Istraživao je skoro 20 godina, ali ovo delo Truman Kapote nikada nije dovršio

Truman Kapote (engl. Truman Capote) je ostavio bogato nasleđe, izvršio velik uticaj na mnoge druge pisce, a da nikada nije završio ono što je smatrao svojim pravim remek-delom.

Kada je Kapote preminuo u 59. godini 1984, radio je na projektu pod nazivom Uslišene molitve (Answered Prayers), na kojem je rad započeo skoro 20 godina ranije, potpisavši ugovor sa izdavačkom kućom Random House 1966. godine kako bi stvorio roman zamišljen kao moderna američka verzija Prustovog remek-dela U traganju za izgubljenim vremenom.

Kapote kao uzor generacija

Svi znaju za njegovu legendarnu novelu Doručak kod Tifanija, koja beleži njujoršku scenu elitnih kafea iz 1940-ih kroz priču o Holi Golajtli i njenom drskom, magnetskom i nepredvidivom mondenskom životu – čak i ako nikada nisu pročitali tih jedva 150 stranica knjige.

Lik gospođice Golajtli mogao bi se gotovo pročitati kao rana karakterizacija (ili karikatura) Idi Sedžvik, sa kojom je Truman Kapote kasnije postao dobar prijatelj, ali je zapravo bila inspirisana i modelovana po liku Seli Bouls iz dela Kristofera Išervuda iz 1937. godine, zapazio je novinar Matthew Ingate za Far Out. Sama Bouls je, naravno, kasnije ovekovečena u mjuziklu Kabare iz 1966, i još poznatije, šest godina kasnije na filmu u izvođenju Lajze Mineli.

U impresivnoj adaptaciji za veliko platno iz 1961. godine reditelja Blejka Edvardsa, sa legendarnom Odri Hepbern u ulozi gospođice Golajtli, sam izraz Doručak kod Tifanija ušao je u svakodnevni govor kao sinonim za onaj sanjivi osećaj čežnje, luksuza, sofisticiranosti i bekstva od realnosti sveta koji nam novac može doneti.

Pored proze u knjigama kao što su Drugi glasovi, druge sobe i Harfa od trave, Kapote je bio i majstor eseja i pisama, autor pozorišnih i filmskih scenarija, uključujući i razuđenu krimi-parodiju i komediju Džona Hjustona iz 1953, Udri đavola, u kojoj igra Hemfri Bogart, a koju je Rodžer Ibert kasnije naveo kao film koji je iznedrio fenomen otvoreno kemp* kinematografije.

Štaviše, bio je prijatelj i uzor mnogim drugim piscima i umetnicima svog doba, a posebno Endiju Vorholu, koji je bio opčinjen njime do tačke stvaralačke opsesije.

Njegova prijateljica iz detinjstva, Neli Harper Li, čuveno je kreirala lik Čarlsa Bejkera „Dila” Harisa po uzoru na Kapotea u svojoj knjizi Ubiti pticu rugalicu, koja je, jednostavno rečeno, jedan od najvećih i najvažnijih romana ikada napisanih.

Ipak, pored svih ostalih njegovih cenjenih i hvaljenih dela:

Najpoznatiji i najznačajniji bio je opus koji je objavio za života – Hladnokrvno ubistvo (In Cold Blood)

Danas deluje gotovo neverovatno da je jedan čovek umešao prste u sve ove različite projekte, ali to je samo svedočilo o njegovom blistavom i veličanstvenom talentu.

Dok je Doručak kod Tifanija usputni osvrt na prolaznost glamura, divlje strasti i hvatanje trenutka dok se još može, Hladnokrvno ubistvo je revolucionarni publicistički krimi-roman (tzv. non-fiction roman), koji se često navodi kao knjiga koja je pokrenula današnju neiscrpnu opsesiju true crime žanrom.

Osim toga, Kapoteovi otisci prstiju mogu se pronaći svuda po sceni true crime žanra koji se danas proteže kroz naizgled beskrajan niz knjiga, radio-emisija, TV serija, filmova, podkasta, YouTube snimaka, TikTok videa, pa čak i video-igara koje nas okružuju.

Da li su ‘molitve uslišene’?

Provodeći godine fasciniran činjenicama o četvorostrukom ubistvu porodice Klater iz 1959. godine u Holkomu u Kanzasu, Kapote je bio više nego temeljan u istraživanju za knjigu Hladnokrvno ubistvo. Ispisao je preko 8.000 stranica beležaka koje su obuhvatale njegove intervjue sa ubicama, lokalnim stanovništvom Kanzasa, preživelim članovima porodice i policijom.

Nakon toga, čini se da je upravo izgubljeno vreme bilo glavna stvar kojom je Kapote raspolagao. Rokovi su prolazili, izdavači su (pretpostavlja se, preko volje) uplaćivali nove avanse, ali stranice nikada nisu završene niti predate.

U intervjuu iz 1971. godine u emisiji Dika Kaveta, Kapote se čak našalio da će to očigledno biti njegov „posthumni roman”, dodavši: „Ili ću ga ja dokrajčiti, ili će ono dokrajčiti mene.”

Tako je na kraju i bilo. Iako je Kapote tvrdio da je odustao od projekta do 1977. godine, druga svedočenja govore suprotno. Navodno je bio poznat po tome što je čitao odlomke manjim grupama ljudi, opisivao delo u sitne detalje prijateljima, pa čak jednom, po svemu sudeći, predao praktično završeni rukopis prijatelju na uvid. Ipak, nakon njegove smrti, nije pronađen nikakav dokaz o konačno i u potpunosti završenom delu.

Kada je 1986. godine, dve godine nakon autorove smrti, konačno objavljena pod naslovom Uslišene molitve: Nedovršeni roman, ova knjiga je stvorila nasleđe više obavijeno velom mistike i fascinacije, kako navodi Ingate, zbog glasina o davno izgubljenim poglavljima i pitanja „šta je moglo biti” – nego zbog samog kvaliteta onoga što je napisano.

Ovaj nedovršeni pokušaj romana nikada nije dostigao snažan uticaj kakav su imala njegova završena dela

Za moto romana, Kapote je izabrao rečenicu: „Više suza je proliveno nad uslišenim molitvama nego nad neuslišenim.” Ipak, nakon dve decenije čekanja i miliona dolara protraćenog avansa, istorija je pokazala suprotno. Generacije obožavalaca, ali i običnih poznavalaca književnosti na kraju su ‘prolile više suza’ nad ovim nedovršenim radom tj. žaleći za nesuđenim remek-delom koje nikada nisu dočekali.

*Kemp (engl. camp) je poseban stil, estetski pravac i način gledanja na svet koji se zasniva na preterivanju, teatralnosti, veštačkom izgledu i ironiji.