U potrazi za izgubljenim fokusom 

Kažu da nakon tridesete godine osoba izabere porodični život, pripremu za maraton ili vegansku ishranu. Ja sam izabrala da pročitam sve knjige Marsela Prusta i povratim fokus posrnuo pod dopaminskom zavisnošću od brzog sadržaja. 

Da bih došla do Prusta, a u skladu sa glavnim motivom njegove poetike, trebalo je da prođe neko vreme. Celih trinaest godina. Prvi put sam pomislila da treba da ga čitam kada sam, još u srednjoj školi, posetila babu u bolnici. U sobi pored nje bio je smešten i jedan mladić. Ne sećam se zbog čega, ali se sećam da je komentarisao kako sad bar ima vremena da pročita „U potrazi za izgubljenim vremenom”. Optimista.

Od tada je prošlo više od deset godina, a moja ljubav prema seriji „Succession” i liku Kendala Roja dovela me je opet do Prusta. Džeremi Strong u jednom medijskom formatu opisuje koliko je očaran knjigom „U senci devojaka u cvetu”, jednom od sedam iz Prustovog serijala.

Odlučila sam da je vreme za čitalački poduhvat i tako je otpočela odiseja kroz više od tri hiljade strana. 

Sećam se trenutka kada sam započela čitanje: bilo je martovsko jutro, ležala sam u krevetu nakon buđenja, a po tome što sam bila opuštena mogu zaključiti da je u pitanju bio vikend. Bila sam uzbuđena. Očekivala sam da među prvim rečenicama pronađem anegdotu o kolačiću koji otključava uspomene.

Umesto toga, Prust započinje detaljnim opisom prelaska između jave i sna, piše o stanju nesanice, a zatim se priseća i čekanja majčinog poljupca pred spavanje dok je bio dečak u Kombreju. Delovalo je kao da je sam početak neopterećen time što je početak, već da knjiga odmah nudi ljudsko iskustvo u svoj svojoj punoći, izraženo ne kroz velike stvari već male momente postojanja zakopane u našoj svesti i prošlosti. 

Iz onoga što sam znala o Prustu očekivala sam kompleksan i suvoparan tekst prošaran filozofskim konceptima. To čitalac i dobije, ali se ne govori dovoljno o tome koliko je Prust duhovit, posebno u prva tri ili četiri dela knjige, pre nego što centralna tema postane mračni odnos sa Albertinom.

On, kao hroničar višeg staleža (i onih koji njemu streme ili orbitiraju po njegovim okrajcima), pronicljivo živopisno opisuje ove ljude, podvlačeći njihovu dualnost, odnosno ono što žele da projektuju naprema dojmu kakav zaista ostavljaju. Pariski salon kao teritorija većine dešavanja okruženje je koje podseća na selebriti kulturu kakvu imamo danas, pa tekst deluje sasvim savremeno, iako je smešten na kraj 19. veka. 

Marsel je ubrzo postao moj special interest, pa sam počela da istražujem literaturu o njegovom delu. Tako sam saznala da na Jutjubu postoje odlična predavanja profesorke Adrijane Marčetić, koja kroz nekoliko videa objašnjava poetiku njegovog dela.

Ova predavanja su odlična pomoć za bolje razumevanje teksta, koji je toliko bogat referencama i značenjima da je pomoć prijatelja, odnosno nekog ko se Prustom bavi akademski, zaista potrebna. 

Postoji toliko lošeg i nekvalitetnog sadržaja i reklama da je jedini način da opstaneš na internetu izoštravanje detektora za smeće, što je sedmo i poslednje razvijeno čulo ljudskog bića, otkriveno u drugoj deceniji 21. veka. To čulo ti omogućava da što pre preskočiš na sledeći, podjednako loš ili još gori video, a sve u nadi da te iza digitalnog brda čeka neki jako dobar sadržaj.

Ovo čulo je neophodno za preživljavanje interneta, ali suštinski umanjuje kapacitet da se zainteresujemo za dosadne, spore stvari, što dalje osiromašuje našu kulturnu ishranu. Pomislite koliko ste filmova, serija, muzike i emisija pogledali kao deca na televiziji iz čiste dosade, bez mogućnosti da ih promenite, preskočite, pauzirate ili pronađete bolje. Upravo te stvari postale su bogat referentni okvir koji danas posedujemo. 

Kakve to veze ima s Prustom? Neki delovi, pa čak i cele knjige (gledam u vas, „Oko Germantovih”), bili su mi dosadni. Ponegde je Prust to i želeo: umesto da objasni kako se junak oseća ugušenim dugačkim, a ispraznim razgovorom, on bi posvetio trideset stranica da upravo taj razgovor simulira. Negde je tema pisanja isuviše udaljena od sadašnjeg trenutka, pa je nešto na šta se Prust referira strano i daleko čitaocu danas.

Ipak, znala sam da želim da završim ceo serijal, tako da sam strpljivo čitala sve delove. Za razliku od drugih knjiga koje bih verovatno ostavila na pola bez griže savesti, ovde sam svesno trenirala svoju otpornost na dosadu, što je jedna od bitnih veština za ljude koji se bave kreativnim radom. Potrebno je svesno i redovno kreirati prazne džepove bez jeftine dopaminske stimulacije u kojima se dosađujemo kako bismo očistili mentalnu paletu i napravili mesta za stvaranje. 

Najlepši deo ovih knjiga za mene je zauzimanje prostora sebe kao izvora književne građe.

Danas, u eri autofikcije, ovo nije neobično; ali Prust to radi pionirski, i na maestralan način, temeljno pospremajući svoje uspomene, jednu po jednu, ne zazirući od toga da se spusti u delove sebe koje bismo radije zaboravili i sakrili. Ipak, u svom ličnom iskustvu pronalazi ono što je univerzalno: temu prolaznosti, odnosno uticaja vremena, pre svega. 

Prustova prvobitna zamisao ticala se više društvene skice višeg staleža Pariza, sa osvrtom na uticaj vremena na njihove sudbine i položaj moći. Naknadno je napisao delove koji su daleko ličniji, a koji se bave, mahom, njegovim odnosom sa Albertinom, iako i dalje zadržavaju osvrt na likove iz društvenog miljea. Tako je delo narastalo iznutra, revidirano bezbroj puta, dopisivano i polirano.

Negde u tom periodu sam gledala i dokumentarac o produkciji „Gospodara prstenova”, gde se motiv ponovio: scenario je prepravljan gotovo svakodnevno, čak i kada je film uveliko bio u produkciji, toliko da su glumci iznova morali da uče linije teksta, ponekad i na sam dan snimanja scena.

Budući da se profesionalno bavim advertajzingom, gde je brzina osobina kreativnih procesa, ovo je ostavilo utisak na mene.

Nakon Prusta, više cenim sporost u stvaranju, a zapravo proces revizije i varijacije, kao i uvid da je u redu, pa čak i poželjno, vraćati se i prepravljati stvari iznova i iznova, te da takav pristup ne mora biti signal neodlučnosti, već posvećenosti. 

Ako se pitate da li da čitate Prusta, ne pitajte se dalje. Osim što skoro godinu dana možete da se hvalite kako čitate Prusta, vratiće vam bar deo izgubljenog fokusa, obogatiti jezik i shvatanje književnosti. Ipak, bitnije od svega toga, u detaljnom, obimnom, intimnom pripovedanju steći ćete prijatelja u Marselu Prustu, i dovršićete njegovo životno delo sa osećajem da se možda, odnekud, poznajete.  

A šta je čitanje ako ne jedan divan susret? 

Ilustracije: Milja Šijakinjić