Detinjstvo u senci raspada Jugoslavije: Razgovor s grupom SEKT(OR)A6 pred izložbu u KC Gradu

Katarina Pinterović (Beograd), Sara Jovanović (Knjaževac) i Stevan Božanović (Niš), umetnici iz grupe SEKT(OR)A6, pripremili su izložbu „Jugoslavija, ne pušta te da odrasteš“, koja se otvara u KC Gradu 24. aprila.

Ova izložba je nostalgično putovanje kroz vreme, nazad u detinjstvo obeleženo bombama, nestašicama, neizvesnošću – ali i igrom, maštom, nadanjem. Detinjstvo koje nikada nije završeno, već se iznova proživljava u našim odraslim životima.

Zamisao je jednostavna: tri osobe pričaju priču o jednoj eri iz tri različita grada, kroz iskustva iz našeg kolektivnog sećanja. Deca koja nisu mogla da imaju sve što požele, koja su bila zbunjena svetom odraslih, inflacijom i bežanjem u skloništa, odrasla su u ljude pomalo nesnađene, željne svega, večito u potrazi za objašnjenjem. Baš kako popularna pesma kaže: „biseri iz blata, deca rata“.

Pred otvaranje izložbe, želeli smo da saznamo više o umetničkoj grupi SEKT(OR)A6, koju pored Katarine, Sare i Stevana čine i Irena Živković i Sanja Demirović, kao i načinu na koji je nastajala izložba „Jugoslavija, ne pušta te da odrasteš“.

Razgovor pred izložbu „Jugoslavija, ne pušta te da odrasteš“ u KC Gradu

Možete li da nam predstavite bliže grupu SEKT(OR)A6 – ko ste vi i čime se bavite?

Mi smo grupa umetnika, sastavljena oko istih ciljeva, to je uživanje u stvaranju i promovisanju raznih sfera umetnosti. Najviše smo fokusirani oko prostornih instalacija i interaktivnih radova. Teme su nam često psihološko/sociološke. Smatramo da uključivanje publike, odnosno posmatrača čini da se izložba pretvara u performans.

Mi izlažemo pod imenom SEKT(OR)A6 i prezentovali smo svoje radove na mnogim festivalima, grupnim izložbama i projektima. Kao npr: Mikser festival (više godina za redom), festival Šta umetnost nudi društvu, Pozitivni (festival u Nišu), Dev9t festival, izložba Strah u prostoru Sprat (samostalna izložba naše grupe), Festival kulture mladih Srbije (Knjaževac)…

Kako je nastala ideja za izložbu „Jugoslavija, ne pušta te da odrasteš” i šta očekuje publiku?

Ideja je nastala prvo individualno. Stevan i Sara su već započeli projekte sa sličnom temom i onda smo shvatili da je to nešto što je u našoj srži, nešto na šta se često vraćamo. A to je naše detinjstvo, fragmenti sećanja, koje smo često međusobno delili i prepričavali. Zato smo došli na ideju, da ovog puta kao grupa ispričamo priče koje su intimnije od onih koje smo do sad obrađivali. Katarina se takođe priključila, a još dve članice Irena i Sanja ovog puta opravdano ne učestvuju u projektu.

Kako ste izabrali baš tri segmenta – Bombardovanje, Porodični ručak i Praznici- i gde nas vodi svaki od njih?

Odlučili smo se za ove tri celine s obzirom da najviše sećanja i emocija nosimo iz ovih događaja. BOMBARDOVANjE kao nešto što je ostavilo neizbrisiv trag, tema koja je ipak obojena nekim sivim tonovima i ima težinu. Potom PORODIČNI RUČAK koji zapravo treba da predstavlja mesto okupljanja, mesto gde nije bio fokus samo na ručku, već i na pričama, savetima, odnosima koji su se tu gradili. Priče idu od kompleksnijih, do lakših koje mame osmeh na lice. I poslednja celina je PRAZNIK koja treba da opiše praznike koju sa nam najviše značili, koji sa sobom takođe nose pomešane emocije.

Za kraj imamo i nezvaničan deo IGRA. On treba da zaokruži to oko čega se celo detinjstvo vrti i ovo je deo u kome će posetioci moći zaista da se poigraju, da se prisete nekih igara i zaokruže ovu izložbu u pozitvnom duhu. Takođe nas troje dolazimo iz različitih sredina, pa svako od nas priča priču od manjeg ka većem gradu gde može da se napravi poređenje i vidi da li je sredina imala uticaj na ove segmente.

Na koji način je odrastanje u senci raspada Jugoslavije uticalo na formiranje vaših ličnosti – ali i na vašu umetnost?

Uticalo je da se osećamo dosta zbunjeno. Sve što se dešavalo oko nas i te kako smo osećali, međutim odnos naših roditelja prema svemu i pokušaj da nam predstave da se zapravo ništa toliko strašno ne dešava, stvarao je zbrku u nama.

Bili smo dovoljno veliki da vidimo i osetimo, a opet previše mali da razumemo. Nostalgija koju su i kasnije odrasli prenosili na nas, ostala je utkana u nama. Naša umetnost to oseća možda najviše u našoj želji da spojimo ljude, da ih pomirimo, osvestimo, nateramo da se vrate taktilnosti i emociji.

Kažete i da je vaša izložba posvećena deci koja nisu mogla da imaju sve što požele, pa su ispoljili taj propust kasnije u životu u vidu „sindroma Petra Pana“. Možete li to dodatno da nam objasnite?

Zbog nemogućnosti da uživamo u potpunoj slobodi, što smo morali da bežimo u skloništa baš kad bi postala najzanimljivija igrarija na ulici, zbog odgovornosti i teskobe koju smo osećali kada roditelji izlaze iz kuće, zbog nemaštine o kojoj smo slušali, ali i koju smo osetili, morali smo prebrzo da odrastemo.

Sad primećujemo želje i potrebe koje se često definišu kao detinje, na primer kupujemo impulsivno, često težeći ka stvarima koje nismo kao mali mogli da imamo i priuštimo. Ali tu je i ona emotivna strana. Ostao je jedan maglovit osećaj detinjeg u nama, valjda paradoksalno tome, što smo prebrzo morali da odrastemo.

Kažete da želite da ljude ponovo približite jedni drugima, van društvenih mreža. Na koji način vaša umetnost to postiže?

Svaka naša dosadašnja izložba je pored naših samostalnih radova imala i interaktivni deo. Mnoge izložbe su bile instalacije u prostoru koje su uključivale i publiku u njihovo stvaranje. Pokušavamo da ljude zbližimo i da ih izvučemo iz zone komfora i motivišemo da rade nešto manuelno i taktilno, a da se ujedno fokusiraju na ljude oko sebe, ili ispolje emocije koje drže u sebi, tako da na kraju to bude njihova nova zona komfora.

Tekstil je takođe u fokusu vaših instalacija. Zašto najčešće radite baš s tim materijalom i koje su njegove mogućnosti?

Sa tekstilom smo počeli i on se dalje spontano uključivao i prožimao svaki naš projekat. Razlog tome je verovatno to što smo svi završili dizajn tekstila i odeće. Na kraju smo otišli u nekom drugom smeru, ali je on kao medij ostao sa nama. Koristimo ga i kao uvid u potrebu reciklaže i prerade tekstila, kako ovog materijala ima previše na našoj planeti i izuzetno je zagađuje.

Šta biste rekli da je manifest vaše umetničke grupe?

Naš manifest je umetnički bunt prema ravnodušnosti i odbacivanje sivila svakodnevice. Naša umetnost poziva na promenu u društvu, čika na smelost i stupa u direktan sukob sa ustaljenim pravcima. Razbijamo predrasude koristeći empatiju kao jedino merilo napretka.

Šta fali domaćoj umetničkoj sceni – iz vaše vizure mladih umentika?

Iako ima zaista dobrih vezuelnih projekata, opet imamo osećaj da našoj umetničkoj sceni fali odvažnost. Kao i izlazak iz kalupa, veća sloboda iskazivanja emocija i stavova. Fale forme koje nisu strikne, na primer instalacije, performansi i kolaboracije. Uplitanje nekoliko umetnosti, otvorenija želja za saradnje i stvaranje nečeg svežeg i novog. Ali i veća pomoć mladim umetnicima da njihov rad bude vidljiviji – tu mislimo na izložbene prostore, galerije kao i na medije.

Ko su vaši uzori i šta biste nam preporučili da gledamo, čitamo i slušamo?

ČITAMO – naša topla preporuka su dve izdavačke kuće u kojima ćete uvek pronaći nešto zanimljivo, a to su definitivno BOOK-a obavezno čitati Elenu Ferante ili Magdalenu Blažević, kao i GeoPoetika i npr Orhan Pamuk ili Justejn Gorder.

SLUŠAMO – pratimo i novu muziku, jako smo otvorenih vidika, ali se nekako uvek svi vratimo starim dobrim hitovima jugoslovenskog roka i popa. Uvek nam je preporuka EKV ili Darko Rundek.

GLEDAMO – Sanja i Irena nisu lude za gledanjem, dok Steva ne može da propusti ni jedan dan, a da ne pogleda neku seriju ili film, a u tome ga prate Sara i Kaća. Lista je ogromna, ali obavezno pogledati novu seriju i ekranizacju romana Orhana Pamuka “Muzej nevinosti”. Uvek se vraćamo serijama “Seks i grad” ili “Prijatelji”, ali takođe preporuka su i jugoslovenski filmovi koji su pravo malo blago, možete ih gledati često i u Jugoslovenskoj kinoteci.

UZOR – uzore nemamo, neki umetnicisu nam bili velika inspiracija, pa je tako jedna od njih definitivno i naša profesorka sa fakulteta Maja Gecić naša poznata dizajnerka tekstila, ona je osoba koja nam je proširila vidike u ovome što mi danas stvaramo, i na tom deljenju znanja smo joj neizmerno zahvalni.

Fotografije: SEKT(OR)A6