Zašto zapravo volimo ulične bande i kako nas je klan Šelbi toliko osvojio?
Psihologija naše opsesije
Povezano
Dok filmski nastavak Peaky Blinders: The Immortal Man, dominira našim ekranima ove sezone, vreme je da postavimo jedno krajnje iskreno pitanje: zašto mi, pristojni ljudi koji iole uredno plaćaju porez i čekaju u redu u supermarketu, toliko patološki volimo ulične bande?
Zašto već godinama navijamo za Tomija Šelbija, čoveka koji švercuje oružje, ucenjuje, lomi vilice i hladnokrvno eliminiše konkurenciju?
Odgovor na ovaj fenomen ne leži u pukoj glorifikaciji kriminala, već u dubokim, često nesvesnim lavirintima ljudske psihologije koje su stručnjaci detaljno istraživali. Kroz estetski savršenu birmingemsku sagu, dobili smo ultimativnu pop-kulturnu terapiju.
Zašto naš mozak „pada” na gangstere?
Stručnjaci sa različitih svetskih univerziteta već godinama pokušavaju da dešifruju našu opsesiju podzemljem. Profesor istorije i književnosti dr Tom Rouč objašnjava da su antijunaci poput Tomija Šelbija zapravo magnetski privlačni jer nude individualna rešenja za velike sistemske probleme. Oni su predstavljeni kao žrtve nepravde koje traže osvetu ili slobodu na moralno upitne načine. Mi navijamo za njih, iako svesno osuđujemo njihove postupke, jer se identifikujemo sa njihovom borbom protiv korumpiranog i nepravednog sveta.
Sa druge strane, klinički psiholog dr Rene Kar ističe da gledanje ovakvih visokorizičnih priča u našem mozgu izaziva intenzivno lučenje dopamina – hormona zadovoljstva i nagrade. Naše telo doslovno razvija „pseudo-zavisnost” od tog uzbuđenja, stalno tražeći još.
Nadalje, psihijatar dr Gajani DaSilva objašnjava da se tokom gledanja aktiviraju dva ključna psihološka mehanizma:
- „Željena identifikacija” (Desired Identification): Kada se projektujemo u svet moći, prestiža i apsolutne kontrole u kom bismo podsvesno želeli da živimo.
- „Parasocijalna interakcija” (Parasocial Interaction): Jednosmerna, ali emotivno izuzetno jaka veza koju razvijamo sa likom. Mi toliko dobro upoznajemo Tomijevu unutrašnju bol i traumu da mu podsvesno opraštamo najgore zločine, jer osećamo da ga razumemo i da bismo pod istim pritiskom možda postupili isto.
Sociolozi dodaju da nam bande na ekranu nude uzbudljivu ‘iluziju kontrole’ u našim haotičnim životima
Oni žive po sopstvenom unutrašnjem kodu i pravilima, presecajući društvene tabue, što u nama budi iskonsku potrebu za pobunom protiv sistema koji nam često deluje nepravedno i hladno.
Velika modna prevara: Birmingemski „gaseri” bez žileta
Sada kada znamo zašto ih volimo, hajde da srušimo najveći pop-kulturni mit koji je klan Šelbi plasirao: niko nikada nije ušivao žilete u kape. Istorijski gledano, ta priča je potpuna budalaština.
Birmingemski istoričar Karl Čin, koji je napisao obimne studije o pravoj bandi, navodi da su jednokratni žileti ušli u upotrebu u Engleskoj tek početkom dvadesetog veka i da su u vreme kada je stvarna banda vladala ulicama (od 1880-ih do Prvog svetskog rata) bili izuzetno skup, luksuzan proizvod. Prosečni ulični džeparoši, koji su krali bicikle i provaljivali u bakalnice da prežive, nisu imali novca za takav luksuz.
Pored toga, zamislite tuču u mračnom prolazu u kojoj skidate kapu, savijate je i pokušavate nekoga da posečete, pa dobili biste batine pre nego što uopšte zamahnete.
Prava istina o imenu je zapravo čista modna priča. Reč peaky se odnosila na kroj njihovih prepoznatljivih kačketa sa oštrim, krutim širitom koje su nosili spuštene preko jednog oka. A reč blinder je u birmingemskom slengu tog vremena označavala nekog ko izgleda toliko dobro da doslovno „zaslepljuje” svojim stilom.
Oni su bili lokalni šminkeri, momci koji su sav ukradeni novac trošili na svilene marame, kapute i dobre frizure, dok im je arsenal oružja bio znatno primitivniji, teški kaiševi sa metalnim kopčama, noževi i čizme sa gvozdenim kapnama.
I dok filmski Tomi Šelbi pregovara sa Vinstonom Čerčilom i gradi kriminalnu imperiju , stvarni birmingemski huligani poput Harija Faulera (poznatog kao „Baby-Faced Harry”) završavali su u zatvoru zbog banalnih krađa, a stvarna banda je praktično nestala sa ulica još pre nego što je Prvi svetski rat uopšte i počeo.
Naš Small Heath: Kako se Birmingem preselio u beogradsku Jatagan malu
Ova fascinacija uličnim bandama i njihovom estetikom je univerzalna, a dokaz za to je i naš lokalni kontekst. Iako domaća publika zbog mračne atmosfere i epohe ‚‚Senke nad Balkanom“ često naziva srpskim Peaky Blindersima, autorska ekipa je inspiraciju zapravo pronašla u bogatoj lokalnoj istoriji, palp literaturi i estetici stripa.
Birmingemski Small Heath, to leglo sirotinje i kriminala , u Beogradu je imao svog divljeg, autentičnog blizanca, legendarnu Jatagan malu. Nastala 1919. godine na prostoru današnjeg Savskog venca i Mostarske petlje, Jatagan mala je bila pravo carstvo van zakona. Podignuta preko noći od strane demobilisanog i osiromašenog naroda, ova divlja četvrt bila je epicentar beogradskog podzemlja između dva rata, mesto gde su cvetale ilegalne kafane, kockarnice i šverc opijuma.
Sukobi naših lokalnih mangupa, žandarma i ruskih emigranata nosili su isti onaj prašnjavi, opasni miris baruta i jeftinog alkohola koji Šelbijevi udišu u svom pabu Garrison.
A ako tražimo pandan političkim intrigama i tajnim operacijama u koje Šelbijevi ulaze, naša istorija nudi Crnu ruku i Dragutina Dimitrijevića Apisa, ali i mnoge druge tajne koje naša istorija i sadašnjost skriva. Obe grupe su činili ratni veterani sa teškim posttraumatskim sindromom, ljudi koji su u rovovima izgubili strah od smrti, stvorili sopstvene unutrašnje zakone lojalnosti i upravljali državnim odlukama iz senke, koristeći ilegalne metode u ime „viših ciljeva”.
Zanimljivosti vezane za Tomija Šelbija
U filmu The Immortal Man, Kilijan Marfi je ponovo demonstrirao zašto je ikona, ali iza te uloge ne stoji nikakva holivudska magija, već gomila prilično bizarnih priprema.
Da bi postao Tomi Šelbi, Marfi, koji je po prirodi sitan i bio je vegetarijanac punih 15 godina, morao je da počne da jede ogromne količine mesa i provodi sate u teretani kako ne bi izgledao kao „mršavi irski momak”.
Birmingemski akcenat, koji važi za jedan od najtežih u Britaniji, savladao je tako što je sa kreatorom serije otišao u pravi pab Garrison u Birmingemu. Tamo je pio Ginis sa lokalcima, tajno snimao njihove razgovore i pesme na svoj iPhone, a onda išao kući, vežbao izgovor i ostavljao Stivenu Najtu govorne poruke na sekretarici kako bi proverio da li je ubo pravi ton.
Takođe, pošto je privatno strastveni nepušač, glumac je tokom snimanja morao da popuši preko 3.000 biljnih cigareta sa ukusom ružinih latica po sezoni kako bi se postigao onaj prepoznatljivi, mračni oblak dima oko njegove glave.
Njegova najveća glumačka moć zapravo leži u tišini. Tomi Šelbi ne dominira scenom kroz viku, već kroz mikroekspresije, prodoran poglede i fizičku statičnost koja zrači apsolutnom opasnošću.
However it looks like he’s just as violent as his father when he comes to the rescue of his wife played by Lucy Karczewski.
Credit line: MCPIX / BACKGRID / Backgrid UK / Profimedia
A zanimljivo je spomenuti da dobra muzika pojačava ,,zavisni“ efekat i adrenalin klana Šelbi. Vrlo je važno pronaći prave note, koje će gledaocu pomoći da bolje zamisli i ,,uđe“ u scene koje gleda. Čuvena uvodna pesma „Red Right Hand” Nika Kejva (čija fraza potiče iz Miltonovog epskog speva Izgubljeni raj iz 17. veka i označava ruku Božijeg gneva i osvete) u originalnoj verziji iz 1994. godine jednostavno nije radila u ključnoj sceni filma. Bila je previše brza i energična za slomljenog, starijeg Tomija.
Zato je Kilijan Marfi lično uzeo telefon, nazvao Nika Kejva i objasnio mu da mu treba verzija koja nosi sav bol, težinu i prohujale godine likova. Kejv i Voren Elis su ušli u studio i ponovo snimili pesmu, ovaj put sporiju, mračniju i dublju, koja zvuči kao savršen eho neizbežnog kraja.
A dok pratimo sudbinu nove generacije Šelbijeve imperije, vredi se podsetiti i drugih genijalnih detalja sa snimanja:
- Ozzy kao vokalni trener: Pokojna Helen Mekrori priznala je da je birmingemski akcent za lik teta Poli usvojila gledajući beskrajne intervjue Ozija Ozborna, najpoznatijeg rođenog Birmingemca.
- Mape mentalnog stanja: Pošto se serija nikada ne snima hronološki, Marfi je često u istom danu snimao scene iz sredine sezone i veliko finale. Kako se ne bi izgubio u Tomijevom PTSP-u i ludilu, režiseri su mu na četiri A4 papira crtali grafikone njegovog mentalnog stanja za svaki pojedinačni kadar.
Peaky Blinders nije samo priča o uličnim gangsterima, već prelepo upakovana psihološka studija o ljudskoj ambiciji, lojalnosti i našoj večitoj potrebi da pobegnemo iz kaveza društvenih pravila.
Mi ne volimo ulične bande zato što opravdavamo njihovo nasilje, već zato što su oni naša bezbedna, dopaminska doza pobune protiv sistema koji nam često deluje nepravedno i hladno
Klan Šelbi nas je osvojio jer predstavlja ultimativnu fantaziju o moći i opstanku, dokaz da se iz najdubljeg blata i siromaštva može pokoriti svet. Oni su prekaljeni ulični heroji koji prkose društvenim pravilima i govore ono što mi ne smemo, a to rade sa toliko stila, discipline i neprobojne tišine da im iznova praštamo sve grehove.