Ne:Bitef, uprkos cenzuri: Kako i zašto je najvažniji pozorišni festival proteran u gerilu
Razgovorali smo sa timom samoorganizovanih umetnika.
Bitef je tamo gde se okupimo – a ove godine, to mesto nisu mogle da budu državne kulturne institucije. Zbog toga, iz solidarnosti, prkosa i iskonske potrebe za slobodom, nastao je Ne:Bitef, gerilski pozorišni festival koji će biti održan na više lokacija u Beogradu, od 15. do 18. decembra.
Uprkos tome što je Ne:Bitef nastao iz mnogih sati neplaćenog rada, velikih logističkih napora i izuzetne domišljatosti čitavog tima, to se nimalo ne odražava u programu festivala, koji predstavlja susret afirmisanih pozorišnih umetnika s mladim talentima – uz dobrodošlu dozu panka i zajedničke borbe koja se s ulica prelila u sferu kulture.
Bitef, najstariji pozorišni festival u Evropi, devastiran je „nizom pogrešnih i nestručnih odluka, drastičnim smanjenjem budžeta, ukidanjem funkcije umetničkog direktora i, na kraju, otvorenom cenzurom programa“, kako ističe neformalna grupe građana koju čine umetnice i umetnici, radnici i radnice u kulturi.
Dočekala ga je ista sudbina koju ove godine dele sve važne kulturne manifestacije u Srbiji, od FEST-a do Sajma knjiga. Moglo bi se opravdano tvrditi da slučaj ovog pozorišnog festivala oličava svu trulež koja se uvukla u svaku poru srpskog društva, u kojem kultura, kao najosetljiviji segment, uvek prva „nastrada“. Ipak, predaja nikad nije bila opcija – jer „pametniji ne popušta, pametniji se organizuje“. Zato Ne:Bitef stvara zajednički prostor slobode, buntovništva i preispitivanja.
U susret festvalu, razgovarali smo sa prof. dr Anom Vujanović, koja je bila u timu umetničke direkcije festivala ove godine, kao i sa Jelenom Knežević, koja je dugo godina bila izvršna direktorka Bitefa.
Ne:Bitef – u susret gerliskom pozorišnom festivalu
Prvo, moramo da se osvrnemo na razloge zbog kojih se jedna od naših najuglednijih manifestacija pretvorila u Ne:Bitef. Možete li da nam objasnite zašto ste primorani da gerilski organizujete festival?
Jelena: Zato što su institucionalni okviri prestali da budu mesta javnog i društvenog interesa, Bitef ove godine nije mogao da ostvari svoju misiju kao gradska manifestacija. Proces je krenuo destabilizacijom pravnih okvira festivala, a zatim i imenovanjem novog odbora čiji je zadatak praktično bio da uvede dodatnu cenzuru i sprovede disciplinovanje, sve pod parolom „očuvanja kontinuiteta Bitefa“.
Paradoksalno, upravo takve odluke dovele su do toga da kontinuitet festivala bude ozbiljno doveden u pitanje. Deluje da nije postojala volja gradskih vlasti da se ove godine održi ijedan festival, a posebno ne Bitef – manifestacija sa snažnom tradicijom društveno angažovanog programa i aktivne, kritičke publike. U takvim okolnostima, jedini način da Bitef uopšte opstane bio je da se desi van institucionalnih okvira, kao čin samoorganizacije i solidarnosti umetničke zajednice.
Tačka preloma bila je, između ostalog, dolazak reditelja Mila Raua. Zbog čega je on postao persona non grata za određene članove Odbora?
Jelena: Milo Rau je u našoj sredini, na pomalo paradoksalan način, dobio gotovo mitski status. Nakon njegovog prošlogodišnjeg govora na otvaranju Bitefa – koji, uzgred, nije bio naročito radikalan niti oštar – Sekretarijat za kulturu grada Beograda je, kako se čini, dobio „packe“ sa viših instanci. Od Nikite Milivojevića i Bitefa tada je zatraženo da se javno ograde od tog govora. Kako ta naredba nije izvršena, usledila je svojevrsna institucionalna odmazda.
U takvoj atmosferi, sama činjenica da bi Milo Rau ponovo bio deo programa značila je gubitak mogućnosti da se festival drži pod kontrolom, što je bio zadatak koji je Odbor trebao da sprovede. Zbog toga je on postao svojevrsna „persona non grata“ – ne zbog sadržaja rada, već zbog simboličkog značaja koji mu je pripisan i straha od ponovnog „iskliznuća“ izvan politički poželjnog narativa.
Takođe smo čuli da su problemi počeli tako što prošlom umetničkom direktoru nije obnovljen ugovor, a onda je sve kasnilo i bilo otežano. Kako je došlo do toga?
Jelena: U suštini, na to sam već odgovorila u prethodnom pitanju. Zato bih sada iskoristila priliku da ukažem na to da je u ovom trenutku već moralo da bude poznato ko selektuje program za naredno izdanje Bitefa, a polovina selekcije bi, po profesionalnim standardima, trebalo da bude ugovorena. Umesto toga, opet imamo zastoje, netransparentnost i odlaganja koja direktno ugrožavaju kontinuitet i kvalitet festivala. Drugim rečima, problemi nisu incidentni – oni su postali obrazac institucionalnog ponašanja.
Koliki je izazov bio organizovati sve bez podrške institucija?
Jelena / Ana: Prilično veliki izazov. Praktično govoreći, Ne:Bitef je moguć zahvaljujući ogromnoj količini neplaćenog rada, iscrpljenosti i riziku koji preuzimaju ljudi koji ga prave. Za nas dve, kao i mnoge naše saradnice/ke koji su godinama radili ili i dalje rade na nezavisnoj sceni, to i nije tako novo i neobično, jer smo se vremenom izvežbali u samoorganizovanju, ad-hoc delovanju, fleksibilnosti i radu u prekarnim uslovima.
Mnogi od nas su, između ostalog, zbog toga i napustili zemlju i preselili se u kontekste u kojima su kulturni i umetnički rad relativno dobro organizovani i plaćeni poslovi. Međutim, evo nas sad ovde okupljenih oko Ne:Bitefa. Ipak, mi ne verujemo u romantizaciju gerile i naš cilj nije da kulturno dobro trajno preselimo u vaninstitucionalni prekarijat i održavamo ga radom bez naknade, već da pokažemo koliko su nadležne institucije izneverile sopstvenu svrhu i koliko hitno moramo da ih ponovo osmislimo i izgradimo.
Važno je pomenuti i da je Ne:Bitef dobio neočekivanu skromnu podršku Gete instituta u Beogradu. Ta odluka nije samo finansijska, već i simbolička. Gete institut je time poslao jasnu poruku: da je ovo, u suštinskom smislu, pravi Bitef ove godine i time nam dao dodatni legitimitet.
Predstava “Proces Peliko” je svakako okosnica programa. Šta publika može da očekuje i zašto je važna za sadašnji društveno-politički trenutak?
Ana: Predstava Proces Peliko je zapravo ispala okosnica programa jer je cenzurisana, tj. njen reditelj, Milo Rau. Prave okosnice i ne:Bitefa i pokušaja institucionalnog Bitefa ove godine su, s jedne strane domaći stvaraoci, naročito mladi i oni koji su na početku karijere, a sa druge tema nasilja.
U skladu sa tim, Proces Peliko otkriva brojne slojeve rodno zasnovanog nasilja, nasilja nad ženama i porodičnog nasilja. Radi se o dokumentarističkoj predstavi zasnovanoj na materijalima sa nedavno okončanog sudskog procesa koji je potresao francusku, pa i svetsku javnost. Predstava svedoči o sistemu koji omogućava da porodično nasilje prođe nezapaženo. I mnoga druga, možemo da dodamo. Konkretno, Žizel Peliko (72) je žena koju je u nesvesnom stanju suprug zajedno sa pedesetoricom muškaraca pronađenih na internetu silovao u rasponu od nekoliko godina. Ona je odlučila je da otvori suđenje za javnost i učini „da sramota promeni stranu” – važna lekcija koju učimo od hrabre Žizel.
Druga važna činjenica je da smo tekst predstave preveli na srpski jezik i Milo Rau i dramaturškinja Servan Dekle sada pripremaju verziju sa 30 domaćih glumaca, izvođača, aktivista. Podela je jako uzbudljiva, da ne kažem, senzacionalna, i publika svakako može da očekuje kako glumačke zvezde, tako i javnosti manje poznate kulturne radnike i radnice, koji se kontinuirano bore protiv nasilja na raznim frontovima.
Šta publika još ne sme da propusti tokom trajanja festivala?
Ana: Teško je izdvojiti jedan program, ali ako baš moram – to je program Oni dolaze, 16. decembra u Magacinu u Kraljevića Marka. Naša želja je bila da ove godine Bitef stavi fokus na mlade autore, pa čak i uđe u koprodukcije, jer je stanje na kulturno-umetničkoj sceni katastrofalno zbog smanjenja budžeta i kašnjenja odluka.
To se nažalost neće desiti jer je ceo festival raspušten, ali ćemo 16. decembra u okviru programa “Oni dolaze” prezentovati predstave: Dora ili Ko će da prošiva prsluke?, Andreje Kargačin, plesno i koreografsko istraživanje Tenzija Aleksandera Zaina, Samoubistvo kao (društvena) činjenica rediteljke Ane Janković i Društvo spektakla: diverzije samoupravljanja, autorski projekat Akcionog odbora, kolektiva studenata Fakulteta dramskih umetnosti. Biće tu kraćih izvedbi, instalacija i formalnih i neformalnih razgovora. Pozivamo publiku da dođe, da se upozna sa radom ovih fantastičnih mladih autora i podrži ih prisustvom i pažnjom.
Ne:Bitef poručuje da je “umetnost otpor cenzuri i da kultura ne može da bude ugašena”. Kako umetnost, posebno pozorišna, može da doprinose podeljenom društvu koje se nalazi u dubokoj krizi?
Ana: Umetnost, a naročito pozorišna je pre svega mesto okupljanja ljudi. Od najranije istorije pozorišta i izvođačkih umetnosti koju znamo, na najrazličitijim delovima sveta, predstava ili izvedba je bila mesto gde se zajednica okuplja i zajednički zamišlja i na kreativan način promišlja svoje društvo. Nekada zamišlja bolje nego ovo što je, nekada raskrinkava slabosti postojećeg, nekada priprema pojedince za određene društvene uloge, nekada nudi modele za to šta bi društvo moglo da bude.
Zbog toga je Platon mrzeo pozorište, jer tamo, kako je smatrao, ljudi mogu da dođu na ludu ideju da prosjaku stave venac na glavu. Luda ideja je opasna ideja, jer ona ne prihvata zadate okvire i pravila. Luda ideja je, međutim, i vizionarska, naročito ako se ljudima učini da nema ništa loše u tome da poslednji postane prvi, pa probaju to pozorišno iskustvo da primene i u životu izvan pozorišta. To je ultimativna moć umetnosti.
I evo, vidimo upravo sada, uprkos svim političkim pritiscima, pogrešnim koracima i cenzurama, ta moć pozorišta nalazi svoj put i okuplja veliki broj saradnika oko Ne:Bitefa, kao da intuitivno znamo da društvo koje prestane da slobodno zamišlja svoju budućnost – umire. A koliko je samo društvo otvoreno da dođe u pozorište, da se igra pozorišta sa nama, nije samo na pozorištu, već pre svega na društvu.
Napisali ste i da je “publika pozvana da se uključi u zajedničko promišljanje mogućih strategija borbe, solidarnosti i zauzimanja prostora za slobodu umetničkog izraza”. Koji to vidovi borbe mogu biti?
Jelena / Ana: Format ovog Ne:Bitefa je zapravo nešto što mi nudimo kao jedan od mogućih vidova borbe. Ne tvrdimo da je jedini, niti da je nepogrešiv – upravo zato i pozivamo publiku da zajedno sa nama promišlja nove taktike i strategije.
Jedan veoma važan primer borbe u vezi sa ovogodišnjim Bitefom jeste činjenica da su sve predstave – uključujući i Kastelučijevu – koje je Svetozar Cvetković, u svojstvu predsednika Bitef odbora, pozvao da učestvuju u „cenzurisanoj“ verziji festivala, odbile da dođu.
To smatramo snažnim činom solidarnosti i izuzetno jasnom porukom. Odbiti da zauzmeš mesto kolege koji je uklonjen zato što je branio umetničku slobodu – to je vrednost koja bi trebalo da bude neprikosnovena.
Najzad, vidite li vi izlaz iz ove situacije i šta bi bili uslovi da se Bitef vrati u institucione tokove?
Jelena / Ana: Za nas ovaj gerilski Ne:Bitef svakako nije dugoročno rešenje, nego pre spontana akcija i jedan vapaj da se Bitef vrati u institucionalne okvire. On nikada nije bio nezavistan festival, sa potpunom i apsolutnom slobodom; uvek je to bila igra na tankoj granici dozvoljene slobode.
Ipak, nikada nije bio cenzurisan, i sve ranije vlasti su omogućavale umetničkoj direkciji da nađe put i umetnički izraz koji smatra najrelevantnijim. Ovo sada je presedan, već od momenta kada je ukinuta pozicija umetničkog direktora i kada je gradska vlast pokušala da uspostavi kontrolu nad festivalom imenovanjem Odbora koji njim upravlja, pa sve do konkretne cenzure predstave Mila Raua. Tako je prvi korak vraćanja Bitefa u njegove normalne, institucionalne okvire prekidanje sa praksom cenzure i kontrole. To je uostalom u suprotnosti sa postulatima demokratskog društva.
Nakon toga, kad se vrati pozicija umetničkog direktora, produkcija ovako velikog i važnog festivala mora da se podrži ranijim budžetima, pre aktuelnih smanjivanja, koja su ove godine dovele skoro pa do nemogućnosti da se napravi smislen i održiv program. Nakon toga, neka Bitef bude ono što struka u vidu umetničke direkcije i produkcije smatraju da treba da bude, a mi ćemo u tome da učestvujemo, da se distanciramo, da ga obožavamo, kritikujemo ili se ljutimo, kako i priliči jednom javnom događaju.