Kind of Blue

Melanholiju u vizuelnim umetnostima možemo da pratimo od kasnog srednjeg veka i predstava „plesa smrti”, čiju popularnost dugujemo pre svega pandemiji bubonske kuge i njenom razornom dejstvu po evropsko stanovništvo.

Nešto kasnije umetnici počinju sa opomenama i podsećanjima o ljudskoj smrtnosti, pre svega kroz predstave memento mori zahvaljujući kojima se javlja čitava ikonografija obeležena motivima lobanja, cveća, mehura sapunice, insekata, sveća i svega što je ondašnje ljude asociralo na prolaznost. 

Frojd donosi novo čitanje melanholije i, za razliku od onog koje je bilo „na snazi” još od Hipokratovog vremena, govori o njoj kao o gubitku za koji „pacijent zna koga je izgubio ali ne i šta je izgubio”. Mogli bismo reći da je umetnost devetnaestog veka, romantično zagledana u povest, pokušala da se razračuna sa osamnaestovekovnom hegemonijom razuma i praksom da se svet, istorija i teologija posmatraju isključivo optikom logike i racija. 

Romantizam, zagledan u davnu prošlost, oživljava ideju heroja, individualističko lutanje i žal za prošlošću. Rezigniran prosvetiteljskim poletom, on se artikuliše kroz potragu za spasiocem i vapi za vođom. 

U poznom devetnaestom veku (Munkov „Krik”) i u prvim godinama dvadesetog (Pikasov Plavi period) umetnička introspekcija postaje dominantan izraz, pa melanholija prestaje da bude usmerena ka oživljavanju velikih nacionalnih ideja i postaje vapaj umetnika koji je otuđen od sveta.

Motivi i uzroci su jedinstveni, pa tako kod Munka možemo govoriti maltene o oživljavanju stereotipija o Skandinavcima kao otuđenim i usamljenim ljudima (što u njegovom slučaju, imajući u vidu istoriju mentalnih bolesti u porodici, nije teško zamisliti), dok je kod Pikasa u pitanju naprasno otrežnjenje od mita boemštine i umetničke zajednice Pariza kao bezbrižne i nestašne sredine pune strasti, poroka i života. 

Nakon dinamične godine provedene po bordelima i bistroima Monmartra, mladi Pikaso odlazi u Španiju kako bi posetio roditelje i tamo dobija potresnu vest: njegov sunarodnik i prijatelj Karlos Kasagemas se ubio. 

Kasagemas i Pikaso su zajedno došli u Pariz i, kako to obično biva sa članovima imigrantske zajednice, postali nerazdvojni i upućeni jedan na drugog. Međutim, dok se Pikaso, blagodareći svom egu i mizoginiji koja je postala neotuđivi deo njegove ličnosti, potucao po bordelima, Kasagemas je blagodareći impotenciji, koja je navodno uzrokovana zloupotrebom narkotika i alkohola, prijateljeve avanture pratio kao posmatrač. Bio je očajan sve dok nije upoznao Žermen. U njoj je video ženu svog života i zaprosio je. Nevolja je bila u tome što je ona imala potpuno različite planove. 

U februaru 1901. Kasagemas je organizovao oproštajnu večeru u Kafeu Hipodrom i zaprosio Žermen po poslednji put. Nakon što je dobio definitivno „ne”, izvadio je pištolj i pucao u nju. Devojka je legla pod sto, a Kasagemas je, misleći da ju je ubio, sebi prosvirao glavu. 

Pikasa je stravično potresla prijateljeva smrt. Neki izvori nam govore da je krivio sebe zbog ménage à trois između njih dvojice i Žermen. Ono što zasigurno znamo je da su Pikaso i ona imali aferu nakon Kasagemasove smrti i da su u narednim godinama ostali u prisnim odnosima, te da je upravo Žermen jedna od devojaka na slici „Gospođice iz Avinjona”. 

Bilo kako bilo, Pikaso se nakon Kasagemasovog samoubistva povukao u sebe i u narednom periodu samozatajno i predano radio na verovatno najslavnijem melanholičnom ciklusu u istoriji umetnosti, koji danas zovemo njegovim Plavim periodom. 

Slikana u valerima plave, na platnima možemo videti marginalce, beskućnike i prosjake, često izduženih figura, kako sa setom provode dane. Bilo da je reč o slepom gitaristi ili slepoj starici, likovi odišu malodušnošću i pomirenošću nad sudbinom. Pomirenost sa sopstvenom nemoći, pojačana melanholičnim plavim tonovima, doprinosi dramatičnom utisku o dubini Pikasovog očaja i pogleda na svet u kome ni za koga nema nade. Pored nesrećnika i nesrećnica sa ulica Monmartra, on opsesivno slika i „what if” scene na kojima se nalaze Kasagemas, Žermen i njihovo dete.

Na ovim platnima se umetnik razračunava sa idejom prekinutog života i kao da produžava prijateljev život sve dok ne bude spreman da prihvati njegovu smrt. Proći će pune tri godine pre nego što će završiti ovaj autoterapijski proces i biti spreman da nastavi dalje. Nakon isceljenja, Pikaso je, svojstveno njemu, prošlost ostavio iza sebe i na nju se više nikada nije osvrtao. 

Plavi period, danas možda jedan od najpopularnijih i najprepoznatljivijih Pikasovih ciklusa, bio je potpuni fijasko u vreme dok je nastajao. Galeristi i kolekcionari nisu za njega pokazali nikakvo interesovanje i često se govori da ga nije sopstvena sirotinja naterala da slika ove slike, već je slikajući njih i sam postao sirotinja. 

O Pikasu je danas neophodno govoriti kritički, pre svega jer je reč o čoveku koji je doslovno uništavao živote svojih partnerki, sprovodio nad njima psihičku torturu do te mere da im je uništavao karijere i dovodio ih do samoubistava.

Istovremeno, treba pomenuti i rizik kojem se izlagao skrivajući pripadnike pokreta otpora i Jevreje prilikom nemačke okupacije Pariza jer ta informacija može da nam pruži uvid u složenost nasilničke ličnosti i da nas upozori da ljudi koji su za civilizacijske tekovine spremni da rizikuju sopstveni život istovremeno u emotivnim i intimnim odnosima mogu biti ravni istim onim zlikovcima protiv kojih se bore. 

A što se melanholije tiče, Plavi period nas uči da je ona sasvim u redu sve dok aktivno i predano radimo na sebi i suočavamo se i osvešćujemo traume koje su do nje dovele. Drugim rečima, nikako nemojte voleti druge kao što je Pikaso to činio, ali dozvolite sebi terapijski proces kad god za tim postoji potreba, jer nema tog posla ni novca zarad kog treba žrtvovati isceljenje.  

Foto: Profimedia