Probali smo najslađe baklave u srcu Kalenića i jasno nam je zašto traju više od veka
Ovo je slatka opomena da su najvrednije stvari upravo one koje se prave rukama i prenose generacijama
Povezano
Na Kalenić pijaci, negde među užurbanim Beograđanima, šarenim plastičnim kesama i glasovima prodavaca koji vas pozivaju na svoju tezgu, postoji jedno mesto koje privlači pažnju jednostavnim, mirnim i skromnim izgledom.
Tezga broj 67 jeste mala, ali ujedno deluje i kao svojevrstan spomenik koji kao da stoji tu oduvek. Ta tezga dom je baklava, tulumbi, urmašica i žita koje jedna porodica pravi ručno generacijama. Danas njome upravlja Zeka, naslednica zanata starog više od jednog veka, žena čija priča nosi čar Beograda koji polako nestaje.
Poslastičarstvo je njen pradeda započeo u vreme kada je umesiti kolač značilo sate strpljenja, veštine i ljubavi.
Posle njega posao su nastavili njeni roditelji, a Zeka veruje da će možda i jedna od njenih dveju ćerki nastaviti put kojim je hodala čitava porodica. To bi, kaže, bio najlepši način da tradicija ostane živa. Ne kao poslovni plan, jer je plan da se posao održi kao porodično nasleđe.
Ovo je staro poslastičarstvo. Ono je skuplje da se radi, odumire jer je zahtevnije. Uspevam jer imam stalne mušterije
kaže Zeka dok pažljivo slaže baklave, komad po komad, kao da slaže najslađe uspomene.
Kao posmatrači i gosti, hteli smo da osetimo taj put prošlih vremena, pa smo probali baklave i shvatili da se ovde zaista radi o kolačima koji su drugačiji.
Orahe čujete pre nego što ih osetite, tanki slojevi testa krckaju suptilno, a slatkoća je prigušena, zrela, nimalo agresivna kako smo navikli. To su baklave koje mirišu na staru kuću, na slavske stolove, na nedelje kod bake. Imaju onu posebnu čar ukusa koji viče da je reč i o ukusu uspomena, emocija, vremena.
Ništa se nije promenilo, sem lokacije tezge na Kaleniću
Iako je Kalenić pijaca oduvek bila njihova adresa, porodica je menjala samo broj tezge. Sve ostalo, ostalo je isto. Danas, 67-ica je njihov mali dom na otvorenom.
Ipak, Zeka nam je ispričala da svoju profesionalnu priču nije počela u poslastičarnici. Zapravo, nije ni želela da nasledi porodični biznis. Njen radni put započeo je u zdravstvu, među najtežim ljudskim iskustvima. Radila je sa onkološkim pacijentima, posao koji ju je, kaže, emotivno iscrpljivao.
„Dođi da radiš sa zdravim ljudima“, savetovala ju je majka i ta rečenica promenila joj je životni kurs.
Takođe, Zeka je nutricionistkinja po struci, te svaki njen kolač ima onu finu tačnost. Balans šećera, masti, oraha i vremena.
Najviše volim da pripremam za slave. Tad u ponudi imamo više orijentalnih kolača. Žito je naravno uvek spremljeno kvalitetno, ali za slave volim da se potrudim i više. Radim i po porudžbini i uvek se trudim da držim nisku cenu
Tezga radi svakog dana osim ponedeljkom, jer i slatki život ima svoj ritam.
Život na pijaci je lep. Uvek se svi slažemo, ima svega u ovom delu. Ja volim Kalenić pijacu, veselo je. Dolaze nam i stranci, posebno se ostvari lep kontakt sa Rusima
Dok su ljudi prolazili i znatiželjno zagledali najslađu tezgu na Kalenić pijaci, zanimalo nas je, da li kolače svima „meri“ isto…
Za mene su svi ljudi jednaki i svaki kupac je jednak
Danas, priznaje, vremena su teža i posla je manje. Ali čak i dok to kaže, njen pogled ostaje topao. Melanholičan, ali ne tužan, više onaj beogradski šarm, koji zna i dobro i loše, ali stoji uspravno.
Trenutno imamo manje posla, ali dobro, ne žalimo se, vremena su takva. Moramo sitnim zadovoljstvima da se zadovoljimo
Odlazimo i shvatamo da ova poslastičarnica na Kaleniću poseduje svojevrsnu dozu magije. Ona je kao čuvarkuća jednog zanata koji nestaje, jednog grada koji menja lice, jedne tradicije koja se tvrdoglavo drži.
Miris baklave i žita ostaje za nama kao mala, slatka opomena da su najvrednije stvari upravo one koje se prave polako, rukama i prenose sa generacije na generaciju.
A možda je baš to tajna Kalenića: dok Beograd juri, na tezgi broj 67 vreme još uvek ume da zastane.
Foto: Privatna arhiva