Vatreni paradoks

Vatreni rivali (Heated Rivalry) nije prva gay serija ikada snimnjena. Netflix je doslovno krcat dobrim i osrednjim serijama koje u fokus stavljaju život mladih LGBT likova (verovatno je za stare prerano a i manje atraktivno). Nije ni poslednja. Štaviše, posle uspeha koji je postigla širom sveta, bez sumnje će mnogi okušati sreću sa istom tematikom. Vatreni rivali su prvi globalni hit koji sa istom strašću gledaju pripadnici svih seksualnih orijentacija – od heteroseksualnih žena do aseksualnih žena i muškaraca. Nema nikakve sumnje da su i strejt muškarci bacili oko na neku od epizoda ali očekivano je da to neće javno priznati. Da li su panično premotavali scene seksa između dva zgodna, poželjna hokejaša ili su im posvetili pažnju kakvu tako savršena tela zaslužuju – drugo je pitanje. Sada, kada se stišala drama oko seksualnosti glavnih glumaca, Connor Storrie kao Rus Ilya Rozanov i Hudson Williams kao Kanađanin Shane Hollander, inače odabrani nosioci olimpijske baklje na Zimskim olimpijskim igrama u Milanu, svet mozga o dva pitanja – čemu serija duguje toliki uspeh i zašto je strejt žene opsesivno obožavaju.  Verovali ili ne, odgovor je isti.

Serija udara na stari tabu u svetu u kojem su tabui zasnovani na seksualnosti odavno srušeni – seksualnost sportiste. To je i dalje klizav teren jer

sportista je i dalje oličenje naglašene muškosti, ratnik koji se sa fronta pomerio na stadion, parket sale ili površinu ledene dvorane, simbol muževnosti u koju se ne sumnja.

Zabluda hrišćanske civilizacije, odnosno onoga što su monoteizmi doneli sa sobom, leži u tome što je heteroseksualnost pridružena tom kvalitetu muškosti, atributima čelične volje i impresivne fizičke snage. U antici, odakle Olimpijske igre i potiču, to je bilo irelevantno. Tu se naziru i razlozi zašto je među sportistima autovanje rizik i na Istoku i na Zapadu, incident za koji je potrebna hrabrost gotovo kao i mladom mesaru u Lebanama i zašto  inkluzivnost u sportu ide sporije nego u bilo kojoj drugoj profesiji. Da se ne zaboravi, jedan od likova je Rus sa zlatnim krstićem oko vrata koji ne skida ni u scenama požude sa svojim najvećim suparnikom.

Zatim, ako izuzmemo već pomenuta savšena i mlada (!) tela (ko ih ne bi gledao ?!) serija „Vatreni rivali“ suočava nas sa onim što znamo, a retko viđamo – muška ranjivost. Veliko olakšanje za sve, zar ne? Muškarci se zaljubljuju, pate, plaču, anksiozni su, plaše se ambicioznih majki i tiranskih očeva, nesigurni su, tužni su kada im onaj do koga im je stalo predugo ne pošalje poruku. I uz sve to, i dalje su testosteronska čudovišta na terenu. Svetu koji ključa pod pritiskom, Romeo i Julija sa happy endom su potrebniji nego ikad. Pa makar bili i LGB. Za T nažalost granica je i dalje bodljikava. 

Serija gađa u srce savremenog licemerja razobličavajući paradoks u standardima većine. Svet će neminovno biti razočaran kada otkrije da voljeni sportista ima falinku odnosno nekanonsku seksualnu sklonost. Istovremeno, bez obzira na svu gorčinu, progledaće mu kroz prste baš zbog toga što je to što jeste – nada uzdanica za koju se navija, koji bije bitke svih koji se lagodno projektuju u njegovu karijeru.

U ime bitke za „boje nacije” zažmuriće se na one dugine.

Dakle, to nije neko sa margine, otpadnik bez ikakvih šansi, niža klasa, anonimni mali čovek koji nema nikoga na svojoj strani.

Zagovornici „propagande” u korist rigidnog Istoka nisu sasvim bez argumenata. Rozanov je seksualno slobodniji i iskusniji iako dolazi iz Rusije, zabavljaju ga Hollanderova zbunjenost i nesigurnost (Kanađanin), smešno mu je čak i koliko je suparnik iz Kanade „loš u sekstingu“. Ipak, na svom terenu, u Rusiji je leden i nepristupačan ali, kako epizoda odmiče postaje jasno da je razlog tome pritisak oca koji ima ogromna očekivanja (do nivoa ledene Brigitte Nielsen iz četvtog dela Rocky-ja.) Zatucani tata starešina mu zamera što je izgubio utakmicu, a njegove razloge da je golman povređen i da „ekipa nije kliknula“ vidi kao „fore koje je pokupio sa Zapada“ jer šta uopšte znači „kliknuti“ kad postoji kapetan, onaj koji predvodi, u konačnici – čvrsta ruka. Nema tima. Nema individualnih problema. Postoji samo onaj glavni i njegove uzde. Što je suroviji, bolji je. Razumevanje drugih je slabost. „Rusi ne crvene!” grmi Rozanov u svlačionici. 

Na kraju, odnos Rozanova i Hollandera je potpuno heteronormativan što je ženama, obožavateljkama serije, blisko i umanjuje sablaznutost onih za koje je seksualni odnos dva muškarca, i dalje i uprkos svemu, sodomija. Obojica su alfe, ali u krevetu je podela jasna – Rozanov je „muško”, u žargonu gej populacije – „top”. Holander, stidljiviji i osetljiviji, uvek je „žensko” odnosno „bottom”. Nema zamene uloga između Lilly i Jane, kako su ljubavnici memorisali jedan drugog u svojim telefonima kako bi sačuvali tajnu, održali imidž i zadovoljili očekivanja porodice, publike i svega živog i neživog. U krevetu, muško je muško, a žensko je žensko – čak i kad nije.

Gej seks po strejt uzusima i dalje je jedino moguć za mnoge i uprkos nadolazećoj plimi relaksirajuće nebinarnosti.

Uostalom, gejevi u Srbiji na mrežama za upoznavanje neretko zahtevaju isključive seksualne uloge. U prevodu, pasivni, bottom tragaju za aktivnim ljubavnicima koji su samo i jedino „top” jer sve drugo nije “prava muškost”. S druge strane, aktivni zahtevaju pasivne koji su striktno pasivni jer je uživanje i snalaženje u obe uloge ugrožavajuće po njihovu muškost koja se održava na staklenim nogama. Tome su posebno skloni pripadnici generacije X i gej bumeri kojima je fleksibilnost generacije Z pa i milenijalaca, koji su mnogo češće “uni” to jest i top i bottom, neprihvatljiva. Atavizmi o muškoj časti (“nije peder ako jebe”) među starijima se čuvaju kao nasleđena srebrnina.

Serija „Vatreni rivali“ obiluje scenama seksa, a heteronormativnost pomaže svima, koji bi malo da zavire tu, da to što vide i „sažvaću”. I jedan i drugi imaju i sporadične seksualne odnose sa ženama koji im doslovno ništa ne znače. Osim kada zamišljaju jedan drugog.

Svet je dobio gej seriju sa strejt energijom, u kojoj pored seksa ima i emocija i romantike.

Rozanov i Hollander su idealni gejevi po merama desne malograđanštine i malograđanštine uopšte – savršeni muškarci spolja, i snažni i ranjivi u isti mah, zatvoreni u svoja četiri zida. Ali, ne lezi vraže, samo do jednog trenutka.

U njihovoj priči u izobilju ima onoga što često nedostaje realnim gej odnosima. Ne kažem da je nemoguće da u stvarnom životu odnos dva zaljubljena muškarca izgleda tako, ali retko je osim kada se gej muškarci ispovedaju o tome šta stvarno žele i o čemu maštaju. Vrlo često lažući i sebe i druge.

Fotografije: HBO/Max Promo

* Serija „Vatreni rivali“ dostupna je na Max striming plaformi, a emituje se na HBO kanalu (svakog petka stiže nova epizoda)