Iza umetnika Miše Filipovca je jedan turbulentan maj. Kada smo spremali ovaj intervju – za deveto izdanje BURO. printa, zatekli smo ga u pripremi dva velika projekta i selidbi ateljea. Nakon toga publici je predstavio novu seriju radova nazvanu „Autonomija stanja” ili „Erotikon II”. Radove smo prvo videli u Kragujevcu (gde predaje kao vanredni profesor akta na FILUM-u), u Galeriji savremene umetnosti Aleksić, što je bila uvertira za događaj koji je spremao u veličanstvenom prostoru Galerije Muzeja Terra u Kikindi – 30. maja. Crteži i slike na kojima je radio poslednje tri godine nastavak su produkcije radova nastalih pre jedne decenije, „Erotikona I”, a ono što tematski povezuje ove dve celine jeste ljudsko telo, odnosno čovek i sva njegova stanja ‒ tela i duha. Traganje i odupiranje, želja za spasenjem iz sveta kakav je postao.
Na novim crtežima Filipovac daje prostor novim medijima, korelaciji crteža, printa i kolaža. Kompozicije nastaju tako što iseca mnoštvo kadrova iz sopstvenih crteža, gradeći nove forme. Pre nego što zaronimo u intervju, donosimo mali izvod iz kataloga koji će pratiti obe izložbe:
„Opsednut idejama velikog vrta uživanja, grebena na kom se sučeljava svesno i podsvesno, žive i imaginarna bol i radost, i plava prostranstava slobode. Crvena je ovde opomena za greh, a impozantne površine, uredno i distopijski, postaju suživot novog života sa belim papirom. Autor dodaje ljudska tela kao predmetno dešavanje, dajući svom radu za pravo da propituje i nameće razmišljanja o krivici i pojedenoj jabuci još iz vremena Adama i Eve. U ovim radovima nema boje sunca, niti je ona ogrejala rajske vrtove ili nemoralne košmare, gde baš svako može suditi onom ispod njega. Crvena boja koristi se kao imaginacija prljavih ruku, od rađanja i prihvatanja do oduzimanja i stradanja.”
BURO. Mišo, reci nam nešto više o izložbi koju si upravo prikazao.
Mišo: Poslednja izložba je lični, imaginarni dnevnik, uvezan u mnoštvo stvarnih likova, dijaloga, događaja i postupaka, koji preispituje kolektivne odnose tela i duha. Tema novih radova nije samo zatečeno stanje, već i prilagođavanje i isceljenje. Cilj opravdava sredstva, a zarad pravilnog vladanja u zajednici kao kolektivnom ekosistemu ili, u ovom slučaju, beskonačnom prostoru sivila i beznađa, sa tek ponekim kolorističkim akcentom dajem nadu i veru u bolje sutra. Eksplicitni kadrovi, nalik igri u rajskom vrtu, pozivaju na paradoksalna tumačenja iste stvarnosti koju živimo ili joj se opiremo.
BURO. U kom periodu su nastajali radovi i iz kakvih pobuda?
Mišo: Stvarao sam ih poslednje tri godine. Sve je krenulo kao zabeleška na različitim podlogama. S vremenom sam svoje crteže kolažirao i pokušao da stvorim novi narativ, novo bogatstvo i kompoziciju kojom bih bio zadovoljan. Moji crteži su kao stikeri preneti na nove podloge i u nove kontekste. Ovi konteksti su postali pomični i podložni povremenim izmenama i opstaju u različitim prostorima kao nova dela. Mislim da je ova serija radova nastala kao hronična potreba za preispitivanjem sebe, pređašnjeg stvaranja, recikliranja, prolaznosti u stvaranju i starenju. Istinska potreba za suštinom življenja i pravilnog disanja, odnosima unutar sebe i osećajima iz stomaka. Opsednut pitanjima koja se nameću u odrastanju, likovima dajem pravo na lična pravila u rajskom vrtu. Prateći element ove postavke su i zapisi sopstvenih monologa koje sam vodio ili zaključaka koji postaju neodvojivi od dela. Budući da je ova nastajuća serija u procesu, neću se truditi da je učitam do kraja ‒ da li su polja koja smo pomenuli kontaminirana ili zapravo rajski vrt današnjice ili proleće koje vredi čekati, ili samo leto u kom sve pogori…
BURO. Kada pogledamo tvoj dosadašnji rad, vidimo snažno interesovanje za figuru i prostor. U novim radovima ne udaljavaš se od toga?
Mišo: U ovom trenutku preispitujem prostor unutar sebe i frekvence koje dolaze iz spoljnog sveta. Granice i nepisana pravila. Mislim da u svom radu nikada ranije nisam imao toliko taktilan osećaj prema okolini. Figuracija je formalno prisutna, dominiraju emocije i boja. Plava postaje prostor predavanja, spoznaje i dubine. Ako bismo izuzeli tela, koja daju dinamiku prostorima i održavaju tenziju komunikacije, bez te vibracije dobili bismo jasne koloritne površine koje su sebi dovoljne.
Te slike jesu samo plavo, samo voda i more. Samo prostori slobode.
BURO. Ljubav prema figuri imao je i tvoj mentor, veliki Vladimir Veličković, kod kojeg si završio prvu godinu doktorskih studija na ALU u Beogradu. U kojoj meri je rad sa njim uticao na tvoje shvatanje umetnosti ili na način rada?
Mišo: U ovim godinama uviđam koliko je on bio važan za moj rad, koliku sam sreću imao da ga upoznam kroz mentorsku podršku i shvatim da je istrajnost u onome što radite jedini put ka istini i originalnosti. Disciplina, kao sastavni deo svega toga, trajni je element. Još uvek me drži saznanje da je crtež na papiru dovoljan razlog da stvaramo, mislimo i postojimo. Svaki put kada pristupim crtanju setim se video-zapisa njegovih šaka koje crtaju i drže posudu sa crnim tušem koji vibrira. Momenata u kojima prstom omekša liniju i stvori teksturu, zvuka pera koje para pamučni papir… i strasti prema novom početku.
BURO. Ko je još uticao na tebe, jesi li imao uzore u poslu? I da li si došao do tačke u kojoj se oslobađaš svih uticaja?
Mišo: Obožavam crteže Lusijana Frojda i Dejvida Hoknija, Henrija Tejlora i slike sjajnog Luisa Fratina. Gotovo sam siguran da sam stvorio prepoznatljiv crtački pristup unutar sebe nakon toliko godina rada i poimanja šta za mene linija može biti. Boju sam uvek koristio kao akcenat, i dalje je posmatram tako kada je u pitanju papir. U ovom dobu uzori su tu da pokrenu tok misli i energiju stvaranja, ali ne i za oponašanje postojeće poetike. Nikad mi nije bilo jasno kako bi to moglo da mi bude jednostavnije da izaberem neki lik iz drame koja nije pisana za mene. Volim svoje drame, uspone i padove. Svu svoju težinu i patnju koja mi pomaže da stvorim nešto novo. Novo, ali svoje. Na moj rad uvek je uticala energija ljudi koji žive za ono što misle, pišu i govore.
Podjednako me inspirišu film, muzika i moda.
BURO. Najveći živi umetnik današnjice?
Mišo: Toliko je briljantnih ljudi koji žive i veruju u svet koji stvaraju… Neka to ponovo bude Luis Fratino, jer je savremenik čija dela trenutno dišu isti vazduh sa Anrijem Matisom na zajedničkoj postavci Muzeja umetnosti u Baltimoru (BMA). Verujem da je sjajno to doživeti.
BURO. A onaj koji nije među nama?
Mišo: Matis, da me podseti šta je jednostavnost. Koliko je plava moćna i dovoljna. Pikaso, da me nauči šta je „big deal and great job”, i da je nekim danima sasvim okej uživati u raskoši i meditirati mimo crteža, slike i keramike, ali i družiti se sa kozama u sopstvenom vrtu.
BURO. Profesor si, pedagog. Na koji način iskustvo rada sa studentima utiče na tvoj umetnički proces?
Mišo: To je najlepši deo ovog posla. Već 15 godina završnim godinama predajem predmet Akt. Trudim se da ih ubedim da jedno umetničko delo ne zavisi od veličine formata već od onog što ima da prikaže. Ponosan sam na njihovo vreme i način gledanja na svet oko nas. Toliko toga im je jednostavno. Njihova energija i snaga pomeraju granice. Privilegija je uživati u toj obrtnoj razmeni. Mnogim mladim umetnicima sam pružio mentorsku podršku, neki od njih danas aktivno učestvuju na likovnoj sceni Srbije.
BURO. Na koji način te studenti „teraju” da preispituješ sopstvene stavove o umetnosti?
Mišo: Mislim da moje biće nikada nije prihvatilo da sam odavno završio sa formalnim obrazovanjem. Vrlo mlad sam nastavio da radim na fakultetu koji sam studirao, a potom i da se usavršavam. To je, čini mi se, doprinelo neraskidivom odnosu sa malim formatom, sketch bookom, i povezivanju sa tokom traganja koji studenti moraju sprovoditi svakodnevno kroz lična istraživanja. I dalje verujem da sopstvenim primerom šaljemo poruku o perspektivi sveta kakav želimo za druge i sebe.
Na tom putu moramo zaboraviti na gordost i biti nečija podrška i vetar u leđa.
BURO. Čini se da danas svako može da se nazove umetnikom, a opet, često se govori o elitizmu u umetnosti. Za koji si pristup, treba li i može li umetnost biti dostupna svima?
Mišo: Na ovo pitanje mogu da odgovorim kao umetnik ili prosvetni radnik. Duboko sam uveren da obrazovanje nameće elitistički pristup i da je to možda i dobro. Praktično nikako nije, jer vas u nekom trenutku realnost tresne u lice i shvatite da tržište ima neke svoje zahteve, te da se od dobrih kritika ne živi. A ni od izložbi u eminentnim galerijama, koje gube konekciju sa realnošću, stvarnim potrebama umetnika i kupcima. Pardon, u istu rečenicu stavio sam kupac i art, a to ne bi smelo. Šalim se, nego, ovde smo naučeni da se od umetnosti ne živi. Svako kršenje ovog pravila može izazvati nelagodu u stomaku. No, da se vratim temi, mislim da su umetnici kod nas, kao i svuda u svetu, angažovani na više poslova u kreativnim industrijama. Priroda našeg posla jeste multidisciplinarnost. To je jedan od načina da potpuno stabilno funkcionišemo u današnjici. Da, danas je svako umetnik i lepo je živeti u vremenu u kom je važno osećati se kao da baš ti menjaš stvarnost. Jednog dana će neki kustos, u ime nekog muzeja, sa kolektivnog smetlišta selektovati najbolje i sejvovati za sva vremena. To je sasvim okej. Do tada, igrajmo se.
BURO. A šta misliš o umetnosti koju stvara veštačka inteligencija?
Mišo: To je samo jedan od alata oko kog smo toliko brinuli, a na neki čudan način postao je brt i bff u svakoj kući. Kustoski tekst za moju samostalnu izložbu 2023. napisao mi je AI kustos. Od tada je napredovao i usavršavao se, ali mu ne bih posvetio novu priliku…
BURO. Može li osoba koja pravi lepe, estetične slike, a pritom koristi veštačku inteligenciju, da se nazove umetnikom?
Mišo: Zavisi od konteksta ‒ video sam mnogo dobrih primera radova umetnika koji su i pre toga bili sjajni stvaraoci.
BURO. Kako ocenjuješ domaću umetničku scenu danas, gde vidiš njen najveći potencijal, a gde ograničenja?
Mišo: Nikad nije bilo više privatnih galerija i nikada manje pravih kolekcioniranja. Nikad manje poverenja umetnika u institucije i saradnje. Nikada više snalaženja. Još uvek verujem da jedini put uspeha nije samo Vladin, Marinin, Ljubin, Lubardin, Oljin…
BURO. U kojoj meri je međunarodno izlaganje tvojih radova promenilo tvoje shvatanje lokalnog konteksta?
Mišo: Neke saradnje su potvrdile da sve može biti easy i logično.
BURO. Da ponovo biraš ‒ da li bi odabrao da tvoj umetnički put izgleda kako izgleda?
Mišo: Ne u potpunosti. Ovaj put mi je poznat, ali bih, barem delimično, izabrao drugačiji. Imam i poruku za mladog Mišu ‒
svet je mesto za dodatno obrazovanje, u ovom svetu je sve moguće i ključevi sreće i uspeha idu najupornijima.
BURO. Može li neka poruka za nekog ko ovo čita a razmišlja o tome da jednog dana postane slikar?
Mišo: Slikarstvo je privilegija u svetu u kom živimo. Crtež je jači od reči, to su nam pokazali mnogi street-art umetnici poslednjih godina. I glavno ‒ slikarstvo je tvoja psihoterapija.
Fotografije: Dušan Milenković