Dolazak Repatog i druga neiznenađenja

Šta, zapravo, znači naslov remek-dela Lasla Krasnahorkaija Melanholija otpora? Šta vezuje melanholiju – crnu žuč, mentalnu bolest, tešku tugu, duboko i nepopravljivo neraspoloženje – za otpor?

Melanholija se javlja kada je otpor već slomljen, kada se čovek već srušio, kada ga je noć već progutala a demoni opseli. Teško da melanholija može biti svojstvo otpora, kako sugeriše taj neobični spoj reči – melanholija otpora – jer otpor i melanholija suprotstavljeni su jedno drugome, oni su nemoguć spoj: u melanholiji nema otpora, kao što ni u otporu nema mesta za melanholiju.

Ali umesto dve nespojive supstancije pisac vidi proces osmoze u kojem mreža melanholije propušta molekule otpora, ali ne i otpor sam: kao kada stavimo kesicu čaja (polupropustljiva membrana) u vodu, pa kada se pritisak unutar membrane izjednači s pritiskom vode, dobijamo napitak koji ima svojstva biljke iz koje je potekao – njene su molekule prošle kroz sićušne otpore na mreži – ali sama biljka ostala je u kesici. 

Junaci Melanholije otpora pružaju grčeviti otpor stvarnosti koja se menja, ali na način koji ih tera u melanholiju, u nepokretnost, usamljenost, bol, ludilo, ili smrt. Njihov otpor uzaludan je utoliko što su izabrali pogrešnog neprijatelja (bolje da su pružali otpor sebi): oni brane stvarnost koje više nema, a otpor pružaju stvarnosti koju ne razumeju, pa, za svaki slučaj, oči širom drže zatvorenima.

Jer, dobro je znala gospođa Pflaum, veličanstveno ništavna junakinja s početka Melanholije otpora, kojoj ni Buvar i Pekiše ne bi imali šta zameriti, znala je ona da je svet prevazilazi „nesrazmernom silom”, te da njoj (misli ona sa „užasnom strepnjom”), kao i svima njoj sličnima koji „žive u svojim tihim gnezdašcima, tim malenim oazama poštenja i promišljenosti”, svet hoće nemilosrdno da nahrupi u živote i uneredi se u njihova gnezda, znala je to dobro, „samo što se ona nikada nije bunila protiv sveta, prihvatala je sva njegova nerazumljiva pravila, zahvalno primala sve njegove sitne radosti, te se s pravom onda, sokolila je sebe, uzdala u to da će je sudbina poštedeti svojih rušilačkih udaraca” (misli gospođa Pflaum u izvanrednom prevodu Marka Čudića), ali njena nada da će je, ako pokuša da bude nevidljiva, zlehuda sudbina zaobići, bila je jednako utemeljena koliko i nada svih onih tihih ljudi koji su gledali svoja posla dok su korpulentni muškarci s policijskim značkama odvodili njihove poznanike, komšije i nepoznate ljude, sve dok nisu došli i po njih, tihe, ćutljive i odane građane, ali tada već nije bilo nikog ko bi im mogao pomoći.

Još se gospođa Pflaum nije pošteno ni odmorila, tek što je s olakšanjem podigla noge na mali tabure u već prijatnoj toplini i s radošću videla da na televiziji upravo kreće njena omiljena serija, kada je napolju započeo haos. 

Nisu svi junaci Krasznahorkaijevog romana poput gospođe Pflaum. Njen sin Valuška je, recimo, nesmireni i blago jurodivi zanesenjak, gospođa Ester je beskrupulozna osoba koja ne preza ni od čega da bi se ukrcala u Nojevu barku, za razliku, pak, od gospodina Estera koji, u strahu od sveta, iz kuće ne izlazi, pa će u kritičnim trenucima čak i prozore da zakuca daskama.

Gospodin Hegelmajer, krčmar „koji je užitak spavanja cenio više od svega”, otvoriće krčmu za lokalne suklate i pijance, te za razorni eskapistički ritual koji će Krasnahorkaijev vršnjak i prijatelj, genijalni Béla Tar da pretoči u filmsko remek-delo Verkmajsterove harmonije. Ništa od toga, naravno, neće vredeti kada organizovana rulja, predvođena zagonentim Knezom (tame), krene na svet koji su Krasnahorkaijevi likovi tako zdušno (zapravo melanholično) branili, a kada vojska bude stigla, za mnoge će biti isuviše kasno jer su pobrkali melanholiju i otpor, jer su otporu dopustili da bude melanholičan, a melanholiji da regrutuje one koji su unapred bili osuđeni na propast. 

Kao što je Cioran, svojevremeno, napisao veličanstveni i melanholični Kratki pregled raspadanja, tako je Laslo Krasnahorkai napisao veličanstveni, zastrašujući i urnebesni (jer bez humora ovaj bi tekst bio teško prohodan) roman raspadanja tihe, melanholične većine koja je uredno ćutala sve dok Repati nije došao po svoje. 

Naslovna fotografija: Johan Carlberg/SVD / AFP / Profimedia