Ko bolje od kustosa ‒ figure koja istovremeno proučava, čuva i izlaže umetnost, ali i konstruiše njeno značenje ‒ može da odgovori na pitanje šta umetnost (danas) jeste i zašto nam je važna. Od trenutka kada je Marsel Dišan izneo pisoar u galerijski prostor jasno je da umetnost više nije samo stvar lepote, već konteksta, a upravo kustosi taj kontekst oblikuju. Zahvaljujući njima, muzeji od zatvorenih, elitističkih prostora postaju mesta javnog dijaloga, čak i način na koji posmatramo umetnost kuriraju upravo oni. Ipak, uloga kustosa je pomalo i paradoksalna i lebdi negde između autorstva i nevidljivosti, moći i nerazumevanja.
Upravo tu negde obitava i Lažni kustos ‒ nalog na Instagramu koji nam svakodnevno pruža precizne komentare ne samo o umetnosti nego i o stvarnosti u kojoj živimo. Dok su kustosi poput Hansa Ulriha Obrista ili Okvuija Envezora redefinisali ovu profesiju na globalnom nivou, lokalni kontekst često ostaje zarobljen u nerazumevanju. U raskoraku između onoga što kustos jeste i kako se percipira, čuje se glas koji ne samo što pripada instituciji nego je i istinitiji od nje ‒ Lažni kustos koji ne objašnjava umetnička dela, već razotkriva sistem u kojem ona nastaju i žive.
BURO. Šta te je privuklo umetnosti?
Lažni kustos: Tata me je kao malog vodio u muzej. Trčkarao sam sȃm kroz velike izložbene prostorije. Gledao sam slike izbliza, onako kako deca gledaju, bez distance, bez konteksta, bez „ovo je nastalo u periodu između…” Skulpture su mi bile društvo. Neke od tih slika i skulptura stoje tamo i danas, u stalnoj postavci. Kad ih gledam, vidim svoje detinjstvo. Ja sam bukvalno dete muzeja.
BURO. Kako doživljavaš ulogu kustosa ‒ koliko je ona važna?
Lažni kustos: Kustos je odavno prestao da bude samo čuvar kulturnog nasleđa. Postao je autor, medijator, ponekad je i politički akter u umetničkom polju. On konstruiše narativ, stvara kontekst, proizvodi značenje. Izložba više nije skup radova, to je argument, pozicija, polemika. Idealna kustoska pozicija je negde između: dovoljno jaka da artikuliše ideju, ali i dovoljno skromna da umetnost ostane u prvom planu. Dobar kustos ne pojednostavljuje, nego otvara pristup bez banalizacije.
To je zapravo izuzetno teška disciplina i ne treba je potcenjivati.
BURO. Šta ljudi najčešće pogrešno razumeju kada misle da znaju šta kustos radi?
Lažni kustos: Većina ljudi misli da kustos ne radi ništa. U najboljoj varijanti, zamišljaju ga kako metlicom briše prašinu sa neke skulpture. U goroj varijanti, misle da samo otvara vino na vernisažu. Da ne bude da izmišljam, imali smo savetnika za kulturu u kabinetu predsednika koji nije znao šta kustosi rade. Kad je grupa kustosa došla na sastanak, pitao je sekretaricu da mu objasni ko su kustosi. Isti taj savetnik je zatim zatražio od Muzeja savremene umetnosti da mu u kabinet donesu antičku skulpturu. Da oplemeni prostor. Imali smo i gradsku sekretarku za kulturu koja je reč kustos uvek izgovarala kao kustost. To su ljudi koji odlučuju o budžetima, programima i sudbinama institucija. Kustos ujutru piše tekst za katalog, u podne zove špeditersku firmu zbog transporta radova, posle podne reguliše osiguranje, uveče koordiniše tehničku službu, a negde između tih stvari radi nabavke. I pre svega toga, mesecima piše aplikacije, javlja se na konkurse, traži sredstva da bi izložba uopšte nastala. Sve ono za šta se nije školovao, sve ono što bi u normalnoj instituciji radilo pet različitih ljudi, radi kustos, sam, jer sistema nema. I spremačica, i čistačica, i klozetarka… Ali da budem fer, institucije su same doprinele zbrci oko percepcije kustosa. Kustosi slabo komuniciraju sa publikom, retko objašnjavaju svoje odluke, skrivaju se iza stručnog žargona ili institucionalnog ćutanja. Ako niko ne objašnjava šta radi i zašto, ne treba da čudi što publika misli da se tamo samo briše prašina.
BURO. Koji je tvoj stav o čuvenom „samo nemoj za umetnika/-cu”?
Lažni kustos: Budalaština. Ajmo dalje.
BURO. Da li je danas uopšte moguće odvojiti umetnost od politike?
Lažni kustos: Umetnost i politika nikad nisu bile razdvojene, i ne treba da budu. Oni koji pokušavaju da ih razdvoje po pravilu su uvek uz vlast. Apolitičnost u trenutku kada se nešto ključno dešava nije neutralnost, to je pozicija. Gledamo najveće proteste u istoriji Srbije, koje su pokrenuli studenti. I gledamo umetnike koji su aktivni povodom Trampa, povodom Gaze, povodom Irana, svega što je dovoljno daleko da ne košta ništa. A o onome što se dešava u njihovoj sopstvenoj zemlji ni reč. Srećom, u pitanju je nekolicina privilegovanih umetnika, velika većina je na pravoj strani istorije, ali, na nesreću, ta mala grupa trećerazrednih umetnika, a prvorazrednih oportunista, zajahala je svaki budžet, svaku instituciju, doslovno živimo osvetu loših đaka.
BURO. Kako se može biti umetnik a ne reflektovati svoje vreme?
Lažni kustos: Ne možeš više da kažeš da nisi znao, da nisi video, da nisi bio siguran. Svi vidimo. Svi znamo. Neko jednostavno bira da ćuti i misli da to niko ne primećuje.
BURO. Možeš li da izdvojiš jednu izložbu u okviru MSUB-a koja je zaista ostavila trag, po reakcijama, posledicama?
Lažni kustos: Čistač, Marina Abramović, 2019. godine.
BURO. Koji muzeji su na tebe ostavili najveći utisak i zašto?
Lažni kustos: To su oni muzeji posle kojih sam se osećao kao drogiran. Ne znam kako drugačije to da opišem, i ne bih ni pokušavao. Nema dela koje bih posebno izdvojio, nema trenutka koji bih zaokružio i rekao, eto, tu se desilo. Bilo je kumulativno. Ulazak, prostor, svetlost, radovi jedan za drugim, i onda izlazak napolje u grad i osećaj da si zaposednut, a nisi ni primetio kada. Mislim da je to jedini pravi kriterijum za veliki muzej. Ne kataloška vrednost zbirke, ne arhitektura, ne broj posetilaca. Nego izlaziš li drugačiji nego što si ušao.
BURO. Postoji li danas u umetničkom sistemu nešto što bismo mogli nazvati „nevidljivim totalitarizmom”, skup pravila i očekivanja koji se ne dovode u pitanje?
Lažni kustos: „Nevidljivi totalitarizam” pretpostavlja sistem koji funkcioniše, koji ima institucije, tržište, diskurs i unutar tog funkcionisanja vrši pritisak. Ono o čemu ja govorim je drugačije: sistem koji ne funkcioniše, ali opstaje. Kulturna politika je svedena na oholost, sebičluk, potčinjavanje, to je feudalna logika. Nema potrebe za sofisticiranom normom kad postoji direktna zavisnost: ko finansira, ko deli prostor, ko piše preporuke, ko sedi u žirijima. Na ovim prostorima ta mreža je mala, gusta i dugovečna. Posledice su konkretne. U sistemima gde postoji bar neki institucionalni okvir zloupotrebu treba kriti ili opravdavati. Ovde se ona često demonstrira otvoreno, kao signal moći.
BURO. Da li je „lažni kustos” zapravo iskrenija verzija tebe od one koja radi u instituciji?
Lažni kustos: Nije iskrenija, ali je slobodnija.
BURO. Tvoj profil često funkcioniše kao niz postova sa kadrovima mikroeseja o ljudskom stanju. Stiče se utisak da ti je emotivni udar koji oni ostavljaju najprimarniji. Smatraš li da je to najvažnije u umetnosti?
Lažni kustos: Apsolutno da! Po tome znam da li nešto valja ili ne. Ako me ne pukne u stomak, ništa od toga.
Ko se nije rasplakao pred slikom, neka pogleda opet.
BURO. Veruješ li da jedan isečak iz filma može da kaže više o savremenom životu nego čitava izložba?
Lažni kustos: Ne verujem.
BURO. Da li kustos kao figura postaje suvišan u vremenu kada svako može da „kurira” sadržaj onlajn?
Lažni kustos: Kustos nije suvišan, ali neki kustosi jesu. Danas svi „kuriraju”: Instagram fid, Spotify plejlistu, Pinterest tablu. Ali to je bliže izrazu ukusa nego kustoskom radu u pravom smislu. Razlika nije u izboru, već u odgovornosti, kontekstu i posledicama. Kustos konstruiše situaciju u kojoj radovi počinju da govore nešto novo. To podrazumeva proizvodnju značenja kroz odnose između radova, teorijsko utemeljenje, produkciju i javnu odgovornost. Inflacija sadržaja tu odgovornost ne ukida, ona je radikalno povećava. Ono što se promenilo nije potreba za kustosom, već njegov monopol. Institucije više nisu jedini čuvari kapije; algoritmi, platforme i publika aktivno učestvuju u proizvodnji vidljivosti. Upravo zato što je sadržaja previše, potreba za smislenom selekcijom i interpretacijom postaje urgentnija. Ali traži se drugačiji kustos, manje „autoritet koji zna”, a više neko ko mapira haos, uspostavlja neočigledne veze i preuzima odgovornost za kontekst u kojem radovi funkcionišu. Kustos koji samo potvrđuje postojeći ukus publike zaista postaje nepotreban.
Fotografije: Lažni kustos