Roman Goršek: PLEJBOJ JE UVEK TU!

Da li su Plejboji zaista prestali sa radom ili su samo nestali? U iskrenom razgovoru sa Romanom Goršekom (kompozitorom i članom grupe Plejboj), otkrili smo zašto se bend povukao sa medijske scene, kako su njegovi članovi devedesetih „obrnuli igricu“ sa samo dva albuma i muzikom za kultni film, zašto veruju da su standarde postavili previsoko čak i za današnje vreme. Od uličnih protesta sa kraja prošlog veka i snimanja u „Studiju O“, preko saradnji sa najboljima svoje generacije, do današnjeg povratka bez kompromisa. Ovo je priča o bendu koji je opstao mimo politike, trendova i zaborava. Razgovor koji podseća zašto je rokenrol važan. Plejboj zapravo nigde nije otišao, naprotiv, održače veliki beogradski koncert u Zappa Bazi 7. marta od 21h.

Sviraj dečko!

Zašto je bend prestao sa radom?

Moram da napomenem da mi nikada ni tehnički ni duhovno nismo prestali sa radom, samo je naša pojavnost u medijima nedostajala pa se stekao takav utisak. Na svaki poziv za koncerte smo se odazivali, ako je zadovoljavao naše standarde i odsvirali sve najveće i najznačajnije domaće festivale, a manje svirke smo uglavnom svirali ekskluzivno, ako su se bas poklopili i uslovi i razlozi. Posle političkih promena 2000. se popularna kultura na žalost izuzetno politizovala, ko nije hteo da učestvuje u tome nije dobijao ni prostor ni mogućnost. Naravno, i kad nismo svirali koncerte kao Plejboj mi smo, svako na svoj način, nastavili da se bavimo različitim oblicima muzike, pre svega primenjenom muzikom, film, TV, pozorište, reklame i usavršavali se u komponovanju, produkciji, dizajnu zvuka. Da postoji neko ko stručno medijski prati film ili muziku verovatno bi mu bilo zanimljivo da su članovi nekog rok benda potpisani kao autori muzike na preko trideset naslova filmova i TV serija na IMDB-u. Plejboji su uvek tu, samo nekad rade u tajnosti.

Kako je tebi, sa ove distance, izgledao vaš razvojni put?

Pa mi smo i nastali kao neki ’super bend’ od članova raznih drugarskih bendova i vrlo brzo smo se postavili na sceni na osnovu iskustva, iako vrlo mladi. Da napomenem da je na primer Igorov i moj prvi bend Euforija odmah postao hit. Bukvalno prvi demo snimak pesma „Falling down“ je već 1987.godine bila prva na top listama tako da smo vrlo rano, još od nekih srednjoskolskih dana privukli pažnju na svoju muziku i dobili potvrdu kvaliteta. Takođe, u orbitu nas je na nivou medijske pažnje sigurno ubacilo učešće u hit predstavi Bitef teatra „Trinidad“ 1993. godine, svi se secaju pesme „Ona hoćeš mambo“ u izvinjenju Branke Katić i Baneta Vidakovića. Predstava je bila toliko popularna da se izvodila dva puta dnevno. Posle toga smo se nametnuli izuzetnom svirkom i uvežbanošću sto je za tako mlad bend, imali smo 22. godine, bilo čudo i mnogi stariji muzičari i kolege su nas od početka podržali i poštovali. Nedavno sam pronašao kofer sa starim intervjuima u časopisima i shvatio da smo mi već do 1995. godine sto se kaže ’obrnuli igricu’ i imali koncertnu i medijsku prisutnost kao bilo koji ozbiljan bend tog vremena sa mnogo dužom karijerom od naše. Posebno možda najbitniji momenat naše karijere je bio menadžer Dule Ercegovac koji nas je povezao sa najtalentovanijim umetnicima naše generacije, koji su nam radili spotove(Ivan Sijak, Vuk Veličković, Srdan Golubović), stajling (Sestre Proković), dizajn (Slavimir Stojanović), fotografije ( Aleksandar Kujucev, Nebojša Babić) ispostavilo se da su ti umetnici danas ljudi izuzetne umetničke i profesionalne karijere. Takođe, Ercegovac nas je vodio na svirke koje je organizovao zajedno sa EKV, Električnim Orgazmom, Partibrejkersima, Van Gogom, Rambom Amadeusom… tako da smo imali prilike da učimo od najboljih, i moram da napomenem da su svi bili puni podrške prema nama. Vrhunac je negde i bio sa albumom „Overdrive“ i muzikom za film „Do koske“ gde smo postavili i sad očigledno teško dostižne standarde.

Koliko su „Brzi bendovi Srbije“ oslikavali realno stanje stvari na tadašnjoj sceni?

Presudna stvar sa „BBS“je bilo to što se sve odvijalo na RTS-u, koji je tada bio isključivo rokenrol televizija i svi naši muzički pokušaji su bili pred očima najveće moguće publike. U to vreme su postojala samo tri TV programa, sto je danas nezamislivo. Svaki naš demo bend imao mogućnost da bude viđen pred realno milionskom publikom. Podrška od strane „Trećeg Kanala RTS“ kao i emisije „Afirmator“ je, što se nas tiče, postojala josi od benda Euforija, tako da su Plejboji došli na pripremljen teren. Uz to izuzetno značajni za nas su bili naravno Radio Studio B i kompletna njihova muzička redakcija iz tog vremena, „Ritam Srca“ preteča B92 i naravno izdavač našeg prvog albuma „Sviraj dečko“ – B92.

Zašto bendovi koji su činili kor beogradske scene, u poslednjoj deceniji prošlog vek, danas mahom ne postoje?

Mnoge stvari su se promenile. Pre svega rokenrol nije više tako bitan, pojavili su se neki drugi formati i mediji za ispoljavanje mladih ustreptalih duša. Nekada je rok muzika bila kao neki internet za povezivanje mladih, a danas postoji i internet kao i društvene mreže i svako može da se poveze sa svakim i postane poznat za dva minuta i da kaže šta misli ili želi. Takođe. postoji jedan ozbiljan sistemski i društveni problem što su mnogi bendovi zavisili od političkog aktivizma, sto je dugoročno pogubno za scenu. Ne može svaki amater koji je politički podoban da bude vrhunski umetnik, rezultate te logike možemo videti u mnogim sferama pa i u zabavnoj muzici. Dok su sa druge strane neki drugi muzičari, koji u bazirali svoj rad isključivo na kvalitetu, radu i profesionalizmu, ipak opstali i dan danas mogu da sviraju. Naš bend je recimo dobar primer toga.

Nakon pauze u radu Plejboja, šta vas je motivisalo da se ponovo okupite?

Nas uvek motiviše naše druženje i zajedničko sviranje, a posebno publika koja voli i poštuje našu priču i svirku. Nikad nam nije teško ni komplikovano da se sakupimo, ako su uslovi i namere organizatora koncerta po nekim našim standardima.

Konstatujem da ste na vrhuncu popularnosti prestali da radite, sa samo dva albuma i muzikom za film „Do koske“. Verovatno zbog broja singlova i prisutnosti benda u medijima deluje kao da je bilo više izdanja. Zašto niste češće snimali i kakva vam je „strategija“ bila tada?

Već tada 1998. se osetilo to duhovno i materijalno rasulo društva. Nije moglo da se živi od količine politike i opšte propasti. Sigurno da je bombardovanje Srbije od strane ’zapadnih zemalja’ po mom mišljenju na duzi rok izbrisalo svaku ozbiljnu opciju za sviranje rokenrola u Srbiji. Jednostavno jer to je ipak muzika zapadne kulture, a ovde su se promenili prioriteti i put kojim kao društvo stremimo. Na žalost to smo ubrzo konstatovali i saznali posle 2000-te kada je došlo do velikog razočaranje. Verovali smo da dolazi vreme najboljih i najprofesionalnijih, ali na žalost kao i obično u istoriji nije tako bilo.

Prvi album je bio melodičan a drzak. „Overdrive“ upeglan i eksperimentalan. „Do koske“ (shodno nameni) beskompromisan i brz. Sve to je objavljeno u periodu od 1994 do 1997. godine. Zamolio bih te da prokomentarišeš to vreme i to „ubrzano sazrevanje“.

Muziku za film „Do koske“ i album „Overdrive“ smo radili bukvalno u istom periodu, zima 1996-97- Četiri meseca smo, čini mi se, proveli u studiju „O“, pri tom smo samo izlazili na tadašnje velike opozicione proteste koji su se dešavali na ulicama Beograda. Izuzetno uzbudljivo i vazno vreme. Mi smo bili u piku popularnosti i sviračkog umeca tako da je muzika na ta dva ostvarenja i danas posebna, moderna i spada u najbolje filmske i muzičke radove poslednjih tridesetak godina. Film „Do koske“ je kultni film tog žanra mnogim generacijama, a pesma „Kokane“ koju smo komponovali i odsvirali za film na kojoj su repovali Bane i Bogi je pomogla grupi Sunshine da postane popularan i važan bend.

Poslednjih godina ste koncertno aktivni a poslednja pesma „Nije lako“, objavljena je pre više od deset godina. Da li će taj tempo I način rada uskoro biti promenjen u korist novih pesama?

Da planiramo da snimimo još novih pesama. Pošto je danas vreme singlova i spotova, nastavićemo tim tempom.

Kada bi Plejboj bili formirani danas, kako bi to izgledalo i šta biste svirali?

Na našu sreću ispostavilo se da to što smo nekad svirali, može da bude aktuelno i moderno danas. Sve pesme su izdržale sud vremena. Očigledno je da je ta vrsta muzike i aranžmana bila moderna – tada i sada. Bazirana je na ritam sekciji, bubnju i basu što je i danas standard u modernoj muzici. Sigurno nešto slično ili možda neki hip-hop, dramenbejs ili brejk bit.

Izgleda da je domaća rokenrol scena osuđena na večnu marginu što se javnog prostora tiče. Kako to promeniti? Gde grešimo?

Pogrešni izbori. Pravljenje od amatera i neznalica neke velike umetnike je dovelo do potpunog gubitka kvaliteta, zato su neke druge muzike i stilovi preuzeli dominaciju. Sigurno da rok muzika nije više bitna pošto ima mnogo drugih muzičkih stilova, ali takođe i malobrojni mediji koji još uvek pišu o njoj promovišu potpuno besmislene stvari. Malo je i do tih novinara ili urednika. Sa druge strane organizatori koncerata idu logikom ’što jeftinije to bolje’ tako da je takav i rezultat. Naravno ima odličnih mladih bendova koji dobro sviraju i prelaze sve granice i prepreke. Potrebno je njih isticati i podržati, ali prvo mora neko da ih otkrije.

Pomenuo si mi da je u planu ‘best of’ album. Nedavno ste u 4K rezoluciji objavili video spot za pesmu „Znaj“. Uradio/li ste remaster starih albuma. Tokom tih procesa šta primećuješ da u snimcima produkcijski najviše nedostaje, a šta u njima prepoznaješ kao neuništivu snagu?

Iznenadio me drugi album „Overdrive“. Koliko je muzike u njemu i raznih produkcijskih zahvata. Moram da napomenem da smo mi iz ’analognog vremena’ gde se snimalo na traku, tako da kad pogrešiš sve od početka moraš da ponoviš. Verovatno nezamislivo za današnje vreme. To je bilo fenomenalno iskustvo i saradnja sa Oliverom Jovanovićem u „Studiju O“. Prvi album je bio sirova energija pank-fank. Niko od producenata tada nije znao kako da nas snimi, osim smirenog i inventivnog Željka Božića. Takođe, neverovatno i jedinstveno iskustvo. Svi članovi benda, osim Duleta, su imali 22. godine u trenutku snimanja albuma. Mislim da je retko ko tih godina tako dobro svirao.

Održaćete koncert u beogradskoj Zappa Bazzi 7. marta, koji generacijski sklop očekuješ u publici?

Očekujemo pre svega ljubitelje dobre svirke uživo posto smo negde i najpoznatiji po tome. Verujem da će biti raznovrsna publika i tome se radujem unapred. Retko sviramo i ovo je jedinstvena prilika da nas ljudi čuju uživo.

Kako objašnjavaš činjenicu da publika nije zaboravila tvoj bend?

Svima nam je puno srce posto smo kao i svi morali da prođemo kroz gomile problema i osporavanja. Ali, eto, posle toliko vremena mi i dalje sviramo. Naše pesme su i dalje aktuelne i moderne, to nam ipak nešto govori.

Da li je Plejboj Igorova, Goranova, Duletova i tvoja sudbina?

Mislim da nije sudbina pošto smo se svi dokazali u drugim stilovima i oblicima muzike – ali – Plejboj sigurno jeste jedan poseban bend drugara koji pričaju priču sa Beogradskih ulica.

Fotografije: Privatna arhiva Romana Goršeka