Zašto je latinoamerička književnost potpuno jedinstvena

Većina evropskih čitalaca može da nabroji najpoznatije ruske, francuske,engleske i američke pisce, ali kada dođe red da se nabroje neki latinoamerički pisci ili klasici, lista predloga se drastično skraćuje. Što je zapravo jako velika šteta, jer je upravo ovaj region u toku druge polovine XX veka stvorio neke od najuticajnijih romana u istoriji svetske književnosti, uključujući i onaj koji se u poslednjih nekoliko godina najčešće spominje (i često se odaje utisak da većina čitalaca samo za njega zna), Sto godina samoće, Gabrijela Garsije Markesa. Ali latinoamerička književnost je mnogo više od tog (svakako neverovatnog) klasika.

Od Meksika, preko Venecuele, Perua, pa sve do Argentine, ovi autori su stvarali knjige koje mešaju istoriju, politiku, porodične drame i lokalne mitove na način koji se teško smešta samo u jedan roman. Nije ni samo stvar u lokalnoj egzotici i slikovitim lokacijama, već u tome da su oni uspeli da, kroz vrlo konkretne i često mračne priče, govore o stvarima koje su svima poznate.

Iako će većina čitalaca uvek posegnuti za nečim evropskim ili američkim (valjda iz navike), činjenica je da će se svako oduševiti latinoameričkim romanom kada im padne pod ruke. 

Kako je latinoamerička književnost osvojila svet

Iako je latinoamerička književnost postojala vekovima, internacionalni proboj dolazi tek sredinom prošlog veka, tačnije tokom šezdesetih i sedamdesetih, u periodu koji je danas poznato kao “latinoamerički bum”. Gabrijel Garsija Markes, Hulio Kortasar, Karlos Fuentes, Mario Vargas Ljosa dolaze iz različitih zemalja, pišu na potpuno različite načine, ali njihova dela se prevode i čitaju po celom svetu. Njih ne spaja nikakav “latinoamerički stil”, već zajednička ideja da lokalne priče ispričaju kroz velike i univerzalne romane. I sad kada razmislimo o periodu kada se desio ovaj latinoamerički bum, nije slučajno što se desio baš tada. Latinska Amerika prolazila je kroz period vojnih diktatura, revolucija i dubokih društvenih promena, i književnost je bio jedan od retkih prostora gde se o tome moglo govoriti otvoreno, iako ne baš uvek direktno.

Teme u romanima latinoameričke književnosti

Iako književnost Latinske Amerike pokriva nekoliko zemalja, romani generalno imaju neke zajedničke teme. Ne radi se ni o kakvoj književnoj školi (kao što je to bio slučaj u Evropi), već su to jednostavno teme koje se pojavljuju kada pišeš o društvima koja su prošla kroz ono što je Latinska Amerika prošla.

• Prošlost: Istorija je ogromna tema u skoro svim romanima iz ovog podneblja. Ne govorimo samo o političkoj istoriji, već i o porodičnim istorijama, što je možda još učestalije, i o istoriji gradova i mesta, i o obrascima koji se ponavljaju iz generacije u generaciju (nekad i doslovno). U Sto godina samoće, Garsija Markes prati šest generacija porodice Buendija i prikazuje kako svako od njih ponavlja iste greške predaka, ne znajući to, ili znajući, ali bez mogućnosti da išta promeni. Izabel Aljende istu tu stvar radi i u romanu Kuća duhova. Njen najpopularniji roman (koji će ove godine dobiti i svoju ekranizaciju u vidu TV serije), prati žene kroz nekoliko generacija u izmišljenoj južnoameričkoj zemlji, i svaka generacija nosi teret onoga što su prethodne izgubile ili uništile. U ova dva romana je prošlost aktivan lik u priči i oseti se na svakoj strani.

• Porodica: Porodične sage ovde nisu samo priče o disfunkcionalnim rodbinskim odnosima kao što je to recimo slučaj u američkim porodičnim sagama. S obzirom da smo odrasli na meksičkim telenovelama, potpuno nam je poznato koliku moć porodica ima u Južnoj Americi, i to se takođe vidi i u književnosti ovog područja. Kroz porodične sage, pisci zapravi prikazuju i kako jedno celo društvo funkcioniše. To su često iste greške, isti konflikti, isti pokušaju da se pobegne od nasleđa, pa čak i isti neuspeh tog pokušaja. 

• Politika: Diktature i revolucije u ovim romanima su izuzetno česte, čak i kada glavna tema nema nikakve veze sa diktaturom i revolucijom. Ali prosto je očekivano da je to nešto što će se naći u ovim romanima uzimajući u obzir istoriju ovog kontinenta. Politika u ovim knjigama često direktno oblikuje ljubav, prijateljstvo i izdaju. Jedan takav primer je fenomenalan roman čileanskog umetnika Pedra Lemebela, Strah me je, torero. I Mario Vargas Ljosa je takođe jako dobar primer ovog pristupa. On priču svog prvog romana, Grad i psi, smešta u vojnu akademiju u Limi gde hijerarhija, nasilje i zakon jačeg funkcionišu kao mali prikaz čitavog društva. Ono što je takođe jako zanimljivo jeste da se mi, koji u principu i ne znamo nešto mnogo o istoriji ovih zemalja, upoznajemo sa društvenim okolnostima koji su ove države dovele tu gde su sad, i možemo bolje da razumemo književnost koja je odatle nastala.

• Magijski realizam, odnosno stvarnost koja se ne ponaša kako treba: Ovo je verovatno ono po čemu je latinoamerička književnost najprepoznatljiva. Ovde se mrtvi javljaju živima, vreme zna da se ponaša nelogično, i svašta se dešava bez nekog posebnog objašnjenja. Ali ovo nisu bajke. Kada, recimo, u Sto godina samoće žena uzleti u nebo dok širi veš, Markes to opisuje kao potpuno normalnu i svakodnevnu stvar, jer je za ljude koji su proživeli sve ono što je Latinska Amerika preživela, granica između stvarnog i apsurdnog se izgubila. 

6 knjiga za ulazak u latinoamerički svet

Meksiko: Huan Rulfo, Pedro Paramo

Malo je poznato da je upravo roman Pedro Paramo služio kao inspiracija Gabrijelu Garsiji Markesu za roman Sto godina samoće. Priča započinje kada Huan Presiado ispunjava majčinu želju da poseti oca, Pedra Parama, u rodnom mestu Komali. Međutim, on otkriva mesto naseljeno ne samo živima, već i duhovima prošlosti. Šapati i jadikovanja ispunjavaju vazduh, između ostalog prenoseći priče o izgubljenih ljubavima i pretrpljenim teškoćama. Kroz donekle surealistički stil, Rulfo stvara živopisnu i jezivu atmosferu u kojoj se junak Huan Presiado susreće sa metaforički ukletim dušama, a to nam je jasno već iz prvih petnaestak strana. Dakle, jedan kratak ali efektan roman magijskog realizma.

Peru: Mario Vargas Ljosa, Jarčeva fešta

Roman Jarčeva fešta bavi se poslednjim danima diktature Rafaela Truhilja u Dominikanskoj Republici i načinom na koji se jedan takav režim uvlači u pore društva. Radnja je ispričana kroz više vremenskih slojeva i perspektiva: od samog diktatora, preko njegovog užeg kruga, do običnih ljudi čiji se životu menjaju zbog politike. U središtu je atmosfera straha i kontrole, ali ono što roman čini upečatljivim jeste način na koji Vargas Ljosa pokazuje kako se moć održava i kada deluje da se raspada. Struktura je zahtevnija, ali se priča postepeno slaže u jasnu sliku jednog sistema koji funkcioniše kroz nasilje i lojalnost.

Čile: Pedro Lemebel, Strah me je, torero

Pedro Lemebel, poznati čileanski umetnik i pisac, za svog života napisao je jedan roman. Strah me je, torero smešten je u Čile 1986. godine, u vreme borbe protiv diktature Augusta Pinočea i rađanja pokreta koji planiraju njegov atentat. Naša junakinja je Ludaja od Prekoputa, transvestit u četrdesetim, koja živi skromno i zarađuje vezući stolnjake za bogate žene. Zvuk nereda na ulicama utišava pojačavajući bolero muziku na radiju u kojoj maksimalno uživa. Ludaja je nepopravljivi romantik, voli snažno, oseća duboko, i sve to prenosi na čitaoca. Život joj se menja kada upozna Karlosa, mladića koji njen stan koristi za tajne sastanke i odlaganje misterioznih kutija. Paralelno pratimo i samog Pinočea i njegovu suprugu, scene se povremeno ukrštaju, naročito pri kraju romana. Predivan roman.

Brazil: Mašado de Asis, Posthumni memoari Brasa Kubasa

Posthumni memoari Brasa Kubasa pripoveda mrtav čovek koji odlučuje da ispriča sopstveni život iz “perspektive sa druge strane”, bez potrebe da ga nešto mnogo ulepšava. Umesto klasične hronološke prile, dobijamo niz kratkih epizoda i razmišljanja o ljubavi, ambiciji i društvu u Rio de Žaneiru 19. veka. Ton je često simboličan, pa Bras Kubas komentariše i sebe i svet oko sebe sa određenom distancom. Baš ta kombinacija humora i kritike čini da roman deluje savremeno, iako je napisan pre više od jednog veka.

Argentina: Marijana Enrikes, Sunčano mesto za sumorne ljude

Ovu Marijaninu zbirku priča manje-više svi karakterišu kao horor, mada bih ja pre rekao mešavina horora i body-horora. Zbirka se sastoji od 12 kratkih priča, a već nas prva uvodi u svet Marijane Enrikes i njenih duhova u mračnim argentinskim gradovima. Jedna od priča bavi se devojkama koje drže prodavnicu vintidž odeće u koju dospevaju stvari koje je donirao jedan misteriozni gospodin, samo da bi se ispostavilo da ta odeća stvara užasne rane osobi koja je nosi; druga priča smeštena je u otuđeni mali grad, odsečen od ostatka Argentine, gde ljudi nisu to što se čini da jesu, a u to će se uveriti i par turista koji odlučuje da u tom, naizgled slatkom malom, odsečenom gradu, provede nekoliko dana. Ovo je upravo ta priča koja mi najviše odaje taj neki “From” vajb. Takođe, moram pomenuti i priču o tri volontera u skloništu za beskućnije koji naleću na grupicu jako monstruozne dece koja hodaju kao psi a imaju crne oči. Zanimljiva je i priča o generacijskoj traumi zbog silovanja koja se ispoljava tako što naredne generacije žena potpuno gube lice – jedna jako napeta i vrlo metaforična priča koja je bukvalno pravi dokaz body horora (vrlo “The Substance” vajbovi). Ženskoj publici će takođe biti zanimljiva (i verujem najstrašnija) priča o ženi koja stari i čije se telo zbog menopauze menja na neverovatan način.

Venecuela: Fernanda Melčor, Sezona uragana

Kada bi stil Žozea Saramaga i Markesova atmosfera imali dete, to bi onda bila ova knjiga. Priča je smeštena u 70-e godine prošlog veka u jednom selu. Sezonu uragana otvara scena u kojoj nekoliko tinejdžera otkriva telo Vještice, misteriozne žene iz sela koja je ubijena i bačena pored kanala. Dalja poglavlja govore o Vještici i o odnosu koji je ona imala sa meštanima, otkrivajući nam potencijalne razloge zašto bi je neko mogao ubiti. Ono što je interesantno jeste da se lik Vještice razlikuje od osobe do osobe. Nismo sigurni ko je ona; ona je enigma nama isto koliko je bila i meštanima ovog sela. Rečenice u knjizi su dugačke, nekad i po pola strane, ali to samo doprinosi činjenici da je ovaj roman nemoguće ostaviti po strani.

Zaključak: Zašto čitati ovu književnost i odakle početi

Morate biti spremni da ovi romani retko kad imaju srećne krajeve i likove za koje je lako navijati. U svakom slučaju, svaki lik i svaka lokacija će biti jako teško za zaboraviti. Ako niste sigurni odakle da krenete, možete izabrati bilo koji roman sa liste gore i videti da li vam odgovara. Kuća duhova Izabel Aljende je možda roman koji bi mogao da se dopadne velikom broju ljudi, ali ako ste raspoloženi za nešto tipa Sto godina samoće, možete krenuti i od Pedra Parama, romana koji je inspirisao pisanje ovog Markesovog klasika.

Fotografije: Pexels, Profimedia