Liminalni horor: „Backrooms“ je film koji ne treba propustiti u bioskopu

Fanovi horora sigurno će pamtiti maj 2026. po svojoj verziji Barbenheimera – dva vrhunska ostvarenja mladih reditelja koji su udahnuli svežu, kreativnu energiju u žanr. Nakon bioskopskog hita Obsession, dobili smo još jedan zanimljiv horor film, koji takođe vredi pogledati na velikom platnu, zbog celokupnog doživljaja priče koju donosi.

Backrooms je psihodelično, uvrnuto ostvarenje koje vas uvlači u svoju atmosferu i napetost, a kako ga je režirao Kejn Parsons, koji ima samo 20 godina, i to za veliku produkcijsku kuću A24, hajp oko filma je veliki – i sasvim opravdan.

Backrooms je delo Kejna Parsonsa, koji je u potpunosti dete interneta – a film, uprkos tome što je smešten u devedesete, svoj začetak ima u jezivoj fotografiji liminalnog prostora koja je osvanula na 4chan nalogu 2019. godine.

Liminalni prostor, u svom izvornom antropološkom i psihološkom smislu koji su definisali teoretičari poput Arnolda van Genepa u delu Rituali prelaza, predstavlja prostor ili stanje tranzicije, odnosno „međuprostor” u kojem se pojedinac ili grupa više ne nalaze u starom statusu, ali još uvek nisu stupili u novi.

U savremenoj vizuelnoj kulturi i internet estetici, termin je evoluirao i počeo da označava fizičke lokacije koje su izgubile svoju primarnu funkciju ili ljude koji ih naseljavaju – poput praznih aerodromskih terminala, napuštenih tržnih centara noću ili beskrajnih hodnika – izazivajući kod posmatrača specifičan osećaj nelagode, nostalgije i dezorijentacije upravo zbog odsustva ljudskog prisustva u prostorima koji su dizajnirani isključivo za prolazak i tranziciju.

Parson je oživeo svet na osnovu 4chan fotografije i stvorio nadrealni, duboko uznemirujući prostor koji nalikuje na podsvest. U čemu je horor u ovom filmu?

Backrooms je horor začet u meme kulturi

U središtu priče je Klark, kog tumači Čuetel Edžiofor, prodavac nameštaja koji u podrumu svoje prodavnice otkriva portal u beskonačni lavirint kancelarijskih prostora, žutih, praznih i zastrašujuće poznatih.

Kada Klark nestane, njegova terapeutkinja, koju igra Renate Reinsve, ulazi u isti svet u potrazi za odgovorima i možda sopstvenim demonima. Film je većinom sniman na pravim setovima, što dodatno pojačava klaustrofobičnu autentičnost. Nema CGI sigurnosne mreže, osećaj izgubljenosti je fizički, gotovo opipljiv.

Kako navodi distributerska kuća Blitz, Backrooms „pogađa samu srž savremenog života: izolaciju, repetitivnost i osećaj da smo zarobljeni u sistemu koji neprestano reciklira iste obrasce. Parsons taj osećaj naziva ‘industrijalizovanom monotonijom’ i pretvara ga u horor“, što je veoma uspešno izvedeno.

Kao što smo naveli, ideja o liminalnim prostorima koji se pretvaraju u lični pakao započela je na internetu. Oko sedam godina, između 2011. i 2018, fotografija prazne prostorije sa podom prekrivenim tepihom i žućkastim osvetljenjem (za koju se kasnije ispostavilo da je nastala 2002. godine tokom renoviranja prodavnice HobbyTown u Viskonsinu) kružila je po 4chanu.

U maju 2019. godine, anonimni korisnik pokrenuo temu na 4chanu pozivajući druge da podele „uznemirujuće slike koje deluju čudno i pogrešno”. Taj korisnik je podelio pomenutu fotografiju kao primer, kako piše Esquire.

Neko drugi, takođe anoniman, pretvorio je tu temu u kreativni zadatak za pisanje. Napisao je: „Ako ne paziš i propadneš kroz teksturu realnosti na pogrešnim mestima, završićeš u pozadinskim sobama (Backrooms), gde te ne čeka ništa osim smrada starog, vlažnog tepiha, ludila jednolične žute boje, beskrajne pozadinske buke fluorescentnih cevi koje zuje na maksimumu i otprilike šest stotina miliona kvadratnih milja nasumično podeljenih praznih soba u kojima ostaješ zarobljen […] Bog neka ti je u pomoći ako čuješ da nešto luta u blizini, jer te je to stvorenje, dođavola, sigurno već čulo“.

U januaru 2022. godine, tada šesnaestogodišnji amaterski reditelj Kejn Parsons (pod pseudonimom Kane Pixels) okačio je svoj kratki film The Backrooms (Found Footage) na YouTube. Ovaj film, koji do danas broji 71 milion pregleda, rađen je u stilu pronađenog snimka (found footage), a prati snimatelja koji istražuje napušteni prostor i skriva se od čudovišta koja u njima lutaju. Upravo je popularnost Parsonsovog filma (koji je u međuvremenu proširio u čitavu veb-seriju) privukla pažnju produkcijske kuće A24.

U svojoj suštini, liminalni horor se bavi takozvanim uncanny valley osećajem u javnim prostorima koji su napušteni i sada su potpuno prazni i tihi, što može delovati strašnije od bilo koje uklete vile ili kolibe u šumi. Ono čega bi trebalo najviše da se plašite vreba na marginama svakodnevnog, ali ipak blago „pomerenog“.

Scenografija horora Backrooms je neverovatna i uznemirujuća, a Parsons u potpunosti koristi prednosti većeg budžeta. Kako stvarnost postaje sve nestabilnija, tako i Parsonsov režiserski izraz postaje življi i kompleksniji.

Tranzicije od kojih zastaje dah i trikovi sa kamerom dodatno dezorijentišu i napadaju sva čula. Sve to vas drži potpuno prikovanim za ekran.

Uprkos jasno izgrađenim likovima i vrhunskom uvodu, scenarista Vil Sudik donosi znatno konvencionalniji treći čin koji se sukobljava sa Parsonsovom sveobuhvatnom zagonetnom vizijom, a koji pritom nije dovoljno katarzičan u poređenju sa prethodnim građenjem neprijatne i napete atmosfere. Stvari ne olakšava ni nedokučiva završna scena koja nagoveštava ono očigledno: mi zapravo nismo ni počeli da istražujemo prostor koji nam je otkriven. To ostavlja jednog od glavnih likova sa nedovršenom pričom i gomilom neodgovorenih pitanja.

Baš zbog toga, Backrooms će vas naterati na razmišljanje dugo nakon završetka. Ovo je svet čija je površina tek zagrebana, pa nas sigurno očekuju i nastavci. U međuvremenu, zaranjamo dublje u jezive prostore.

Bogato nasleđe horora izopačenih prostora

Film nas asocira na nekoliko prethodnih, kultnih ostvarenja – ali i jednu knjigu. Zahvaljujući Robertu Nemečeku, na Pinku smo ranih dvehiljaditih gledali zanimljive horor filmove. Cube (1997) je jedan od prvih filmova žanra koji nas je upoznao za nadrealnim, košmarnim prostora na ivici stvarnosti i podsvesti. Niskobudžetni naučnofantastični film Vinčenca Natalija donosi priču o maloj grupi neznanaca koji se bude unutar džinovske kocke, bez ikakvog sećanja na to kako su tu dospeli. Na svakom zidu, uključujući pod i plafon, nalaze se vrata koja vode u sledeću kocku identičnih dimenzija i dizajna. Kroz pokušaje i jezive greške, grupa otkriva da su pojedine prostorije opremljene smrtonosnim zamkama koje trenutno ubijaju svakoga ko u njih kroči. Njihov cilj postaje dešifrovati koje su sobe bezbedne za prolazak, a koje ne, dok očajnički pokušavaju da pronađu izlaz.

Zatim, živo se sećamo i filma The Cell (2000) u kojem glumi, verovali ili ne, Dženifer Lopez, a koji je uspeo da ekranizuje podsvest ubice na neverovatno efektan (i nezaboravan) način. Ona igra dečiju psihološkinju koja koristi tehnologiju za povezivanje umova kako bi ušla u svest serijskog ubice koji je u komi. Njen cilj je da otkrije lokaciju njegove poslednje žrtve pre nego što je automatski sistem utopi. Film je, pre svega, vizuelno iskustvo, baš kao Backrooms. Reditelj Tarsem ga he ispunio košmarnim sekvencama koje direktno referišu na umetnike poput Demijena Hersta i Oda Nerdrum. Dok Ketrin (Lopez) prolazi kroz niz izobličenih vizuelizacija proživljenog iskustva serijskog ubice koje prkose zakonima fizike, ona prepoznaje njegove žrtve i svedoči zlostavljanju koje je pretrpeo u detinjstvu iz skučenog skrovišta u plakaru, sve kroz nadrealne scene koje se dugo pamte.

Najzad, ukoliko odgledate Backrooms i poželite takvo iskustvo čitanja, predlažemo kultni horor roman Marka. Z. Danijelevskog, Kuća listova. Knjiga koristi zlokobnu arhitekturu kuće – koja se unutra neprekidno širi u mračni, hladni i beskrajni lavirint – kao direktnu, opipljivu manifestaciju neprerađene porodične traume i mentalnog propadanja svojih junaka. Taj užas se sa stranica knjige preliva na samog čitaoca kroz radikalan, klaustrofobičan dizajn teksta koji vas fizički uvlači u lavirint, primoravajući vas da okrećete knjigu, dešifrujete kontradiktorne fusnote i mahnito listate prazne prostore, čime se briše granica između fikcije i stvarnosti.

Naslovna fotografija: Supplied by LMK / imago stock&people / Profimedia