20 godina od prvog albuma Arctic Monkeys: Kako je evoluirao jedan od najvećih bendova današnjice?

Kao i većina pripadnika moje generacije, prvi susret sa zvukom Arctic Monkeys desio se 2013. godine (na tumblr-u), u trenutku kada je bend objavio peti studijski album AM. Deset godina nakon toga, prvi put sam bend slušala uživo na koncertu u Berlinu, tokom turneje koja je pratila poslednji album The Car.

Taj razmak između upoznavanja i stvarnog susreta nije bio nedostatak ličnog kurioziteta, već simptom šireg generacijskog iskustva, u kojem se neretko bendovi najpre žive kroz slušalice i kolektivnu imaginaciju, a tek kasnije kroz prostor i telo. Ipak, prvi album benda nastao je u nešto drugačijem kontekstu. Feeling old yet?

Kada se danas govori o doprinosu benda Arctic Monkeys, često se zaboravlja da njegov značaj nikada nije bio isključivo muzički. Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not, debi album koji ove godine slavi 20. rođendan, nije postao referentna tačka (samo) zato što je redefinisao gitarski zvuk, već zato što je artikulisao jedno društveno iskustvo u trenutku kada je ono još uvek bilo neimenovano. Album je funkcionisao kao kulturni prevodilac: dao je jezik, ritam i strukturu svakodnevici jedne generacije koja do tada nije imala naročit narativni status.

POČETAK JEDNE ERE

Sredina dvehiljaditih bila je period u kojem je omladinska kultura već bila intenzivno medijatizovana, ali još uvek nije bila u potpunosti internalizovana kroz društvene mreže. Noćni izlasci, klubovi, frustracije i sitne socijalne tenzije postojali su kao iskustvo, ali ne i kao „sadržaj“. Arctic Monkeys su se pojavili tačno u tom međuprostoru – pre Instagrama, pre TikToka, na usponu MySpace-a, pre kulture stalne samoreprezentacije.

Ono što je debi album benda Arctic Monkeys učinilo kulturološki relevantnim jeste fokus na svakodnevnim redovima ispred klubova, na neprijatnim (ljubavnim) susretima, na neizgovorenim klasnim razlikama i socijalnim kodovima koji se uče kroz praksu. Time je album legitimisao iskustva koja su dotad bila potisnuta u zonu trivijalnog.

Važan deo tog uticaja leži i u načinu na koji je album cirkulisao. Često se ističe priča o MySpace-u, ali suština nije u platformi već u dinamici: publika je pesme prisvojila pre nego što su one institucionalno potvrđene. Taj proces proizveo je osećaj kolektivnog vlasništva nad bendom, ali i nad pričama koje su pesme prenosile. Arctic Monkeys su u tom trenutku delovali kao produžetak lokalne zajednice, a ne kao proizvod muzičke industrije.

Uprkos tome ili možda zato, do danas, Whatever People Say I Am, That’s What I Am Not ostaje najbrže prodavani debi album jednog benda u istoriji britanske muzičke industrije.

Ako postoji jedan vizuelni element koji je gotovo jednako snažno obeležio kulturološki domet ovog albuma kao i njegove pesme, to je njegov omot, tj. cover art. Fotografija Chrisa McClurea, sa likom tada nepoznatog Chrisa McClurea (slučajna, ali sudbinska podudarnost imena), danas funkcioniše kao obeležje jedne epohe, ali u trenutku nastanka bila je sve osim toga. To je lice mladića u sivom jutarnjem svetlu, sa cigaretom u ustima, poluzatvorenih očiju, pogledom koji ne traži kontakt sa posmatračem.

Važno je i to što je identitet osobe na fotografiji u tom trenutku bio nebitan. On nije član benda, niti figura sa narativnom težinom. Upravo zbog toga je mogao da funkcioniše kao projekciona površina, a publika se u tom licu prepoznavala zato što je ličilo na nekoga koga je već videla – ili bila.

Lirski, album je neobično zreo za autora koji je u tom trenutku tek zakoračio u dvadesete. Aleks Tarner (Alex Turner) piše kao posmatrač koji istovremeno učestvuje i distancira se, sa osećajem za detalj koji više duguje britanskoj književnoj tradiciji nego klasičnom rokenrolu. Ta vrsta preciznosti učinila je da pesme poput From the Ritz to the Rubble ili A Certain Romance scenama u kojima su se mnogi prepoznali.

KRAJ JEDNE (ARCTIC MONKEYS) ERE

Kulturološki gledano, album je imao i snažnu klasnu dimenziju. U britanskom kontekstu, gde je popularna kultura decenijama oscilovala između radničkog iskustva i njegove estetizacije, Whatever People Say I Am… vratio je fokus na sirovu, nefiltriranu svakodnevicu severa Engleske. Bez romantizacije i bez distance, album je normalizovao glasove koji su često bili prisutni, ali retko centralni.

Dve decenije kasnije, zanimljivo je posmatrati kako se percepcija albuma menja.

Za one koji su ga slušali u realnom vremenu, on je neraskidivo vezan za lična sećanja. Za mlađe slušaoce, koji ga otkrivaju preko streaming platformi, album funkcioniše kao vremenska kapsula: svedočanstvo o periodu kada su bendovi još uvek pevali o konkretnim mestima i stvarnim noćima, a ne o apstraktnim stanjima.

Danas, dvadeset godina kasnije, taj uticaj se čini još jasnijim. Tako je Whatever People Say I Am…, možda čak i protiv volje autora, ili svakako, bez njihove namere – postao (i) artefakt jednog društvenog prelaza, pa sada podseća na poslednje trzaje analogne stvarnosti koja više ne postoji – uprkos aktuelnim pokušajima da se oživi 2006. ili, utešno, 2016. godina.

Fotografija: Profimedia