Ponekad mi se čini da se sever ne završava geografijom. On počinje u čoveku ‒ u onom mestu u nama gde svetlost traje predugo a tama nikada sasvim ne odlazi. Tamo, u tom unutrašnjem pejzažu, počinje i skandinavski film. Nije to kinematografija o snegovima, fjordovima i ćutanju. To je umetnost gledanja u prazninu i pokušaja da iz nje izvučeš smisao.
Melanholija u skandinavskom filmu nije simptom. Ona je ton, boja, dah. Ako američki film govori šta se desilo, a francuski kako se desilo, skandinavski se pita ‒ zašto išta uopšte ima smisla da se desi? E zato evropski profesori uvek podučavaju da nije bitno šta nego kako, a Skandinavci kao i obično minimalizmom idu u raščlanjivanje.
Bergman: Lice melanholije
Kada sam prvi put gledao Bergmana, činilo mi se da gledam sopstveni san. Ok, takođe sam i zaista zaspao usred filma i godine su bile potrebne za razumevanje, ali je neverovatna stvar koja je ista kod svih velikih autora ‒ to da koliko god su vam prvi susreti „dosadni”, uvek zapamtite i ponovo prihvatite duel sa njima.
Bergmanоvi kadrovi su puni tišine, ali to nije tišina mira, nego ona koja sledi nakon vriska. U „Sedmom pečatu” Vitez igra šah sa Smrću. U „Personi” dve žene postaju jedno lice, jedno disanje, jedna sumnja. U „Jesenjoj sonati” majka i ćerka pokušavaju da se oproste, ali svaka rečenica postaje nož.
Bergman ne prikazuje depresiju kao bolest. On je vidi kao nužan rezultat suočavanja sa sopstvenom svešću. Čovek koji previše gleda u sebe, kaže Bergman, mora jednom da ugleda prazninu. Melanholija kod njega nije tuga zbog gubitka, već tuga zbog spoznaje da smisao nije urođen ‒ on se mora stvoriti, i to iz ničega. Njegovi filmovi su ogledala u kojima ne vidimo likove, već sopstvene sumnje. Kada u „Sedmom pečatu” Vitez pita Boga da mu se javi, a Bog ćuti, Bergman ne postavlja teološko pitanje. On postavlja pitanje o komunikaciji uopšte: da li iko ikada išta čuje?
Von Trier: Melanholija kao kosmos
Ako je Bergman melanholiju smestio u dušu, Lars von Trier ju je izbacio u svemir. Njegov film „Melanholija” počinje kao simfonija propasti. Planeta hita ka Zemlji, ali ono što se ruši nije svet ‒ to je ravnoteža unutar čoveka. Justine, glavna junakinja, pati od depresije. Ali paradoksalno, ona je jedina koja dočekuje kraj sveta u miru. Dok drugi pokušavaju da se spasu, Justine zna da je spasenje iluzija. U trenutku kad svi beže od smrti, ona joj ide u susret kao starom poznaniku. Von Trier ovde pravi obrnutu simetriju: depresivna osoba jedina je istinski lucidna. Upravo!
Vic kaže ovako: Koja je razlika između optimiste i pesimiste? Pesimista zna…
Von Trierova melanholija nije romantična ni poetična. Ona je surova i telesna. U „Breaking the Waves” bol i vera se sudaraju kao talasi, a u „Antichristu” depresija postaje vrtlog prirode, telesnosti i krivice.
On ne pokušava da izleči melanholiju. On je razotkriva kao istinu sveta ‒ kao konstatujuću tišinu između kosmosa i čoveka.
Kaurismäki: Melanholija svakodnevice
Aki Kaurismäki je možda najtiši među skandinavskim autorima. Njegovi filmovi su jednostavni, gotovo spartanski. Dijalozi svedeni, radnja minimalistička. Ipak, ispod te jednostavnosti kuca srce tuge.
Njegovi junaci su sitni ljudi ‒ konobari, čistači, izgubljeni radnici. U „The Man Without a Past” glavni junak gubi pamćenje, ali ne i dostojanstvo. U „Drifting Clouds” par koji ostaje bez posla sedi u sobi i ćuti jer ni reči više nemaju snagu da promene išta.
Kaurismäki melanholiju pretvara u humor. Ne smeje se likovima, nego svetu koji ih je ostavio. Njegova depresija nije klinička, već društvena: to je osećaj da su svi ljudi postali statički šum, ali da u tom šumu i dalje postoji nežnost.
„Fallen Leaves”: Ljubav kao otpor tami
Njegov najnoviji film „Fallen Leaves” (Opalo lišće, 2023), dokaz je da je Kaurismäki postao majstor suzdržane emocije. To je film o dvoje usamljenih radnika koji se sretnu u Helsinkiju. Njih dvoje su kao dva ugla iste tuge: ona radi u supermarketu, on pije da zaboravi. Sve ih razdvaja ‒ osim tišine.
Njihov susret nije vatromet emocija, već treptaj u svetu gde je ljudska toplina postala luksuz. I u tom svetu, koji ne nudi mnogo razloga za nadu, Kaurismäki pronalazi mali prozor svetlosti na vrlo suptilan način, ne namećući. Njegovi junaci nisu heroji, oni su jednostavno ljudi koji se trude da prežive i da budu ljubazni, čak i kad to više nema nikakvog smisla.
Film „Fallen Leaves” dokaz je da melanholija nije kraj. To je njen paradoks: ona može da rađa nežnost. U tami, kad više nema ironije, ni vere, ni politike ‒ ostaje dodir ruke, pogled, pesma na radiju. Kaurismäki nam time pokazuje da je tuga možda poslednja forma humanosti.
Andersson: Groteska melanholije
Roy Andersson slika melanholiju kao da je naslikao svet posle potopa. Njegovi filmovi deluju kao katalog usamljenosti. U „Songs from the Second Floor” i „A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence” ljudi su zarobljeni u apsurdnim situacijama, previše svesni svoje beznačajnosti, a ipak smešni u svojoj upornosti da budu važni.
On ne prikazuje depresiju kroz dramu, već kroz distancu. Kamera stoji mirno, kadrovi su dugi, sve izgleda kao eksponat u muzeju ljudske gluposti. A opet, negde između te gluposti i tuge pojavi se saosećanje.
Andersson nas tera da se smejemo, pa da se postidimo smeha. I tu je melanholija ‒ u griži savesti zbog sopstvenog smeha u svetu koji tone.
Nova generacija autora
Nova generacija skandinavskih autora preuzima melanholiju i pretvara je u nešto nežnije, možda čak i ironičnije. Joachim Trier u „Oslo, 31. avgust” prikazuje bivšeg narkomana koji tokom jednog dana shvata da se život jednostavno ugasio. Film nema patetiku, nema suze ‒ samo mirno prihvatanje kraja.
Film nema patetiku, nema suze ‒ samo mirno prihvatanje kraja.
Ruben Östlund u „Force Majeure” i „The Square” dodaje humor i ironiju, ali i dalje zadržava osnovni ton melanholičnog otuđenja. Njegovi likovi su savremeni, urbani, ali emocionalno paralizovani ‒ kao da se cela Skandinavija premestila u staklene zgrade i zaboravila kako da diše.
Melanholija je evoluirala: više nije samo tuga, već svesnost o apsurdu. A to je, čini mi se, novo lice depresije u umetnosti ‒ svesna je, samoironična, ali i dalje duboko ljudska.
Depresija kao tihi saveznik
U svim tim filmovima depresija nije neprijatelj. Ona je tihi saveznik, glas razuma u svetu koji je izgubio vezu sa sobom. Skandinavski film ne pokušava da „popravi” svoje junake. On ih pušta da budu ranjivi, da tugu nose.
Depresija ovde nije dijagnoza, već stanje postojanja. To je svesnost o vremenu, o prolaznosti, o činjenici da svet ne nudi opravdanje za bol. I možda je baš ta svesnost ‒ jedina vrsta slobode koju likovi imaju.
Melanholija prostora i svetla
U skandinavskom filmu priroda nije dekor, već učesnik. Svetlo je predugo, senke preoštre. Ljudi žive u svetu gde zima traje pola godine, a leto je treptaj oka. Ta disproporcija svetla i tame stvara poseban vizuelni ritam ‒prostor u kojem vreme teče drugačije, a tuga ima gde da se smesti, de facto u prirodnom je staništu. Bergmanovi pejzaži, Von Trierovi oblaci, Kaurismäkijevi noćni barovi ‒ svi oni govore istim jezikom. To je jezik severa: jednostavan, tih, iskren do bola.
Filozofija severa
Melanholija u skandinavskom filmu proizlazi iz filozofije koja je gotovo egzistencijalna. Kierkegaard je pisao da „tuga nije kraj, već početak razumevanja”.
Nietzsche bi dodao da samo onaj ko je pogledao u ponor može govoriti o radosti.
U tom smislu, severni film ne slavi patnju, već svesnost. Depresija i melanholija postaju oruđa samospoznaje. Kada Bergmanov Vitez sedi sa Smrću, on ne moli za spasenje, nego za razgovor. Kada Von Trierova Justine gleda kako se planeta približava, ona ne vrišti ‒ ona prihvata.
U tom prihvatanju leži filozofska snaga melanholije: to je sposobnost da se živi i kad smisla nema. Spoznaji težimo svi, a u apokaliptičnim scenarijima života (postoje li drugačiji?) ljudi skloni ovim raznim melanholijama jedini postaju trezveni, pa imajmo ih u okruženju, ipak oni znaju.
Suština melanholije
Melanholija nije suprotnost radosti. Ona je njena senka. Često mi se čini da samo melanholičan čovek može istinski da voli, jer zna koliko je sve prolazno. Skandinavski film nas uči upravo tome ‒ da postoji lepota u tišini, dostojanstvo u tugovanju i istina u sporosti.
Dok svet juri, sever sedi. Dok drugi pričaju, sever ćuti (da ne pričamo kako pamti). I u toj tišini čuje se ono što nigde drugde ne može da se čuje ‒ šum vlastite misli, dah prolaznosti, trag svetlosti na snegu koji se topi.
Epilog
Kad završim sa Bergmanom, kad odgledam poslednji kadar Von Triera, ostanem neko vreme u tišini. Nije to tuga, više stanje bistrine.
Skandinavski film me podseća da melanholija nije neprijatelj života, nego njegov dokaz.
U svetu koji se plaši bola i beži od dubine, sever nas uči da pogledamo direktno u tamu i da se ne uplašimo. Jer, kao što kaže Justine u „Melanholiji”: Svet je zao. Život na njemu nije vredan. A onda, nekoliko trenutaka kasnije, pravi magičnu pećinu od granja ‒ kao dete.
Možda melanholija nije kraj. Možda je to samo način da preživimo svet onakav kakav jeste. Sa osmehom.
Fotografije: Profimedia