Kad zatvaramo ljubav?

Zatvaranje ljubavi predstava je po tekstu Paskala Rambera koja se, baš kao što nam sugeriše naslov, bavi krajem odnosa između dvoje ljudi, u ovom slučaju Slavena i Maje, koje igraju Slaven Došlo i Maja Šuša Vuković. Na sceni Bitef teatra publika na sceni sedi sa obe strane. Na jednim belim stepenicama je Slaven, na drugima Maja. Deli ih bazen pun crvene lepljive tečnosti. Možda krvi, možda izgaženog nara, možda crvene zemlje u vodi. Bara koja razdvaja dvoje ljudi. Empatski most na reci Kvaj. Crveno more na koje nikad nisu otišli. To nije ni važno. Maja i Slaven su bosi, jedan pa drugi izgovaraju četrdeset minuta dugi monolog dinamički ispresecan kao rok koncert. Prvo reč ima on, finalnu reč ipak ima ona.

Režija Luke Jovanova (koji potpisuje i dizajn scene) u stopu prati glumce, otvara ih u svojoj raskošnosti, njemu je tekst poligon za razigravanje junaka, ne za rediteljske tirade. Kostim Dunje Maksimović i Jane Stankovski jednostavan je i sklapa se u estetski kompaktnu sliku.

Ali, ko su Slaven i Maja?

Mnogo puta gledala sam kako se ljudi zaljubljuju. Nekad sam čak uspevala da uhvatim i trenutak kada su pomislili da je to zauvek. Bila sam na divnim venčanjima. Upoznala sam neke svoje prijatelje sa sadašnjim partnerima, slučajno. Ali, nikad, do pre neki dan nisam gledala zatvaranje ljubavi.

Kada dvoje prestanu da se vole najčešće se to prvo skriva od okoline. Nakon toga, dolazi ubeđivanje da je dovoljno da ljubav preraste u parnerstvo. Onda, ostavljanje partnera u glavi. Zatim rulet, ko je taj koji će se prvi okliznuti i ko će prekinuti. Svojoj okolini isporučujemo samo rezultat odluke. Nismo više zajedno. Rastali smo se. Nema više nas. Na pauzi smo. Moramo biti u stanju da trpimo ogromne talase sažaljenja. Umrla je ljubav, okolina se ponaša kao da je na sahrani.

Kako vidimo sebe kada prolazimo kroz zatvaranje ljubavi?

O tome je ova predstava. Za to, ne postoji tačan odgovor. Neko će stati i sve ispričati. Neko će ćutati, otići i napisati pismo. Neko neće reći ništa. Slaven u jednom trenutku kaže – Pričaj o nama samo lepo. Nije li to najveća pobeda malograđanskog sveta? Šta se desi kada kažemo sve ono što nikada nismo rekli? Koliko se mrzi miris stana. Koliko se znalo sve što se radilo iza leđa. Koliko se prećutkivalo očigledno. Koliko su se voleli neki ljudi okolo, a odavno ne više osoba koja treba da bude neko za zauvek. Koliko to što ne volimo istu muziku ima veze. Koliko to što ne razume slikarstvo možda ima i najviše veze. Trenutak u kome kada mašem rukama i pričam o filmu „Nacionalna klasa“ on zapravo ne zna o čemu pričam. Osećaj da se trpi, čak i kad nije tu. Osećaj da je uvek on najbitniji. Osećaj da želim da ode i da se nikad ne vidimo. Osećaj olakšanja kad sam otišla. Davljenje u banana splitu na reci sledećeg dana. Trčanje ulicom. Dva koncerta istog benda u dva dana. Imala sam osećaj da sam sve propustila. Smejanje u Kolarčevoj. Osećaj da ne moram više ništa. I najvažnije – osećaj da brinem o sebi. Nikad nisam ništa rekla. To je bio moj način da zatvorim ljubav. Koga više briga, svako je dobio ono što je zaslužio – slobodu na način na koji je sam birao.

Koliko dugo se zatvarala ljubav? Mesecima. Neko je zatvara godinama. Neko nikad ne skupi snage. Onda se uglavnom, zatvori život.

U sjajnoj pesmi Jinxa „Da smo se voleli manje“ Yaya peva:

Da smo se voljeli manje
bilo bi nas još i sad
u nešto boljem stanju

i o toj pesmi mislim gotovo čitavu predstavu. Gledalačko iskustvo je iskustvo slušanja. U toku slušanja na „Zatvaranju ljubavi“ dešava se paralelni misaoni tok. Koje sam ljubavi zatvorila i kako je to izgledalo? Zašto se toga gotovo uopšte ne sećam ? Šta o mom karakteru govori to što uvek kažem da pamtim samo sretne dane, a zapravo se ne sećam skoro ničega? Da li je moguće zatvoriti ljubav, a zatim je izbrisati kao folder u kompjuteru? Da li je za to odgovorna i druga strana? Uostalom, kako sa nekim možemo provesti godine i zaboraviti kako izgleda ujutru kad ustane i koji broj cipela nosi? Lepo. Povređeni smo. I ne želimo da živimo sa tim.

Slaven i Maja spuštaju nas niz spoznajni rolerkoster. Na momente nije prijatno, ali je sve vreme lekovito. Svi smo mi nekad zatvorili ljubav. Ali, o tome ne pričamo.

Predstava „Zatvaranje ljubavi“ na stalnom je repertoaru Bitef teatra. Ali, ona često putuje. Ne propustite da odete da vidite nešto o čemu ćutimo. Čega nas je stid. A što smo svi, sasvim sigurno, uradili bar jednom.

Fotografije: Dunja Maksimović, BITEF teatar