Luka Tripković: Zašto je Goja bio tako ljut?

Slikar i pisac za sedmo izdanje BURO. printa piše o seriji grafika „Kapričosi” Fransiska Goje, koje razotkrivaju mračnu pozadinu španskog društva na kraju 18. veka, ogoljavajući licemerje, sujeverje i nasilje moći, i svedoče o umetniku koji je video dalje od svog vremena.

Zašto je Goja bio tako ljut? Aveti, sove, magarci i čudovišta dominiraju njegovom serijom grafika „Kapričosi” i šalju gorke poruke o licemerju španskog društva. Goja je u to vreme već bio gluv i bolestan, ali njegov nemirni crtež nije izraz onemoćalog čoveka ‒ naprotiv, smeli potezi i dinamični prizori odaju svest čoveka koji je osećao drugačije od drugih. Uprkos tome što je dosegao sam vrh onovremenog španskog društva, ili baš zahvaljujući tome, njegov energični pogled upijao je pokvarenost španske elite i njihov otpor prema bilo kakvom napretku. Njima je bilo dobro, iako se radi o samom kraju španskog Zlatnog veka.

Jer, zlato je zlato, a zaslepljenost njime nije bila kadra da shvati da se svet bespovratno menja. 

Ideje prosvetiteljstva prodiru u Španiju uprkos državnom protivljenju, a Goja nadahnuto upija dela francuskih enciklopedista. Kapric ili hir u umetničkom izrazu predstavljao je nešto gotovo bezopasno, vrcavo, umetnost koja se oslanja na slobodu mašte, dok je grafika kao medij bila sredstvo za umnožavanje umetničkih dela i njihovu prodornost prema kupcima. Goja je sve to izvrnuo naopačke. On koristi naslov „Kapričosi” (Hirovi) da napravi distancu od umetničke tradicije i, što je još hrabrije, koristi ga kako bi sugerisao da se njegova slika sveta ne služi maštom kako bi prikazala idealizovane predstave već da bi kroz groteskne prizore stvorio gorku stvarnost Španije na samom kraju 18. veka. Koristi grafiku i u to vreme novu tehnologiju „akvatinte” koja mu omogućava da crni tonovi budu gradirani, poput akvarela, da stvori utvarnu atmosferu i dramatične prizore. 

Gojina umetnost, alati kojima je pravi, doslovno, poput njegovih ideja, dolaze iz novog vremena; kontrast koji nastaje kada se ove „novotarije” ukrste sa dekadentnim španskim društvom u kojem i dalje prastara institucija španske inkvizicije izvodi ljude na suđenje, u kojem religijski dogmatizam i sujeverje preventivno amputiraju svako mišljenje koje odstupa od nametnutog obrasca jednog okoštalog i dotrajalog sistema, upravo ta protivrečnost od njegovih „Kapričosa” pravi remek-delo čiji će revolucionarni jezik (kako u doslovnom, tako i u prenesenom smislu) promeniti tok istorije umetnosti i presudno uticati na umetnike nekoliko narednih generacija, počev od francuskog majstora romantizma Ežena Delakroa, preko impresionista, ekspresionista, pa sve sa Pablom Pikasom, čije umetnosti zasigurno ne bi bilo da nije imao Goju iza sebe. 

Njegova hrabrost je zadivljujuća: Goja je u društvu koje kritikuje ostvario sve ono što je jedan onovremeni slikar samo mogao da sanja. Bio je direktor Kraljevske akademije dok nije potpuno izgubio sluh i zbog narušenog zdravlja morao da odstupi, ali je bio i prvi kraljevski slikar i najtraženiji portretista madridske elite. Sada postaje buntovnik. I to ona najopasnija vrsta. Postaje otpadnik iz sopstvenog okruženja. On ne može, za razliku od slavnog engleskog kolege Hogarta, da potraži na sudu zaštitu od gonjenja na osnovu umetničkog izražavanja, i čak i ta okolnost u kojoj je primoran da pravi možda prvi disclaimer u istoriji umetnosti kako bi se zaštitio od inkvizicije dodatno potcrtava zaostajanje ondašnjeg španskog ustavnog uređenja. 

Prvi od osamdeset otisaka je umetnikov autoportret.

I on daje jasan ton čitavoj seriji: Goja je ironično prikazan kao pripadnik više klase sa cilindrom koji mu daje kredibilitet da nas uvede u slike ljudskih zabluda, gluposti i licemerja. Prvi deo serije se odnosi na potčinjenost žena, njihovu eksploataciju kroz prostituciju i ogavni stisak izrazito hetero-patrijarhalnog uređenja. Goja, naravno, nije mogao biti feminista u onom smislu u kom danas prepoznajemo taj pojam, niti je tu vezu potrebno praviti, ali to govori o njegovoj osetljivosti prema jednoj od ključnih nepravdi ‒ nejednakosti zasnovanoj na oštroj polnoj segregaciji. Sledi serija magaraca koja potlačenost prema ženama proširuje na, marksisti bi rekli, klasnu borbu: možemo da vidimo ljude koji na svojim leđima nose magarce, satiru o  tome kako pripadnici aristokratije i crkvenog klera provode čitav život na grbači radnika. 

Kao da ovo već nije dovoljno skandalozno, Goja nastavlja dalje i u trećem, i najvećem, delu crteži postaju sve dramatičniji i naseljavaju ih veštice, često prerušene u časne sestre, utvare i demoni koji jasno aludiraju na crkvu, vojsku, doktore, učenjake i samo plemstvo. Najpoznatiji crtež iz ove serije nosi naslov „San razuma stvara čudovišta” i on uvodi polemički ton čak i u Gojin odnos prema prosvetiteljskom obožavanju razuma: Prikaz umetnika koji je zaspao nad radnim stolom dok ga opsedaju sove i slepi miševi može se tumačiti dvostruko, bilo kao upozorenje da odsustvo razuma vodi u monstruozno, ili kao priznanje da i sam razum, kada se odvoji od ljudskosti i empatije, nužno proizvodi nasilje. 

„Kapričosi” predstavljaju bespoštednu satiru španskog društva, a u likovnom smislu ostaju zapamćeni kao vrhunac grafičkog stvaralaštva.

Kontrast između svetla i tame nije samo doprinos atmosferi radova već i pronicljivo igranje sa njihovim simboličkim značenjem: tama je prostor neznanja, straha i nasilja, dok je svetlost, neretko potisnuta, krhka i nesigurna. Reakcije na ovo remek-delo bile su neočekivano mlake. Ili, možda je bolje reći, očekivano mlake. Ali upravo ta neosetljivost publike i neprepoznavanje značaja Gojinih radova govori nam o tome koliko je umetnik precizno i nemilosrdno tačno opisao stanje u društvu. Blagodareći strahu od odmazde i inkvizicije, ubrzo je povukao mapu sa radovima, ali se mora pomenuti da je kraljeva spremnost da ih prihvati u zbirku u zamenu za garantovanu penziju Gojinom sinu vrlo verovatno sačuvala ove radove od proždirućeg zaborava istorije. 

Snaga sa kojom do današnjeg dana ostaju komunikabilni i omogućavaju nam da se identifikujemo sa zatucanošću, dogmama i sujeverjem govori u prilog tome da je Goja otišao korak dalje od puke političke satire usmerene na okruženje u kom je živeo i radio, govori nam o tako retkoj i dragocenoj pojavi kada umetnik kroz svoje delo dostigne stepen univerzalnosti zahvaljujući kojem ostaje prijemčiv, uticajan i voljen vekovima nakon smrti. Goja nas suočava sa pitanjem odgovornosti pojedinca u društvu koje olako prihvata laži, autoritete i jednostavne istine. I ne nudi nam utehu, već nemir: a upravo taj nemir čini njegov ciklus jednim od temeljnih stubova moderne kritičke svesti u umetnosti.

Fotografije: Profimedia