Kako je Radiohead od „školskog benda” stigao do svetskog vrha
Džoni Grinvud o Oskaru, sabotaži pesme „Creep”, roudi-mami...
Povezano
Pošto se u svetu uspeh često meri brojem pratilaca i glamurom crvenih tepiha, neke prave i uspešne zvezde ostanu van radara, a među njima se „sakrio“ i Džoni Grinvud (Jonny Greenwood, Radiohead). Sa 54 godine, tri nominacije za Oskara i statusom jednog od najuticajnijih gitarista svoje generacije, Grinvud sebe i dalje opisuje kao „večitog tinejdžera“ koji se bori sa sopstvenom lenjošću.
U velikom intervjuu za junski broj magazina Mojo, Grinvud je otvorio vrata svog studija u Oksfordu, prostora koji opisuje kao „Aladinovu pećinu“ prepunu instrumenata i elektronskih naprava, kako bi objasnio zašto mu je i dalje bitnija sledeća nota od bilo kakvog priznanja industrije.
Između Oksforda i Holivuda
Dok Grinvudova karijera danas obuhvata sve, od pisanja gudačkih aranžmana za Franka Oceana do komponovanja filmskih remek-dela za Pola Tomasa Andersona, on sam se najprijatnije oseća u izolaciji. Njegova partitura za film One Battle After Another donela mu je novu nominaciju za Oskara u 2026. godini, ali on je već potvrdio da ceremoniji neće prisustvovati.
U razgovoru za Mojo, objasnio je svoje iskustvo sa holivudskim glamurom kada je 2018. godine prisustvovao dodeli zbog filma Phantom Thread: „Otišao sam jednom. Bila su to tri dana džetlegovanog hibrisa (oholosti). Ne mogu to nikome da preporučim“. Umesto toga, Grinvud preferira radni tempo koji podrazumeva da kaže „da“ svakom izazovu, a zatim provodi sate pokušavajući da shvati kako da ga realizuje.
Radiohead kao grupa školskih prijatelja
Grinvud je u bend svog brata Kolina ušao pre skoro 40 godina na Abingdon koledžu. Uprkos milionima prodatih albuma, on i dalje insistira na tome da je dinamika unutar grupe ostala ista kao u školskim danima. „Ne treba biti previše pretenciozan oko toga, jer smo mi ipak samo školski bend“, izjavio je Grinvud za Mojo, odbacujući mistifikaciju koju fanovi često grade oko Radioheada.
Ipak, priznao je da je proces rada sa Radioheadom postao spor i glomazan, sličan snimanju epskog filma sa previše scena i glumaca. To je bio i glavni razlog za nastanak projekta The Smile, koji čini sa Tomom Jorkom i Tomom Skinerom. Grinvud objašnjava da je The Smile nastao iz čiste frustracije zbog nezavršenih ideja i želje za brzinom. „The Smile je o sviranju pesama u maloj sobi sa bubnjarem… To je delovalo lakše, brže se kretalo. Neverovatno je dobiti drugu šansu da napišeš ceo set novih pesama i počneš iznova“, rekao je on.
Sabotaža iz bunta: „Creep” je bio suviše mlitav
Iako je „Creep” pesma koja je Radiohead lansirala u orbitu 1993. godine, Grinvud je za Mojo priznao da u početku nije bio njen fan. Štaviše, oni čuveni, agresivni gitarski udari koji presecaju setnu melodiju pre refrena nisu bili planirani kao genijalni aranžmanski potez, već kao svesni pokušaj sabotaže.
„Pretpostavljam da je onaj nesnosni adolescent u meni smatrao da je pesma suviše mlitava (wimpy) i želeo je da napravi nešto sasvim suprotno. Nisam mogao da podnesem balade! Pedala za distorziju i glasna gitara su tada bili jedino što je bilo istinski uzbudljivo”, izjavio je Grinvud za Mojo. Umesto da dozvoli strofi da se prirodno slije u refren, on je „napao” pesmu nasilnim naletima buke. Paradoksalno, upravo je taj čin pobune postao zaštitni znak pesme i zvuk koji je definisao generacijsku teskobu devedesetih.
Kreativna trvenja: Iggy Pop vs. „House of Cards“
Jedan od najzanimljivijih delova intervjua odnosi se na pesmu „House of Cards“ sa kultnog albuma In Rainbows. Grinvud je otkrio da je dugo lobirao da ova pesma zvuči potpuno drugačije.
„Bio sam ubeđen da ‘House of Cards’ treba da zvuči kao pesma Igija Popa (Iggy Pop). Ali prihvatam da bi to verovatno ubilo nešto što je lepo i nežno“, priznao je on, dodajući da postoje pesme za koje i dalje misli da bi mogle imati bolje aranžmane, iako se ostatku benda i publici dopadaju baš takve kakve jesu.
Anegdota o roudi-mami
Govoreći o svojim korenima, Grinvud se prisetio ranih devedesetih i ogromne podrške roditelja, uprkos tome što nisu uvek razumeli njegov muzički pravac. Otkrio je da je njegova majka bila prvi nezvanični „roudi“ benda, vozeći ih na nastupe uprkos tome što nije podnosila zvuk električne gitare.
Najviše mu je u sećanju ostao trenutak dok su se vozili na jedan od prvih nastupa, kada ga je majka upitala: „Da li ćemo tamo sedeti za stolovima?“. Nadala se mirnoj večeri i sasvim drugačijoj vrsti muzike, nesvesna da njeni sinovi upravo koračaju ka istoriji popularne muzike.
Iako Radiohead kao bend nikada nije nastupio u Srbiji, Džoni Grinvud ima direktnu vezu sa beogradskom publikom. Projekat The Smile je 2024. godine održao rasprodat koncert u beogradskom Hangaru, što je bila prva prilika da domaći fanovi vide Grinvuda i Toma Jorka uživo u našoj prestonici.
Međutim, „beogradska veza“ porodice Grinvud ide i dalje. Džonijev brat, Kolin Grinvud, postao je stalni saradnik Nika Kejva (Nick Cave) i čest gost Beograda. Kolin je prošle godine nastupio sa Kejvom na platou Geozavoda, a u naš grad se ponovo vraća 7. avgusta 2026. godine, kada će sa bendom The Bad Seeds nastupiti na Donjem gradu Kalemegdana u okviru turneje Wild God.
Sve ovo samo potvrđuje ono što je Džoni istakao u intervjuu, da je za njega muzika i dalje jedina važna stvar, dok je sve ostalo samo „šum“. Sa novim albumom indijske muzike Ranjha koji izlazi u maju 2026. godine i stalnim radom na filmskim partiturama, Grinvud dokazuje da matični bend možda radi sporo, ali da njegova lična kreativna mašina nema nameru da stane.