Dino Šaran i Letu štuke „u etru”: Pjesmom o istini
„Jer tu smo, gdje smo”
Povezano
Idemo pjesmo
u ovim rukama, neka te potjeraju žice
jer tu smo, gdje smo
na ovim usnama preleti brda i ravnice
idemo pjesmo
„Idemo pjesmo”, Letu štuke
Kada buka svakodnevice postane neizdrživa, a stvarnost previše siva, pesma ostaje jedini lek i univerzalni jezik koji nas vraća nama samima. Kako i sam Dino Šaran podseća, oslanjajući se na čuvenu misao Jovana Jovanovića Zmaja, pesma održava i odražava duh, oslobađa nas stresa i oduvek je bila najverniji soundtrack naših sudbina.
Globalni etar sve više i više biva zagađen informacijama i otuđenošću, tim povodom kultni sastav Letu štuke svojim albumom „Eter” kao muzički poziv da usporimo, odmaknemo se od ekrana i vratimo se „fabričkim postavkama”, ali i jedni drugima.
Ovaj autentični bend sarajevske pop-rok škole ovo leto obeležiće nastupima u specifičnim, kako urbanim tako i istorijskim ambijentima, spajajući novu energiju sa starim zidinama. Beogradska publika imaće priliku da ih čuje 3. jula na sceni Luke Beograd, a muzičko putovanje se zatim nastavlja 25. jula u Gradskom parku u Metkoviću (gde „štuke i šaran” simbolično po prvi put stižu u dolinu Neretve).
Sledi nastup 19. avgusta na Kawa Festu u Solinu, dok je jesen već rezervisana za novosadsku publiku i koncert u Hali 2, zakazan za 23. oktobar.
Uoči ovih zanimljivih susreta, frontmen benda Letu štuke, Dino Šaran podelio je svoja razmišljanja za BURO. o tome kako stvoriti distancu od buke, šta je ono o čemu više ne smemo da ćutimo, i zašto je novo izdanje zapravo simbol izlaska iz kolektivnog besa u jednu sasvim novu nadu.
Na novom albumu ste se predstavili singlom „Ljudska prava“. Da li je taj naš današnji etar previše zagađen bukom, kako stvarati muziku i kulturu u njemu?
Eter je definitivno zagađen bukom, ne samo naš, globalno je eter zagađen, a pjesme stvaram na način da se izdvojim iz te buke, i onda poslušam unutrašnji glas, tako da mogu da s distance opisat stanje oko sebe.
Kako je nastao album i šta želite da poručite ovim tekstovima pesama, kako želite da ih publika doživi?
Pa nema kako želim, doživit će ih publika kako ih publika doživi, to ne zavisi od mojih želja, a namjera je bila da se nekako vratimo na neke fabričke postavke usred ove buke, gore spomenute.
Da se ljudi malo skinu sa društvenih mreža, da više komuniciraju jedni s drugima, da pjevamo o nekim stvarima koje su zapravo humane, ljudske, koje nisu vezane direktno za terminologiju
Osvrnula bih se na staru pesmu „Šutiš“ ali kroz šire pitanje, šta je to što danas prećutkujemo, a o čemu više ne bismo smeli da ćutimo?
Prećutkujemo sisteme koji nam čine zlo, koji nas iskorištavaju, u ovoj pomami i pokušaju da se svak dograbi svog komada, svog dijela kolača, ako uzmemo svijet kao jedan veliki kolač, jednu veliku tortu.
O tome se ne smije ćutat, mislim da se mora govorit, da se istina stalno mora govorit, i ponavljat kol’ko god da je ona nepoželjna i nezabavna, zapravo koliko god da je siva ta svakodnevnica, ipak istinu treba stalno ponavljat da bi se konačno realizovala.
„Idemo pjesmo“: Da li je ova numera svesno pisana kao energetski okidač koji će otvarati predstojeće letnje koncerte, ili je nastala kao tvoj lični podsetnik da muzika mora da ide napred bez obzira na sve, ali da tako pokreće i druge?
Ima ona stara: ‘Pjesma nas je održala, njojzi fala’, Jova Jovanović Zmaj
Mislim da pjesma stvarno održava duh, održava i odražava duh nekog naroda ili neke zajednice. I da u svakom slučaju oslobađa stresa, spušta kortizol, tako da je neophodno. Partizani su ginuli sa pjesmom na usnama, tako se nekad govorilo, mislim da je pjesma pravi način, da je soundtrack nekih istorijskih događaja.
Ovog leta svirate u specifičnim ambijentima, od Luke Beograd (3. jula) do istorijske Gradine u Solinu na Kawa Festu. Koliko sam prostor i istorija zidina menjaju energiju kojom bend izvodi pesme?
U svakom slučaju nešto novo, za nešto staro. Takvi ambijenti sigurno nose duh nekih prošlih vremena, nešto iz druge dimenzije što sigurno utiče i na izvođača i na publiku. Vjerovatno ima tu nešto metafizičko u tom svemu.
Između „Tople vode“ i „Etera“ prošlo je nekoliko godina. Šta je bio glavni emotivni začin za stvaranje ovog novog, stilski šarolikog izdanja, bes, rezignacija ili neka nova nada?
Mislim da je neka nova nada. Mislim da svi kolektivno polako izlazimo iz tog bijesa i rezignacije i da se stvari na Zapadnom Balkanu konačno raspetljavaju, pa makar i u kontekstu podjele interesa velikih sila. Ali barem ćemo malo da danemo dušom, od ovih, što se kaže, domaćih fašista.
Ne možemo dokučiti život, ali možemo biti ili srećni ili nesrećni. Svako bira svoj put pronalaska sreće, kao i način otpora, a dobri alati koji nam mogu pomoći jesu pesme, filmovi, umetnost, knjige… Kultura je jedini dobar beg od surove relanosti. Zato pevajte, igrajte, pišite i borite se!