Povezano
Bes se često naziva „sekundarnom emocijom” ili prvim slojem emocije. Zašto? Jer nešto mora da ga pokrene. To nešto je takođe emocija. Stid, povređenost, usamljenost, osećaj nemoći i nepripadanja. Zbog toga su „braća”, Nial i Ruben, jedan bez drugog nemogući. Samo polovina čoveka.
Prepreka skladnom odnosu, tačnije celini, ako ih zamislimo da u miru žive jedan pored drugoga sa svojim partnerima/partnerkama, što uopšte nije bilo nemoguće, jeste kultura. Kultura koja je jednom davno (kada je Ahilej mrcvario leš Hektora, kog je prethodno ubio, danima oko zidina Troje – jer ni ta smrt nije mogla da smiri njegov gnev) izrodila nemuškost. Toksičnu muškost. Onu za koju i danas, hiljadama godina kasnije, čujemo da je „ona prava”. Homer je Ahileja priveo svesti u finalu „Ilijade” ali obrazac, prastari, reći će mnogi – arhetipski, je ostao. Nepovredivost. Surovost. Bes kao jedina dozvoljena emocija. Uostalom, prvi stih Homerove „Ilijade” glasi – „Gnev mi boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina…” Slepi pesnik moli Muze, boginje nadahnuća, da mu pomognu da nađe prave reči da opeva gnev najvećeg među najvećim grčkim borcima. Dakle, gnev je reč kojom počinje kultura Zapada.
Nedugo nakon „Malenog Irvasa”, Ričard Gad (Richard Gadd) odlučio je da se pozabavi ne krhkošću muških odnosa, već krhkošću toksične muškosti – te zastrašujuće furije koja se, ma koliko jeziva bila, održava na staklenim nogama. Podsetimo se, iza besa stoji povreda, iza agresije nemoć. I upravo zbog toga kod toksične muškosti – svi su žrtve. I nasilnik Ruben, što vidimo u ispovesti praćenoj suzama i smehom, kada je napokon iza zatvorskog staklenog zida, podstaknut Nialovim rečima, dopustio sebi da se, posle 30 godina – olakša. Da skine masku i progovori o svojoj najdubljoj boli koja ga je načinila neobuzdanim nasilnikom još u ranom uzrastu – seksualnom zlostavljanju od strane oca i njegovom povremenom užitku dok je zlostavljanje trajalo. Staklene noge pucaju. Suze su napokon ok. Nesigurnost, tako očigledna i u slučaju kontrole Mone i opsesivne ljubomore, izbija iz svake pore tog ogromnog tela.
Ruben ostaje muškarac, ali postaje čovek.
S druge strane, Nial koji u finalnoj sceni u štali priznaje da Rubenova pojava u njemu izaziva „hemijsku reakciju”, u zatvorskom, njihovom prvom demaskiranom, ljudskom razgovoru, kaže da se još na koledžu plašio da se autuje bratu/polovini. I dobija zapanjujuć, najmanje očekivan odgovor. Ruben je to oduvek znao i nije ga zanimalo. Iako se smeju apsurdu same situacije, ona je u biti tragična jer je zbog Nialovog skrivanja, njegov cimer i kasnije suprug na nekoliko sati, Albi, zamalo izgubio život i decenijama prolazio kroz estetske zahvate ne bi li povratio ljudski lik. To su konkretne, jezive posledice toksične muškosti. Nailova pretpostavka je bila opravdana. Strah takođe. Muškarac, poput njegovog brata, mogao bi samo da ga ubije kada bi znao da je gej. Bez obzira na to što su im majke ljubavnice. Zamislite strah prosečnog gej muškarca u Srbiji koji razmišlja kako da se autuje konzervativnim roditeljima. Onda taj strah pomnožite sa milion.
Tu dolazimo do objašnjena dinamike njihovog odnosa. Nial je autsajder, dečak slabog tela i jakog literarnog talenta, maltretiran u školi između ostalog i od prikrivenog geja koji samo ne izgleda tako i lako mu je da glumi muškarčinu i svoju frustraciju leči na nekome ko je očigledno „pičkica”.
Nial nema podršku ni od koga. Samo očekivanja. Prihvati Rubena. Podrži Rubena. Nađi se Rubenu. Voli Rubenovu mamu. Slušaj svoju emocionalno prilično nemuštu majku. Za sve si sam kriv. Njegov odnos prema bratu je zavisnički. Ruben ga štiti svojim svirepim metodama. Nial nema pravo na bes. Ruben zna samo za bes. Ruben je za krhkog Bambija, u isto vreme sigurnost i opasnost u svetu koji nije naklonjen drugačijima. Zato mu Nial, već posle 24 sata na koledžu, poručuje – „Trebam te!”. Bez obzira na to što te se bojim i bojaću se do trenutka smrti u štali koji po ritmu Rubenovog gušenja brata i zvucima koji taj ritam prate liči na koitus.
Jedini homofob u ovoj priči si ti!
– izgovara Ruben dok se Nial još uvek dvoumi da li je biseksualac ili homoseksualac. Kad je muškost toksična teško je poverovati da može da razume išta izvan svojih surovih standarda. Kada shvate šta su zbog predubeđenja krili jedan od drugog, braća se smeju u katarzičnom zanosu olakšanja jer stereotipi su u biti komični baš zato što su glupi. Smeh traje sve do poslednjeg priznanja. Onda se sve vraća na staro.
Kao problematični adolescent, Ruben ulazi u svet nesigurnog „brata” uspostavljajući svoja pravila od prvog trenutka menjajući raspored u Nialovoj sobi. Imponuje mu uloga superiornog zaštitnika jer mu se na nju odgovara strahom i poslušnošću.
Svestan dominacije nad Nialom, pre svega u pogledu snage, slobode i iskustva, Ruben „režira” bratovljevo prvo seksualno iskustvo ne pitajući ga za pristanak. Nial je pokretno ogledalo Rubenove muškosti. Toksična superiornost izražena je i pljuvanjem Nialove koleginice sa koledža „jer mu se nudi”. To je, simbolički gledano, pljuvačka na čitav jedan svet – svet obrazovanja koji mu nije dostupan i koji prezire. Ali i na svet poniznosti, fanatičnog, mazohističkog obožavanja.
U moru povezanosti dva polu čoveka, zavist je jedna od veza.
Nial zavidi Rubenu na slobodi da bez straha dopusti sve ono što on u sebi guši. Zavidi mu na jačini, kretanju kroz društvo, samoizražavanje. On svoje emocije ne ume da izrazi jer je od malih nogu ućutkivan. Ali je dovoljno inteligentan da ih prepozna. Kada između lojalnosti i pravde, na sudu, izabere pravdu bez obzira na sav strah i otera Rubena u zatvor, Nial prolazi kroz pakao krivice, za koju objektivno nema razloga, i uništava svoje šanse. Kada pak sazna da je, posle nekoliko godina, Ruben na slobodi, strah prati znatiželja.
Tada saznaje da brat osuđenik živi komforno, da ima partnerku, dobru platu, lepu kuću i da na sve to još i plaća njegove dugove. Zavist ga vodi u još veće poniženje, poniženje u nesmotrenost a nesmotrenost vraća Rubena u njegov život. Tu se prvi put jasno vidi da Ruben može da živi bez Niala ali Nial bez njega ne. Kada od profesora dobije savet da piše o svom pravom iskustvu ne bi konačno uspeo kao pisac, on piše knjigu o Rubenu. Jer, Ruben jeste iskustvo koje određuje njegov život. Centralna potka njegovog lažnog identiteta koji ga vodi u lažne odnose sa ženama, rizični seks po budžacima, promiskuitet. Na promociju knjige sva novinarska pitanja su pitanja o junaku, Rubenu. Nijedno za pisca.
Preokret donosi saznanje o Rubenovoj impotenciji. Mit o muškarcu nad muškarcima se urušava, Nial se prvi put oseća superiornije ali krije od brata da je njegova partnerka trudna. Život piše ironične scenarije – slabić je u stanju da uradi ono što muškarčina nije. Scena u kojoj Ruben saznaje da će Nial dobiti prinovu jedna je od najstrašnijih u seriji. Od lažnog radovanja gde se smeh meša sa besom koji ključa do nasilja, obaranja na zemlju, pokušaja da mu svuče gaće i uveri se u to kakav je „kuronja”. Sav užas toksičnog maskuliniteta kao crne kutije pune predrasuda, pa i te o muškoj plodnosti kao nekakvom merilu, prikazan je u nekoliko mučnih minuta i jasan do kraja. To je silovanje bez penetracije, brutalno iživljavanje nemoćnog nad nemoćnijim. Bar u smislu fizičke snage.
Rubenova zavist prvi put uključuje odmeravanje muževnosti sa nekim kog je čitavog života zvao Bambi. Učio ga da bude „čvrst”, držao treninge boksa. Nial pada sve niže dok je Ruben drugi put u zatvoru jer je bez njega nepotpun. Promiskuitet kao izabrani ekskapizam postaje još intenzivniji jer ga dopunjava kristal met, kokain, nesposobnost da obuzda nagone (seks sa Monom) i još strašnija nesposobnost da reguliše sopstvene emocije. Povratak Albija je konačna prilika za izlazak iz nezdrave povezanosti sa svojom agresivnom polovinom ali izdaja, baš na terenu muškosti menja sve. Rubenov sin je Nialov sin. Nail prvi put zaista izdaje brata jer je, decenijama ranije, u sudnici ispravno postupio. Kritika je u pravu kada kraj serije naziva šekspirovskim. Između braće je toliko toga – dobrog, lošeg, neraskidivog i neoprostivog. Da su dva čoveka bila spojena u jednog ko bi nastao? Obrazovan i snažan muškarac koji ume da prepozna, imenuje, izrazi i iskontroliše svoje emocije, brižan otac, suprug koji ne nadzire partnerku, sasvim solidan sin. Ali, za ovako raspolućene smrt je jedini izlaz. Patrijarhat na kraju uvek proždire svoju decu i ne ostavlja ni mrvice iz njih. Nial je poricao sebe sanjajući o muškosti, Ruben je divljački performirao muškost skrivajući stid iza nje i sumnjajući u nju bez obzira na sve po*ebane žene i razbijene glave.
Fotografije: HBO MAX Promo, Profimedia