Nema više dobrih šamrolni

U našem domu nikad nije bilo iznenađenja. Tačnije, tamo gde je tata odrastao, u Rige od Fere. U kuhinji su stajala tri šporeta: na drva, na plin i električni. Nisu se kuvala tri ručka; postojala su tri načina da ručak ne izostane. Ručak je bio datost, isto kao i red u špajzu i tiho zveckanje kašika po porcelanu. 

Najbliža pijaca bila je u Gospodar Jovanovoj, kod osnovne škole u koju sam ja kasnije išla. Mlečne proizvode prodavala je a mojoj prabaki donosila Borka iz Resnika, uredno složene u tegle i boce zamotane u krpe. Meso je stizalo od Kuzmana iz Ovče. Za ajskasnu, frižider pre frižidera, led je bio naručen na vreme. Tada je sve imalo ukus domaćeg, jer drugo nije ni postojalo. 

Tata nikad nije voleo „bogate” kolače onog vremena. Patišpanj sa dvadeset ili trideset jaja koji miriše na jaja na najnegativniji način, a između, puding.

„Naše bake” je fraza koja mu diže obrvu, jer nisu sve bake iste. Gurabije ne razume, ali pamti mlečni karamel koji se kuvao od putera i mleka. Kad priča o desertima, uvek pre krene od onoga čega nema: dobrih šamrolni ili Vasine torte. 

Na tim pričama sam odrasla. To je njegov Beograd koji ja nisam živela, ali ga naslućujem iz mrva koje ostavlja po stolu dok priča. Njegova nostalgija u meni pali tiho, postojano svetlo. Čežnju za vremenom koje neću dočekati, ali mogu da ga uhvatim za kraj rukava. Prvo sam pokušala kroz hranu. Onda sam shvatila da put vodi kroz kafane, objasniću vam kako. 

Skoro sam sela u restoran, zapravo kafanu Radnički. Ne onaj na Novom Beogradu, nego onaj uz groblje, na Zvezdari. To je bio prvi ozbiljan jesenji dan, tanak vazduh, negde po Srbiji je već provejavao sneg. Kafana poluprazna. Pitala sam se hoće li biti grejanja. Naručila sam valjevsko pivo, a uslužila me konobarica u borosanama. Na zidu pored mene je bila velika uramljena slika, sastavljena od mnogo malih fotografija: svadbe, vojska, rođendani, ispraćaji. Nečije uspomene sklopljene u jedan ram. Ja sam došla po svoje. 

Kafanu sam učila kasno. Više kao jezik nego kao prostor. Tatine priče su mi bile gramatika. Mi retko govorimo o sadašnjosti; lako skliznemo u njegove bake, u ujnu, u kolače i navike neke ulice, vremena i grada. Kroz te razgovore shvatim da nisam rođena „u pogrešno vreme”, nego u svoje, ali da mi treba most ka njegovom. Hrana taj most pravi bolje od bilo čega. 

Postoji nešto čarobno u tom osećaju pripadanja. 

Beogradu su kafane ostava običnih dana. Mnoga mesta su nestala, druga su promenila kožu, ali red se još prepoznaje u tragovima. Treba znati da se „isto” naručuje kao priznanje kontinuiteta. U tim gestovima ima više kulture nego u svim manifestacijama zajedno. Kultura nije kolekcija događaja, nego način. Ne parole, nego navike. Ne ispravni stavovi, nego ispravni pokreti. 

Od tog trenutka sve postaje jasnije: grad se čuva kroz ton. Kako govoriš, kako slušaš, kako čekaš, kako odlaziš bez lupanja vratima. Kad taj ton uhvatim, bliža sam tati nego kad bismo nabrajali imena lokala. Imena blede; ritam ostaje. 

Možda je zato to tinjanje meni tek reakcija na prekinute obrasce. Nije žal za mitom, nego potreba za pouzdanošću u malim stvarima. Kafana je retko mesto gde to još može da se vežba. 

Tražim signal, impuls i u tom prenetom signalu nalazim Beograd o kojem sam slušala i glas kojim mogu da odgovorim. 

I možda je to celina: kafane su mesta na kojima proveravam da li taj jezik još funkcioniše, da li postoji razlika između tišine i ćutanja, da li se i dalje zna red. Ako to pronađem, makar u naznakama, grad nije nestao. A ni mi. 

Na kraju, sve se opet svede na ukus i meru. 

Mislim da od svega tati najviše nedostaju dobre šamrolne.