ako forma ne funkcioniše na telu, ma koliko bila zanimljiva, ostaje u fioci kao skica.
Originalnost vašeg dizajna čini vas prepoznatljivom, ali i ranjivom na kopiranje — koliko je danas moguće zaštititi autorsko delo u dizajnu i da li je publika dovoljno edukovana da prepozna razliku između originala i imitacije?
A.J: To je pitanje sa kojim se, pre ili kasnije, suoči svaki autor koji gradi prepoznatljiv vizuelni jezik. Mi smo pokušali da delujemo preventivno: zaštitili smo brend i dizajn u Zavodu za intelektualnu svojinu u Srbiji, u Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu (WIPO) i u Američkom zavodu za patente i žigove (USPTO). Uz nas radi i advokatska kancelarija specijalizovana za intelektualnu svojinu, a članovi smo i Asocijacije autora koja brine o ostvarivanju i zaštiti autorskih prava svojih članova.
U praksi se najčešće ispostavi da problem počinje od neinformisanosti – pojedinci ili kompanije ponekad jednostavno ne razumeju da tuđe autorsko delo ne može tek tako da se „preuzme“ i iskoristi u sopstvenoj kampanji, bez odobrenja autora i jasnog navođenja brenda. To se ponekad može rešiti naknadnim dogovorom i potpisivanjem brenda, ali ako autor ne želi da da odobrenje, zakonski okvir je vrlo jasan.
Kada je reč o kopijama dizajna, situacija je ozbiljnija i najčešće zahteva uključivanje advokata i stručnih organizacija. Mi kao stvaraoci možemo lako da uočimo mane u dizajnu, materijalu i funkcionalnosti kopija. Verujem da je i publika danas sve edukovanija: ljudi više obraćaju pažnju na to šta kupuju, ko stoji iza brenda i da li kupuju originalnu ideju ili imitaciju.
Fotografije, Instagram i privatna arhiva