Kraj jedne ljubavne, početak jedne čitalačke priče

Pre nekog vremena među promovisanim objavama famoznih Tai či vežbi koje sparušene šezdesetgodišnjake pretvaraju u grčke bogove, kao i aplikacija koje bilo koju ženu pretvaraju u vašu džepnu virtuelnu kurvu, počeo je da mi iskače i stari urednik, čovek koji mi je pomogao da objavim svoj prvi roman. Nevičan poziranju i pun prezira za sve lažno, pomalo usiljeno je promovisao određena izdanja knjižare za koju radi a ubrzo zatim i tek pokrenuti čitalački klub. Svakog trećeg četvrtka u mesecu, čitaoci su se skupljali u Čumiću da pričaju o određenom delu. Izbor ovih dela bio je pretpostavljam neki kompromis, srednji put između Markovih ličnih preferencija i onoga što je prosto trebalo prodati, odnosno ispromovisati. Svaki put kada bi mi izleteo jedan ovakav klip, u kom se Marko sa izvesnom gorčinom bavi marketingom, prosleđivao sam ga dragoj prijateljici u nadi da ćemo posetiti jedno takvo književno veče, pre svega iz želje da vidim Marka posle dugo vremena ali i da učestvujem u čitalačkom klubu. Iz nekog četvrtog puta, Marina je pristala i ja sam počeo da razmišljam koliko vremena mi treba da pročitam tu knjigu, gde da je nabavim i slično.

Knjigu „Kraj jedne ljubavne priče“ Grejema Grina sam našao u katalogu lokalne biblioteke, ali kada sam otišao po nju bibliotekarka mi je rekla kako je nemaju. Protivrečio sam kako u bazi stoji da imaju, čak dva primerka, na šta je ona rekla da baza ne radi od 2011. godine i dodala da baza služi da eventualno okvirno vidimo šta je nekada bilo tu, šta god to značilo. Razočaran sam izašao iz biblioteke a ona je istrčala na stepenište da mi dobaci kako je sad videla da je neko uzeo tu knjigu pre mesec dana i kako mogu da probam ponovo kroz neko vreme.

U poslednje vreme kupujem baš dosta knjiga i imao sam odbojnost da uzmem još jednu ali sam ipak odlazeći do bankomata svratio u knjižaru u tržnom centru i kupio je. Bojao sam se da ću već kasniti sa čitanjem i vraćao sam se kući sa laganim primerkom ove knjige, mora da je imala svega sto grama, hrapavi knjižni blok žućkastog papira, onaj kojim se štampaju milioni knjiga, kojim se štampaju veliki tiraži, i glatka prosta korica, ukusnog dizajna. Naslovna ilustracija je izgledala kao scena iz stripa, muškarac, žena i jedan cvet, sve što upućuje na ljubavnu priču, osim sugestivno odsutnog pogleda žene. Već sa prvom stranicom znao sam imam posla sa ozbiljnim piscem, iako radnja naizgled nije bila naročito složena. Ljubavni trougao je jasno ocrtan na početku i junak odlazi na piće sa prijateljem Henrijem – rogonjom, mužem njegove bivše ljubavi. Ogorčenost junaka, Morisa Bendriksa, koji se i dalje ljuti i nada iako je očigledno sve odavno gotovo, taj sentiment bojio je sve njegove misli i reči.
Poslao sam Marini sliku knjige da zna da sam počeo da čitam i ona mi je rekla kako je pročitala prvih dvadeset strana negde na netu i da deluje dobro. Brz tempo romana, čista jednostavna rečenica i živ ispovedni ton brzo uvlače čitaoca u priču, ali nisam mogao da pretpostavim preokret koji se odigrao negde na sredini romana i potpuno nas sve izbacio iz sedla u koje nas je Grejem prethodno udobno smestio. Čitajući, imao sam problem i sa pristupom pobožnošću, odnosno religijskim osećanjima, nisam bio siguran u namere pisca, različiti likovi su imali različite stavove, od prelesti preko skepse do vulgarnog ateizma.

Bojao sam se za roman, tako lepo je tekao nisam želeo loš kraj.

Pošto mi je tih dana izašla nova knjiga, imao sam promociju na kojoj sam se lepo napio. Dva dana sam bio mamuran, a trećeg je trebalo da dođem ponovo u isti kafić na drugu promociju. Imao sam i obavezu da dođem jer je trebalo da ponesem Marini roman. To me je odmah i pitala pošto je ušla u kafić i izvršili smo tu primopredaju nešto kasnije. Ostali smo rešeni da idemo iako je bilo malo verovatno da će Marina stići da pročita knjigu za dva dana kada je zakazan čitalački klub. Ja sam knjigu pročitao i bio sam zadovoljan, jedino mi je smetao taj stav naratora, protagoniste, ta skepsa prema veri, ali je ona toliko počela da iznemirava Morisa Bendriksa do kraja, da se i protiv njegove volje pretvorila u veru. Sve ovo se odvijalo u siropusnoj nedelji, u vrlogu belog mrsa koji ume da uznemiri stomak. Sa osećajem bele mučnine sam krenuo ka gradu. Vidim već iz daljine Marka kako stoji ispred i puši pljugu. Ne znam da li me vidi, svakako gleda u mom pravcu kako dolazim, ali ne znam kako sam izgledao kad smo se viđali oko moje prve knjige, tad nisam imao veliku kosu, vezanu. Ubeđen sam da vidi da sam to ja, ali tek na neka tri metra me prepoznaje. Nije ravnodušan što me vidi ali nije nešto ni oduševljen.

Ulazim unutra, Marina je već tu, pozdravljam se sa njom, a devojka do nje se nudi da se pomeri da bi mi seli jedno do drugog što nam nije važno. Meni je važnije što mi se rajsferšlus zaglavio, tako da istovremeno nisam mogao ni da zakopčam ni da svučem jaknu. Tehnički sam mogao da ustanem i prevučem celu jaknu preko glave ili je zbacim sa sebe na zemlju ali zasedanje kluba je već počelo i nisam želeo da pravim tu ludačku distrakciju. Sa druge strane, povremeno bih bezuspešno pokušavao da se oslobodim i ta smena nerviranja, razočarenja i smirenja bila je komična.

Razgovor je otvorio Marko još sa nogu, rekao je kako je čitao ovu knjigu sa dvadeset, sa četrdeset godina i sad pred ovaj klub, što znači u kasnim pedesetim.

„Kraj jedne ljubavne priče“ je jedan od njegovih omiljenih pet romana, pomenuo je kasnije još „Lolitu“, „Čarobni breg“, „Klanicu 5“ i „Vaskrsenje“. Kada je pričao kako treći put čita knjigu u trećem životnom dobu, pomenuo je i kako su to godine kada čovek razmišlja o smrti i preispituje se šta je uradio, šta ostavlja za sobom, ali sve ovo je pričao sa suviše osećanja. Očigledno ga je poslednje čitanje romana pogodilo i sa ovim mislima o kraju duboko uznemirilo i pričao nam je sve to sa očima koje su želele da iskoče, crvenog lica, rasplamsalim nervima. Osetio sam želju da ga utešim. Pomislio sam: Napisaću najbolji roman i posvetiću ga tebi. Zajedno ćemo ga uraditi.

Napravićemo delo koje će ostati za tobom kao svetiljka u moru književnosti.

Pre zvaničnog početka momak koji vodi društvene mreže knjižare je pitao da li nam smeta da napravi neke fotke, na šta mu niko ništa nije odgovorio. Posle Marka reč je dobio jedini momak koji je bio tu, uz mene, većinom su bile devojke i žene. Pohvalio je roman, imao je dobar opšti utisak jedino mu je smetao taj engleski narcizam. Marko je tražio od mene da se izjasnim kao dramaturg i ja sam pomenuo kako je zanimljivo to što počinje kao krimić, koji onda uzima formu epistolarnog romana i pošto čujemo obe strane priče (Morisa i Sare), roman se okreće metafizičkom. Marina se ogradila budući da je pročitala samo polovinu, ali je rekla da je odnos Morisa prema Sari podseća na onaj Prusta prema Albertini. Zanimljivo je da je jedna devojka tumačila roman iz domena ugla popularne psihologije i rekla kako je Bendriks emocionalno nedostupan, kako je Sara kurva, a kako je Henri rogonja zapravo zreo muškarac. Jedna devojka je skrenula pažnju na to kako se dva muškarca nisu potukla oko žene i kako bi da se radnja odvija na Balkanu sigurno bilo šibanja. Neko je pomenuo i blurbove sa zadnje strane korice na šta nam je Marko vrlo ubedljivo sugerisao kako oni gotovo nikada nemaju veze sa sadržinom dela i služe za kontrausluge između izdavača, pisaca i različitih medijskih kuća ili tako nešto.

Sledeća je bila devojka kojoj je terapeut preporučio ovu knjigu, uz reči da je ovo jedan od dva romana dvadesetog veka koji se često koriste u terapeutskoj praksi.

Ispostavilo se kasnije da se „Kraj jedne ljubavne priče“ koristi u biblioterapiji, terapiji parova, naročito u slučaju neverstva.

Roman delom i jeste jedan događaj ispričan iz perspektive više osoba, što ga čini zahvalinim za ovu vrstu analize dinamike i percepcije ljubavnih odnosa.

Odajući se na početku viškom osećanja, on je cele večeri bio sumnjiv i nismo znali da li iza njegovih pitanja stoji lična radoznalost ili prosto želja da se održi živost razgovora i započne polemika na određene teme. Uprkos tome, lepo je vodio razgovor. Iako mi kao grupa čitalaca nismo bili rezervisana niti autistička skupina, nismo baš ni upadali jedni drugima u reč. Marko je umeo da lepo plasira pitanja, da načne novu temu, određen aspekt romana i onda ga uperi kao strelu nekome od nas. Takođe ovi lični utisci koji su dolazili kako od upućenih i načitanih ljudi, tako i od onih koji su sa distancom čitali ili nisu ni pročitali knjigu, nisu ostali kao neka kakofonija misli osećanja, već je Marko pravio lepu ravnotežu između diskusije i kratkih predavanja, novih uvida u roman i samog pisca, Grejema Grina.

Rekao nam je kako je Grin dva puta bio u najužem izboru za Nobela i kako je jednom izbubio od Andrića, drugi put od nekog latinoameričkog književnika. Pričao nam je i o Grinu kao scenaristi („Treći čovek“) i (ne)verniku. Grin je poznat po četiri katolička romana, od kojih je jedan i „Kraj jedne ljubavne priče“, a sam se izjašnjavao kao katolički agnostik, što je meni zvučalo kao duhovita dosetka, ali sam kasnije shvatio težinu ove tvrdnje, razapetosti između vere i sumnje, vaspitanja i ličnih osećanja. Autobiografski podaci su takođe bacili novo svetlo na naša čitanja, ispostavilo se da je u pitanju roman à clef. Grin je u stvarnom životu imao dugu aferu sa Ketrin Volston ženom uglednog političara Henrija Volstona, između ostalog člana kabineta za ratnu poljoprivredu. Ova afera je počela upravo tokom Drugog svetskog rata u Londonu, i u tom smislu su rečenice poput: „Preko dana su jedino bombe mogle da mi skrenu misli: tokom onih nekoliko sekundi tišine pre praska nisam mislio na Saru“ potpuno autentične. Pravi Henri (ne onaj iz romana) je bez uspeha zahtevao da se štampanje romana obustavi pošto je pročitao prvo izdanje. Pretraživanjem sam došao i do bizarne informacije da je Grejem Katarini bio kum, što bi značilo da ju je on uveo u katoličanstvo, što priču čini još bizarnijom.

Posle nekih devedeset minuta zasedanje čitalačkog kluba je završeno i manje ili više zadovoljni čitaoci su napuštali knjižaru. Komentarisao sam sa Marinom kako je prisutna grupa ljudi bila fina i poštena. Nije bilo ni nabeđenih ni autističnih ljudi, uglavnom su to bili opušteni obični ljudi koji vole da čitaju. Zaista smo se tu našli jer volimo da čitamo i pričamo o knjigama, što nije slučaj sa većinom književnih događaja.

Ostali smo malo da proćaskamo sa Markom koji nam je pričao za tu zbirku horor priča „Opasnost pušenja u krevetu“ jedne Argentinke i druge knjige. Rekao je kako je precenjen aktuelni hit „Malo života“, kako od Knausgora skandinavci ne pišu knjigu ako nema osam stotina stranica. Izrazio je i čuđenje nad pomamom zumera za „Belim noćima“ i „Pismima Mileni“, što Marini i meni nije bilo čudno jer su Dostojevski i Kafka kao antipodi snažno prisutni u mimovima, a ove kratke knjižice savršeno odgovaraju zumerima sa slabom pažnjom. Pokazao nam je i jedan stočić gde je povodom februara sortirao ljubavnu ponuda romana, mada je rekao da je tu podvalio i nešto što nije baš ljubavno. Ne znam šta je bilo to kukavičje jaje koje je tu posadio, moguće Išigurove Ostatke dana. Moguće da je to roman koji će biti tema narednog čitalačkog kluba.

Pošto je još bilo rano, otišao sam na piće sa Marinom. Oboje smo se složili da je bilo dobro i da, malo i protiv svoje volje, želimo da dođemo ponovo.

Naslovna fotka: Raph GATTI / AFP / Profimedia, Vulkan Promo

Fotografije: Profimedia, Vulkan Promo, Delfi knjižare promo