The Stone Roses: Debi album koji i dalje prkosi očekivanjima
Farewell to Many!
Povezano
Ove godine, napustio nas je Gari „Mani“ Maunfild, basista bendova The Stone Roses i Primal Scream. Najveća imena britanske muzike 1980-ih i 90-ih, poput Ijana Brauna i Bobija Gilspija, kao i frontmena benda Oasis, Lijama Galagera, prisustvovali su njegovoj sahrani u Mančesteru.
Maunfildov kovčeg je bio ukrašen klasičnom slikarskom dekoracijom sa omota debi albuma benda The Stone Roses, jednog od najboljih u istoriji muzike.
Smrt vrsnog basiste je tužan povod da se prisetimo stvaranja kultne ploče The Stone Roses, debija benda koji je imao ogroman uticaj na popularnu muziku – i danas ostaje jednako važan i veliki kao kada se tek pojavio, 1989. godine.
Album koji je promenio svet
Debi benda The Stone Roses je otvorio put Britpop izvođačima naredne decenije, posebno Oasisu, čiji je frontmen Lijam Galager naveo da je upravo gledanje njihovog nastupa bio trenutak kada je shvatio da želi da bude u bendu.
Producent albuma Džon Leki za MOJO govorio o tome kako je dobio poziv da snimi bend iz Mančestera, koji će uskoro pokazati da je upravo ono što je svet čekao.
Od napetog otvaranja pesmom I Wanna Be Adored do užitka u Fools Gold, koja i danas ostavlja snažan utisak i neprestano oduševljava, doslednost albuma puni plesne podijume gde god da se pušta. To je ploča čistog stila, gde se susreću inovativni aranžmani i britko pisanje pesama.
Producent Džon Leki se priseća: „Toliko se udubim u snimanje da nikada ne razmišljam o publici ili uticaju koji će album imati; samo želiš da napraviš nešto što bi slušao kod kuće. Uvek smo znali da će I Wanna Be Adored otvoriti album, a I Am The Resurrection ga završiti, ali kada smo dobili ceo redosled pesama, shvatili smo: ‘Jebote, ovo je sjajno.’“
Na albumu je postojala neka prirodnost i lakoća koja je delovala nenametljivo, kao da su se melodije i aranžmani neprimetno prelivali jedna u drugu, gotovo zavaravajući slušaoce i čineći da zaborave kako su ove kompozicije tehnički savršeno izvedene.
Zapravo, I Am The Resurrection pokazuje koliko je bend bio prirodno talentovan, jer je pesma proizašla iz pristupa komponovanja kakav je imao i veliki bend The Beatles. Bubnjar Reni se priseća: „Mani je tokom soundcheckova svirao rif unazad, a mi smo se igrali preko toga iz zabave. Na kraju smo rekli: hajde da ovu šaljivu pesmu uradimo ozbiljno i vidimo šta će se desiti.“
Album zvuči kao katalog ezoteričnih ideja, pažljivo uklopljenih u jednu celinu sa savršenom muzičkom izvedbom. Na to uticala činjenica da su pesme postojale godinama.
Bilo da je Mani svirao bas unazad tokom soundcheckova ili su postojale kao demo snimci još od 1985, kada su I Wanna Be Adored i This Is The One prvi put snimljene, ideje su bile u glavama članova benda i spremne da dobiju punu snimateljsku realizaciju.
U drugoj polovini 1988. godine dobili su priliku da snime album u legendarnom Rokfild studiju u Velsu, mestu gde su snimani Pol Mekartnijeva solo album iz 1970, Bohemian Rhapsody, a kasnije i drugi album Oasisa. Studio je bio spreman da u potpunosti realizuje inovativne ideje benda, piše Far Out Magazine.
Nije ni čudo što album odiše jasnoćom i samopouzdanjem, i što je od tada ostao u srcima ljubitelja muzike. Uprkos tome što nije bio komercijalni megahit nekih drugih albuma iz tog vremena – dostigao je tek 32. mesto na nacionalnoj top-listi 13. maja 1989. godine, a za 20. godišnjicu 2009. popeo se na peto mesto – album je postigao nešto važnije.
Upleo se u samu tkivnu strukturu muzičke kulture i stalno prkosi očekivanjima, zvučeći kao ploča koja prirodno pripada svakom žanru kroz koji prolazi. Bez obzira na godinu ili mesto, The Stone Roses će zauvek zvučati kao duboko relevantan i pionirski album.