Tišina među generacijama sve glasnija!
Kad nema mesta susreta, nema ni priče.
Praznici su i dalje vodeće mesto okupljanja, kako mladih i starijih, tako i onih koji susrete čekaju s nestrpljenjem i onih drugih koji bi ih radije izbegli. Dok mladi nose etiketu lenjih, a stariji konzervativnih, između njih ne bukti rat – već odzvanja tišina. Umesto prinudnih porodičnih ručkova, neki evropski gradovi nude kafiće i radionice koje prirodno spajaju studente i penzionere i radom dokazuju da je za empatiju potreban dobro osmišljeni plan aktivnosti.
Istraživanja britanske organizacije United for All Ages, ukazuju da živimo u sve izraženije „starosno segregiranom društvu”, u kojem se putevi mladih i starijih skoro više i ne ukrštaju. Nacionalni izveštaj o ljudskom razvoju (UNDP) naglašava da je u Srbiji međugeneracijska solidarnost ključna za odgovor na neravnomerne promene u strukturi stanovništva. Ovakva distanca lako prerasta u predrasude koje se najčešće svode na pojednostavljene slike o „nezainteresovanim mladima“ i „nerazumnim starijima“.
Nekada su međugeneracijski susreti bili deo svakodnevice. Sedelo se na klupi ispred zgrade, čekalo ispred škole, svraćalo na kafu kod komšinice koja je znala sve tajne ulice. Danas je tišina glasnija, a ovi su prostori ili izumrli, ili su postali samo dobra objava za lajk i komentar.
Recepti za susret generacija:
U Srbiji se generacije najčešće povezuju kroz kratkoročne projekte i volonterske akcije. Sve su češće inicijative u kojima penzioneri uče mlade starim zanatima – od veza i pletenja do stolarstva i baštovanstva. U mnogim evropskim gradovima, takvi susreti više nisu prepušteni samo dobroj volji pojedinaca, već postaju deo šireg kulturnog i ekonomskog trenda. Ne reklamira se ideja „humanosti“, već iskustvo – dobra kafa, druženje i osećaj zajedništva.
Kafići u kojima rade bake i deke
U bečkom kafiću Vollpension, stariji čine okosnicu tima. Kolači se pripremaju po porodičnim receptima, a gostima se, uz kafu, nudi i nešto što se danas teže nalazi – vreme za razgovor, a ne tišina. Sličan model razvijen je i u Minhenu, kroz projekat Kuchentratsch – socijalnu pekaru i kafić u kojem stariji pripremaju domaće kolače, dok mlađi tim vodi logistiku, marketing i prodaju. Ovo nisu samo mesta za kafu i radionice, već retki prostori u kojima se iskustvo ne gugla, već sluša.
Studenti i seniori za istom katedrom
Na Univerzitetu u Pasau organizuju se susreti koji okupljaju studente i starije građane u neformalnom okruženju. Jednom mesečno, studenti i penzioneri sedaju zajedno u „Kuću generacija”. Bez agende. Bez predavanja. Umesto da preovlada tišina, oni razgovaraju, igraju društvene igre ili kuvaju zajedno, a studenti dobijaju bodove za ovaj „predmet“. Jer, kako kažu, sposobnost da pričaš s nekim ko je tri generacije stariji od tebe – danas je akademska veština, a možda bi trebala da postane rutina? Na Politehničkom univerzitetu u Barseloni studenti osmišljavaju aktivnosti koje istovremeno uključuju decu i starije osobe. Cilj je da se svi zajedno izvuku iz ustaljene, ali i usamljene fotelje.
Tišina je prevaziđena kroz inovativne modele stanovanja
Švedski projekat SällBo u Helsingborgu pretvara stanovanje u ugovor o prijateljstvu: stanari mlađi od 25 i stariji od 65 godina obavezuju se na sate zajedničkog druženja svake nedelje zarad mogućnosti smeštaja. Slično funkcioniše i holandski dom Humanitas, gde studenti dobijaju besplatan smeštaj u zamenu za vreme provedeno sa starijima. Dok mladi donose energiju i digitalne veštine, stariji nude iskustvo i stabilnost koje se ne mogu pronaći u udžbenicima.
Pecanje kao moderni hobi
Danska je nedavno pokrenula veliki projekat da bi pecanje izjednačila s fudbalom i plivanjem kao prirodnim izborom za mlade. Zvuči preterano? Međutim sportski ribolov možemo uvrstiti i u dobru praksu naše zemlje gde iskusni pecaroši – mentori decu uče strpljenju, prirodi, takmičarskom duhu. Ono što se prenosi nije samo tehnika bacanja udice – to je način da se priča o životu dok se čeka.
Rituali ne smeju ostati na marginama, tišina se mora nadglasati! Pa je rituale potrebno svrstati u „recepte za susrete generacija“. Ima ih puno, ali napomenuću samo neke: U Danskoj umesto razmene knjige, „iznajmljuješ” osobu na 30 minuta za razgovor. U Berlinu, srednjoškolci jednom nedeljno pomažu starijima kao tehnička podrška, ali se susreti brzo pretvaraju u dvosmernu razmenu znanja. U Velikoj Britaniji, studenti i stanari domova za stare postaju „drugovi po peru”, razmenjujući pisma o istim temama iz različitih perspektiva. U Užicu u kafiću „Tronožac” amatersko terapeutsko pevanje, gde ljudi različitih godina pevaju na sav glas najpoznatije pesme, polako postaje omiljena rutina.
U javnom prostoru sve češće se govori o „generacijskom sukobu“. Ali prava istina je dosadnija i strašnija: mi se ne svađamo, mi se jednostavno ne viđamo. A kad nema mesta susreta, nema ni priče. Kad tišina vlada, počinjemo da verujemo da druga strana nema ništa da nam kaže.
Možda nedostaju sistemska rešenja, ali to ne znači da susreti moraju da čekaju na njih. Pokrenimo se uz ove primere dobre prakse, odredivši rok za naš prvi poduhvat!
Evropa 29. aprila obeležava Dan međugeneracijske solidarnosti.
Fotografije: Pexels