Film „Marc by Sofia“ iz ugla Nikole Milovića
Gledali smo na Beldocs-u!
Povezano
Sofiju Kopolu pratim otkako se nonšalantno, kao što možda izgleda ceo njen pristup filmu, pojavila 1999. sa The Virgin Suicides, ali mislim da je moje omiljeno ostvarenje iz njene kuhinje Izgubljeni u prevodu, tu smo se zapravo zavoleli, ta ljubav se prenosi na Mariju Antoanetu (fan fact Bojana Nikitović je dobila Oskara za kostim upravo u ovom filmu), pa pre koju godinu na Prisilu (u kojoj je dala svoj osvrt na ženu iz senke velikog kralja popa Elvisa), pa sve do sinoćne prilike koju nam je omogućio Beldocs, a to je da vidimo Marka Džejkobsa iz njenog ugla, baš iz njenog ugla. Kroz sve njegove faze, sa svim akterima iza kulisa kao backstage decenija koje smo proživeli i aktera koji su u tom trenutku činili who is who listu u Njujorku.
Priznajem da se u predstavljanju ovog umetnika dosta učitava njen prepoznatljiv stil – od korišćenja muzičkih referenci i suptilnog provlačenja muzičke podloge rasta i uspona ovog fashion posebnika koji je imao tu sreću da poput nas, stasava u jedno (tek sad shvatamo) preinspirativno vreme. Od zenita grunge scene, prilike da radi sa Sonic Youth-om, preko Kurta Kobejna i Kortni Lav, pojave Kejt Mos, pa sve do saradnji sa Farelom ili Paris Hilton, upravo kroz te paralele se ogleda i razvoj pop kulture, njena transformacija i alternativa koja je u međuvremenu postala mainstream, jer – zar nije sve mainstream danas?
MARC BY SOFIA
Kroz priču o nadahnućima Marka Džejkobsa, Sofija nas vodi kroz sjajna dela filmske umetnosti, svoj omiljeni film A place in the sun, sa večitom inspiracijom Liz Tejlor – kojoj je Vorhol odao priznanje rekavši da bi, da se reinkarnira bio dijamant na njenoj ruci, preko Boba Fosija, njegovog All that Jazz ostvarenja, Lajze Mineli, Barbre Strejsend pa do ikoničnih Supremes i večne dive Dajane Ros. Tako fino je uklopila svu tu njegovu kreativnu podlogu na koju se vraćao iz kolekcije u kolekciju i dala svojevrsni omaž svim tim velikanima koji jedino žive na mood boardovima kada poželimo da neka kampanja ima kredibilitet i izgleda skupo.
Imali smo sreću da odrastamo u vremenima kada je vikend jutarnji program prikazivao upravo sve ove pomenute filmove, da stasavamo uz te bendove, svedočimo promeni modnih aršina – od klasike preko minimalizma, pa sve do – u krug i non stop u krug, te mislim da je upravo naša generacija ta koja mora da se vraća na ove epohe i daje stare recepte za nove klince koji će poput Marka Džejkobsa iznedriti nešto potpuno novo, kao što je, na primer, njegova unikatna torba reciklirana od raznih drugih komada – kako bi postala nova vrednost. Ostaje pitanje ko je novi Mark Džejkobs, da li je trenutna scena prolazna ili ćemo za koju deceniju na isti način pričati o nesigurnim kreativnim dečacima koji izlaze ovog trenutka na kraju defilea u svetskim prestonicama?
U suštini filma je njegova ranjivost, emocija, odrastanje sa bakom (da, nema samo Žakmus baku, zamislite) i konekcija sa svim ženama sa kojima je imao prilike da radi, priča do kasno u noć na afterpartijima u Njujorku – od Vivijen Vestvud, čiji rad je ostavio traga na njegovim kreacijama, do rušenja zadatih aršina kao što su taj da se ne sme dirati ikonični logo na Luj Viton torbi (o itekako sme!), pa postane najprodavaniji artkal. Njegova potraga za savršenstvom – do boje laka i oblika noktiju modela, preko anksioznosti kada revija ne počne u 18.00h, do uobičajenih stvari koje predimenzionirane dobiju novu dimenziju, bez želje da sakrije svoje uzore kao što je Sen Loran, a da svoje iskustvo podeli sa nekim novim klincima koji se i danas dive njegovim početim dizjanima džempera.
Moj najveći utisak bila je bliskost koja se oseća – imate utisak da sedite na kafi i kao voajer prisustvujete jednom intimnom činu razmene emocija, ogoljene prezentacije umetnika, dve nedelje pred sam početak revije, i dan nakon revije, momenat koji retko videmo, kad spadnu maske, kad se pogase svetla, kad se svi koji žele da dodirnu sjaj i refleksiju šljokica sa haljine isčeznu, taj svojevrsni „post art done” ili post-art-done depression. To nije moglo nikako drugačije da se prikaže nego od strane osobe koja to može da izvuče iz umetnika koga jako dobro poznaje.
Nedavno sam primetio da je Zara Home u svojoj ponudi coffee table knjiga imala behind the scenes ediciju iz filma Prisila – nadam se da ćemo se čim pre dokopati njenog novog izdanja, da uživamo u njenoj estetici, specifičnom vintage potpisu, jednoj nostalgičnoj emociji koju svaka stranica prožima, makar do nekog njenog novog filma.
I da, za kraj aplauz, taj aplauz koji je podarila publika Beldocsa ovom ostvarenju, u mraku bioskopa video sam da su Mates-i zauzeli svoje mesto koji su kao i ja došli po svoje parče inspiracije, podosta sredovečnih dama sa stilom koje se uzdisale za nostalgičnim sekvencama filmova poput Mrs Robinson u The Graduate, do mladih željnih nečeg starog a novog, i taj aplauz koji izostaje na drugim projekcijama ovde je bio baš jak, i mislim da je došao do Sofije i Marka, 100% jeste.
Fotografije: BELDOCS, Privatni album