Potreba za susretom
Razgovor s Vladimirom Vujovićem, piscem iz Bara.
Čitanje, odnosno magična proizvodnja slika, kako ga opisuje likovni umetnik Vid Latinović, junak romana „Razgovori s Vješticom” Vladimira Vujovića, ne samo da nas povezuje s drugim umovima, prostorima i vremenima već i jedne s drugima – nekada gotovo sudbinski.
Te zanimljive, možemo slobodno reći i istinite teze samo su delić pronicljivih zapažanja o umetnosti na koja nailazimo u romanu uvrštenom u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, napisanom u nesvakidašnjoj formi intervjua novinara Adama Vještice sa slikarom Vidom Latinovićem, koje je Vladimir izmaštao toliko uverljivo da ćete možda zateći sebe kako proveravate jesu li zaista postojali.
Vladimir Vujović je autor tri romana – „Silencio” (Matica srpska, 2017), „Spaljivanje Džošua drveta” (Sumatra, 2021) i „Razgovori s Vješticom” (Sumatra, 2025), kao i zbirke priča „Slobodni udarci” (Partizanska knjiga, 2025), za koju je osvojio nagradu „Đura Đukanov”.
U svojim dosadašnjim tekstovima istraživao je različite književne žanrove, forme i teme, hrabro eksperimentišući, gradeći opus koji uvezuje pre svega radoznalost prema jeziku ali i svim onim finim pukotinama u stvarnosti, odnosima, ideologijama.
U razgovoru s piscem otkrivamo njegova razmišljanja o pisanju, čitanju i umetnosti, kao i književne uzore.
BURO. Tvoje četiri objavljene knjige u različitim su formama i žanrovima. Kuda te je, kao pisca, odvelo takvo, raznoliko istraživanje jezika?
Vladimir: Odvelo me u različitim pravcima, od kojih su neki bili očekivani, a neki baš i nisu. Mada imam običaj da pre pisanja isplaniram okvir u kojem ću se kretati, vrlo često se dogodi da se te nametnute granice prekorače. Kako i zašto dolazi do toga, na to pitanje nemam odgovor, ali znam da svako od tih „iskakanja” može biti korisno na ovaj ili onaj način. Različitost formi i žanrova onoga što sam do sada napisao verovatno prvobitno dolazi iz raznolikosti pročitanog, a drugi razlog bi mogao biti i nekakav strah od ponavljanja.
BURO. U svojim romanima ispituješ granicu između umetnosti i stvarnosti. Koliko je ta granica porozna i na koji način se preoblikuje u tvom književnom radu?
Vladimir: Teško je na to pitanje dati odgovor koji ne bi zvučao isuviše pretenciozno. Postoje teme kojima se, i pored straha od ponavljanja koji sam pomenuo, vraćam kroz sve svoje knjige, i verovatno će tako biti i u budućnosti, a jedna od njih svakako jeste i tema stvaranja i umetničkog tumačenja stvarnosti. Ono što bih naglasio jeste da nikada pisanje ne započinjem od neke, uslovno rečeno, „teme”. Za mene su na početku uvek tu priča i likovi. Sve ostalo dolazi naknadno. Pisanje na zadatu temu jeste legitimno, ali deluje mi da je to vrsta pisanja u kojoj se pronalaze oni autori za koje se kasnije ispostavi da su pametniji od svojih knjiga. Ja smatram, ako nije neumesno da sudim o sebi, da ne spadam u tu grupu. Mislim da su moje knjige pametnije od mene i da tako treba da bude.
BURO. Rekao si da nesvakidašnja forma romana „Razgovori s Vješticom” dolazi od „publicističke knjige koja je predstavljala sakupljene intervjue sa jednim velikim slikarom”, kao i da je Vid Latinović prvo bio sporedan lik. Zašto te je baš takva forma privukla za ovu priču i kako je Vid postao njen junak?
Vladimir: Čitajući pomenutu knjigu, bilo mi je zanimljivo kako se, vrlo suptilno, kroz razgovore koji se često bave nekim tehničkim pitanjima slikarstva malo- pomalo ukazuje čovek. Za to je bilo potrebno vreme, očito, tokom kojeg se moglo razviti poverenje između umetnika i onoga koji ga intervjuiše. Sloj po sloj boje skidao se sa platna, otkrivajući lik tog slikara koji nije voleo da govori o sebi, svom privatnom životu, ali na kraju je upravo to činio, ne želeći i ne znajući. U toj knjizi bilo je nečega toliko romanesknog, izazovnog, a pošto sam lik svog slikara, Vida Latinovića, već imao odranije, za neku drugu priču, nisam mogao da odolim eksperimentu koji mi se nudio. Ostalo je samo da uradim intervjue s njim, da ga „ispitam”.
BURO. U romanu fino balansiraš sentimentalnost i, usudila bih se da kažem, romantične (i romantičarske) motive, na koje ne nailazimo previše često u savremenoj književnosti. Jesu li oni izgubljeni za generaciju milenijalaca, kojoj junak romana ne pripada?
Vladimir: Mislim da nisu izgubljeni i da ne mogu biti izgubljeni. Ono što se promenilo u odnosu na vreme kojem glavni junak mog romana pripada, a on je u potpunosti čovek 20. veka, jeste način govora o određenim stvarima i iskustvima. Mislim da cinizam u velikoj meri obeležava govor današnjice, koji bi u svom korenu mogao imati izvesnu nesigurnost, koja je, opet, sasvim opravdana. Potreba za komunikacijom, za susretom je tu, uvek će biti tu, problem je u tome što nikada komunikacija nije sa sobom nosila toliki rizik kao što je to slučaj danas. Da, govorim i o društvenim mrežama i opasnosti da ne znamo zapravo sa kim komuniciramo kada smo tamo, čak više ne možemo biti sigurni da je sa druge strane uopšte ljudsko biće.
BURO. Veoma je interesantno što umetnički put tvog junaka Vida počinje prisvajanjem tuđeg. Zbog čega si odabrao motiv krađe i na koji način se umetnost odnosi prema tome?
Vladimir: Autorstvo teze o tome da „loši umetnici imitiraju a veliki umetnici kradu” pripisivano je mnogima u prošlosti, od Pikasa do Eliota. Situacija u romanu u kojoj jedna krađa uopšte nije figurativna, već doslovna, poslužila mi je da se dalje poigravam sa ovom tezom.
BURO. Još jedan zanimljiv stav junaka je otpor prema „psihologizaciji” umetnosti. Zaista se čini da je to narativ koji neretko dominira tumačenjem dela, nekada i stvaranjem. Deliš li taj stav s Vidom i misliš li da nas to ograničava?
Vladimir: Ne slažem se uvek sa svojim likovima, ali u ovom slučaju delim stav sa Vidom Latinovićem. Čini mi se da se psihološko tumačenje danas ne odnosi samo na umetnička dela i stvaranje već na sve segmente stvarnosti i sveta koji nas okružuje. Ne tako davno pročitao sam podatak o tome koliko mladih ljudi želi da studira psihologiju u poređenju sa brojem onih koje zanimaju istorija, filozofija, književnost, istorija umetnosti ili klasične nauke. Ne verujem da svi ti mladi ljudi upisuju psihologiju jer računaju da sa tim fakultetom imaju siguran posao i budućnost. Mislim da je duh vremena takav da oni traže odgovore i očekuju da će odgovore o ljudskoj prirodi i ljudskim odnosima, odgovore na ona pitanja koja uvek ostaju ista (Ko smo? Odakle dolazimo? Kuda idemo?), pronaći tamo, a ne u filozofiji i književnosti.
BURO. Divan motiv iz romana je i „sudbinska povezanost čitalaca”. Imaš li neke knjige za koje osećaš da su „sudbinski” došle do tebe ili te dovele do drugih ljudi?
Vladimir: To je nešto što sam pronalazio i kod drugih pisaca – ideja o tome da čitaoci jedne iste knjige stvaraju neko tiho, mistično savezništvo. Zajednički proživljeno i doživljeno iskustvo čitanja nije tek bilo kakvo zajedničko iskustvo, duboko verujem u to. U sudbinu inače ne verujem, ali kada su knjige u pitanju, moram ipak malo da se zamislim.
BURO. Poput mnogih pisaca, prvo si bio čitalac, čak si rekao da bi se „lakše odrekao pisanja nego čitanja”. Kako dolazi do metamorfoze čitaoca u pisca?
Vladimir: Na osnovu broja objavljenih romana u prošloj godini kod nas (a to je oko dvesta), reklo bi se da do te metamorfoze dolazi sasvim lako, da je gotovo pa prirodna situacija takva da „svi nešto pišu”. Problem je u tome što znamo da zapravo do metamorfoze nije došlo, jer nije bilo tog prvobitnog stanja bivanja čitaocem, da ogroman broj onih koji pišu zapravo ne čita dovoljno ili ne čita uopšte. Zašto se ovi drugi, malobrojni, koji stvarno čitaju, ipak odluče na taj iskorak, večito je pitanje. Možda zato što su nalik onoj deci koja rastavljaju igračke ne bi li u njima pronašla skriveni mehanizam koji stvara magiju. Ali eto nas onda opet u psihologiziranju.
BURO. „Čarobni breg” si jednom izdvojio kao vrhunac romana. Koja još dela bi dodao i zašto? I ko su ti uzori kad je reč o formi kratke priče?
Vladimir: „Majstor i Margarita”, „Sto godina samoće”, to je nešto što mi prvo pada na pamet. To su romani koji imaju takvu sveobuhvatnost i snagu da im se, kada se ostavi po strani ukus, teško može pronaći zamerka i jednako su u stanju da impresioniraju i današnje čitaoce kao što su to činili i pre pedeset i više godina. Kada je u pitanju kratka priča, uvek se vraćam autorima kao što su Kortasar, Ligoti, Peljevin, Platonov, Klaris Lispektor i Alis Manro. A sve je počelo sa Bucatijem i Karverom.
BURO. Neizbežno je i pitanje o nagradama. Koliko ti znače kao motivacija i kakvo mišljenje imaš o ulozi koju igraju na današnjoj (regionalnoj) književnoj sceni?
Vladimir: To da je nagrada previše odavno je rečeno. Mnoge su međusobno vrlo slične. Neke donose veću čitanost knjiga. To je dobro za knjige. Koliko su nagrade dobre za same pisce, nisam siguran.
BURO. Šta trenutno čitaš, gledaš i slušaš i koje teme te opsedaju?
Vladimir: Trenutno čitam eseje Džona Berdžera, priče Lusije Berlin i Denisa Džonsona po čijoj je noveli nedavno snimljen divan film – „Train Dreams”. Slušam Bila Kalahana i M. Vorda. Kada su u pitanju nove ideje i priče, njih je uvek više, to je nešto nalik neuvežbanom horu glasova koji neprestano čujem u glavi. U trenutku kada se neki glas dovoljno izdvoji i nadjača ostale, krenuću za njim. Kuda će me odvesti, to je uvek neizvesno.
Fotografije: Privatna arhiva