Jesi li ovde, sa mnom? 

Razmišljam o melanholiji ovog jutra. O temi ovog izdanja magazina BURO. O mojoj melanholiji. Ja često verujem da imam „protivpožarni aparat”, „protivgradnu raketu” protiv melanholije. Da se odbranim kad naiđu tamni oblaci, a zapravo, mene oni pravi, oni RHMZ sivi oblaci, ne dovode u melanholiju. I tako jutros, kad se treba odbraniti od anksioznosti u najavi, od melanholije, a ja to radim raznim stvarima, pa i muzikom sa Youtubea, spotovima i koncertima, naletim na „On Melancholy Hill” od Gorillaz i Damona Albarna koji peva: „Gore na Melanholičnom brdu, / tamo je plastično drvo. / Jesi li ovde sa mnom?” 

Pomislim, znači Damon Albarn je melanholičan? I pored svih tih punih stadiona, milionskih tiraža i ženskih srca koja su mu se nudila u broju dvadeset spratova kardiologije (a nijedna kardiologija na svetu nema 20 spratova, znam, ali da i ja budem malo pesnik ko pevač Gorillaz i Blura). No, melanholija nije stvar od koje su pelcovani vlasnici debelih bankovnih računa i srcolomci. Mada je neko melanholičan jer nema šta da izmuze sa bankomata i u ljubavi mu ne ide, a neko plače na presvlake rols-rojsa i u luj viton tašnu svoje žene i ljubavnice, iako ima i jedno i drugo – i lovu i ljubav. 

Melanholija je večna inspiracija umetnika. Od Dürera do Damona Albarna iz Gorillaz. Edvard Munch, norveški slikar, napravio je remek-delo „Melanholija”, na kom zamišljeni čovek sedi na obali a u daljini su muškarac i žena, očigledno par. Šta je razlog melanholije junaka sa slike? Neuzvraćena ljubav žene koja je s drugim muškarcem u pozadini, sitni prikaz para na slici koji je možda doneo krupnu patnju zamišljenom junaku slike, ili je izgubio brod, ili je melanholičan ko zna zbog čega i od kada. Munch je naslikao i čuveni „Krik”, taj klasik prikaza uznemirenosti čoveka, kao i sliku „Anksioznost”, što je čitava paleta ljudske uznemirenosti predstavljene na ulju i platnu od strane ovog norveškog slikara. Neko bi rekao da je on imao inspiraciju jer – u Norveškoj, Skandinaviji, iako tamo uvek ima da se pomuze bankomat, a radi i Tinder ako te baš neće, oni su ipak toliko anksiozni. Možda od manjka sunčeve svetlosti? 

U mom slučaju to ne važi. Recimo, mene od viška sunca ume baš da „ugreje” ili „opeče” melanholija. Tako da mi ponekad dođe baš ono „je.em mu sunce”. Zapravo, prvu glavobolju sam dobio kao tinejdžer i bilo je leto. Ranije sam mrzeo jesen zbog početka škole i ispitnih rokova, ali sad mi je najomiljenije godišnje doba. 

Leto, more, misliš da ne može biti melanholije na moru, ali vraga, još je Oliver Dragojević pevao „Malinkoniju”, a tada nije bio potreban Google Translate da biste shvatili da peva o melanholiji. Dakle, ako ima ime na „dalmatinskom”, to znači da melanholije ima i na moru, na Mediteranu. Mene je poslednjih godina hvatala malinkonija, melanholija na moru, u Dalmaciji, zato više ne idem tamo na odmor.

Sećanja na detinjstvo, kad danas vidim u Splitu autobus za Duilovo gde sam išao sa roditeljima, pa za kaštele u doba Jugoslavije. Nešto te peče a da to nije od sunca i ne da se smanjiti bilo kojom kremom i bilo kojim faktorom jer za melanholiju nema zaštite. 

Uglavnom, poslednjih godina kad hoću na more, odem u Keniju, ili na Šri Lanku, ili u Vijetnam. Jer tamo nisam imao napade melanhonlije, osim jednom, na dve sekunde, kada sam na aerodromu u Kolombu video da se on zove „Sirimavo Bandaranaike”, po nekadašnjoj premijerki Šri Lanke i velikoj prijateljici druga Tita. Vratilo se detinjstvo i sećanja na Pokret nesvrstanih, zastavice, svetla reflektora stadiona Partizana u mom komšiluku koji osvetljavaju nebo nad Topčiderom, ali i teren na kojem se igra na Danu mladosti u podnožju Kuće cveća. 

Okej, more i melanhonlija. Nikada nisam bio melanholičan na obali Velike Britanije. Verovatno zato što tamo ne plaćam infostan. Zapravo, često te melanholija hvata na mestima u kojima plaćaš režije, vodovod, kanalizaciju i struju, otplaćuješ kredit. Zato ja nikada nisam živeo u Londonu, u koji dolazim svake godine. Želeo sam da mi to bude mesto u kojem lečim melanholiju. Jer zašto bih plakao zbog otkaza u firmi ili devojke u crvenom autobusu na sprat kada me on oduvek asocira na raspust, a ne na obaveze. I na obali Velike Britanije sam bio otporan na melanholiju. Iako je ona, zbog svog ambijenta, često bila scenografija raznih krimića, drama, pa i drama u pravom životu. Nick Cave je izgubio sina koji je pao s litice u Brajtonu. On se odmah odselio iz tog grada, ali ove godine će testirati sebe jer dolazi na veliki koncert baš u Brajton, a Nick je saundtrek melanholije. 

Moja draga drugarica mi je jednom rekla da su njena prva asocijacija na melanholiju romani sestara Bronte. Znam te obale sa odsečenim liticama gde se kopno survava pod pravim uglom ka moru. I znam za „Jamaica Inn” i „Orkanske visove”. Ali meni, zato što sam ih zamišljao kao mali, to su oduvek bili nestvarni prizori iz mašte, pa čak i kad sam jednom na Lands endu u Kornvolu, na kraju sveta ‒ jer je preko puta toliko milja kopno Amerike, dobio vest o nekoj tužbi iz Beograda, velikoj cifri koju traži fotograf, čak i tada nisam dozvolio da mi bude melanhonlično ‒ samo sam se sklonio od vetra koji je toliko duvao da je mogao da me degažira u čeljusti neke orke koje seku obližnju pučinu. 

U tome je bila čitava kvaka, ne mogu da budem melanholičan na godišnjem odmoru. Ako je Engleska za mnoge kolevka melanholije, meni je oduvek bila zemlja oživljavanja detinjstva, sudara sa pop kulturom.

Britanija je možda od melanholije napravila privlačan proizvod za turiste, za fanove pop kulture. Sećam se da je jedna moja drugarica bila razočarana i tužna kad je, posle dvadeset godina sanjanja o Mančesteru, stigla u ovaj grad i nisu je dočekale desetine klinaca na biciklima, sa naočarima, klonova Morrisseyja iz onog spota The Smithsa. 

Ali ono što je domaćinima melanholično, stranim turistima je euforično. Recimo, one jedne te iste kuće u nizu u ulici pored kojih smo se slikali kada dođemo u neki britanski grad domaćinima su sumorne u jednoličnosti, a mi smo tražili sličnosti sa kućama iz nekih filmova, serija ili sa omota ploča koje smo kupovali. Ta melanholija benda The Smiths mene nije povlačila u sumornost već me je vodila da tumaram po Mančesteru i da mi GPS budu stihovi i spotovi Morrisseyjevog benda. Sve te mančesterske kuće od crvene cigle koje boje grad u klupsku boju Mančester junajteda stanovnicima su se činile jednoličnim, a ja sam se oduševio kada su se moji preselili u naselje Cerak vinoradi jer me je crvena cigla podsećala na ovaj engleski grad. Kao što sam rekao ‒ ono što je domaćinima melanholično, strancima je euforično, pa su se i Morrissey a i braća Gallagher preselili van rodnog grada. Morrissey u Kaliforniju, a braća u London. 

Nedavno sam pričao sa Ivanom Golcem, prvim našim fudbalerom koji je igrao na Ostrvu, i to u Mančester sitiju, za koji navijaju braća Gallagher. U telefonskom razgovoru mi je rekao da nije mogao dugo da ostane u Mančesteru jer je to najkišovitiji grad, pa se vratio u Sautempton, takođe u Engleskoj, gde je bilo sunčanije za njega i porodicu, a i baštu. Nije imao melanholiju na Ostrvu. Ili meni nije priznao. 

Ovog dvadeset i sedmog septembra bio sam u Londonu, na koncertu Oasisa na stadionu Vembli. Kada su u pesmi „Live Forever” decibeli ovog hita jurnuli iz pojačala ka nama, našao sam se na graničnoj liniji između dve vrste melanholije. Jedna melanholija je bila britanskog porekla. Oko mene je bilo nekoliko očeva i majki sa decom. Deca su divlje i euforično pevala ono što su nekada slušali njihovi roditelji. A roditelji su imali zamrznut osmeh na licu, a neki od njih i suze u očima.

Bila je to melanholija za vremenom u kojem nisu morali da se plaše hipoteke na kuću jer ne mogu da otplate kredit, da imaju strah od gubitka posla ili zbog toga što ćerka nije uspela da upiše fakultet.

Mislili su samo o tome kako da smuvaju devojku te 1995. uz ovaj hit, verujući da će, kako pesma kaže, živeti zauvek. 

Na drugoj strani granične linije bila je moja melanholija. Bio sam euforičan jer sam ostvario san da gledam bend koji sam slušao sa bugarskih piratskih diskova kupljenih na haubama švercerskih automobila u Bulevaru u Beogradu. Tada sam, u doba ovog hita, bio izrazito melanholičan živeći život od mesečno malo maraka. Nisam verovao da se sa takvom perspektivom može „live forever”. Na ovom koncertu Oasisa mogao sam da vidim i osetim šta znači kada se ujedini toliko desetina hiljada melanholija, ali i euforija i radosti svih nas koji nismo i dalje odrasli ili imamo „smetnje u odrastanju” i tranziciji u zreo život koji prolazi brzo kao naslov jednog drugog hita benda – „Supersonic”.

Fotografije: Privatna arhiva