MAJA MILOŠ: Integritet je pod konstantnim pritiskom kada postoji strah za preživljavanje

Pepeljuga, devojka koja nakon majčine smrti, a potom i očeve nove ženidbe, postaje sluškinja u sopstvenoj kući, trpeći maltretiranje maćehe i polusestara, uz pomoć dobre vile odlazi na kraljevski bal, gde upoznaje princa i zaljubljuje se u njega. Nakon što u ponoć pobegne i izgubi staklenu cipelicu, princ kreće u potragu za njom, pronalazi je i Pepeljuga tako izlazi iz života poniženja i postaje princeza. Ukratko, to je radnja jedne od najpoznatijih bajki na svetu, koja je kroz vekove doživela brojne književne, filmske i druge interpretacije. Jednu od njih, u savremenom i znatno surovijem ključu, donosi rediteljka Maja Miloš u novom dugometražnom ostvarenju – „Pukotina u ledu“, koje trenutno možete pogledati u bioskopima.

Ako je bajka nekada služila da nas pripremi za svet odraslih, Miloš je sada okreće naglavačke i pita šta se događa kada u taj svet uđemo sa svim pričama koje smo o ljubavi, dobroti i srećnom kraju učili kao deca. U njenom filmu princeza nije neko ko čeka da bude spašen, a „princ“ nije spasitelj. Između bajke i stvarnosti otvara se pitanje da li je sloboda uopšte moguća kada je bivstvovanje uslovljeno novcem, tuđim pogledima i unapred zadatim predstavama o tome ko, šta i kakva žena treba da bude.

Četrnaest godina nakon „Klipa“ vraćate se dugometražnom filmu pričom koja na prvi pogled ima strukturu bajke, ali je njena stvarnost prilično surova. Otkud to da vam je baš Pepeljuga bila važna kao polazna tačka?

Maja Miloš: Želela sam da istražim kako se u ovom agresivnom društvu snalaze osobe koje žive po vrednostima koje smo učili još kao mali iz bajki kao što su dobrota, požrtvovanje, vera u snagu ljubavi. Razmišljajući kako je kompleksno mladim ženama da u patrijarhalnom društvu spoznaju sopstvenu seksualnost, okrenula sam se bajci Pepeljuga koja više od 2000 godina uči devojke da kada prihvate sebe i svoju seksualnost postaju „princeze”, odnosno odrastaju. Pepeljuga je takođe bajka koja ima veliki raspon u socijalnom sloju koji tretira i želela sam da upravo upravo zbog toga istražim odnos prema ženama, ženskom telu i seksualnosti u razčičitim socijalnim slojevima. Bajke su intimne priče u opasnom svetu i ideja o intimnom filmu koji prati istraživanje društva mi je inspirativna.

Krenuli ste od čitanja izvorne Pepeljuge, kao priče u kojoj žena postaje princeza tek kada prihvati sopstvenu seksualnost, dok su kasnije interpretacije tu priču učinile znatno seksističkijom. Šta vas je tu posebno intrigiralo?

Maja Miloš: Verzije istih bajki iz različitih perioda i sa različitih mesta nam ukazuju na društvene odnose u datom trenutku kao i o kulturama odakle su zapisi tih bajki, ali one pre svega imaju za cilj da nam ukažu na životne istine i prepreme nas za surovi svet. Pošto bajke komuniciraju kako na racionalnom tako i na iracionalnom nivou, kao i svako kompleksno delo, podložne su različitim tumačenjima koje takođe govore o društvenom trenutku. Seksistička tumačenja Pepeljuge su Princa stavile u poziciju spasioca koji rešava sve probleme glavne junakinje, dok kad se vratimo na suštinu same bajke dolazimo do toga da njegova ljubav daje snagu Pepeljugi da prihvati sebe i sama reši svoje probleme.

Glavna junakinja filma, Marija, klizačica je. Zašto ste odabrali baš taj svet? I zašto je njen „princ“ IT-jevac?

Maja Miloš: Želela sam da Marija bude sportistkinja zbog specifičnog odnosa prema sopstvenom telu koje se posmatra kroz prizmu snage i funkcionalnosti. Klizanje mi je bilo interesantno zbog predstave o klizačicama kao princezama na ledu koje su nežne, ženstvene i aseksualne. U tom sukobu sopstvenog doživljaja tela, plamteće potisnute seksualnosti, nametnute aseksualnosti i društva koje istovremeno u različitim socijalnim krugovima seksualizuju, objektivizuju i eksploatišu žensko telo leži film Pukotina u ledu. Princa sam želela da postavim da iako socijalno pripada višoj klasi, on se u nju suštinski ne uklapa.

Jovana Stojiljković praktično nosi film. Kada vam  je postalo jasno da može da iznese Mariju, posebno kad se uzme u obzir to koliko je njen lik fizički i emotivno izložen?

Maja Miloš: Jovana je fantastična glumica koju poznajem veoma dugo, radile smo zajedno još na Klipu, i zbog toga sam imala čast i da pratim njenu glumačku karijeru od ranih dana. Ona se fizički dugo spremala za film i išla je na treninge klizanja dok smo imale i dugotrajne probe tražeći tu našu Mariju. Želele smo da je razumemo i osetimo svaki njen damar. Važno nam je bilo da nađemo i njenu snagu koje ni ona sama nije svesna i da upoznamo sve faze njene transformacije kao i sve potisnute strahove i želje.

U filmu se sudaraju dve stvari koje često idu zajedno: želja za slobodom i materijalna zavisnost. Neverovatno je da je i danas nemoguće govoriti o slobodi žene bez ekonomske slobode. Zašto vam je bilo važno da upravo kroz tu vrstu zavisnosti govorite o položaju žene?

Maja Miloš: Bahato društvo u kojoj je ideja moći vezana za dominaciju i kontrolu koristi finansijsku zavisnost za ukidanje raznih sloboda. Integritet je pod konstantnim pritiskom kada postoji strah za preživljavanje.

Marija u svet seksualne eksploatacije ulazi zbog finansijskih problema. Šta biste voleli da devojke i devojčice, posebno one koje su njenih godina, prepoznaju u njenoj priči, šta treba da im se potcrta, ne bi li shvatile da ne mora, možda čak, da ne treba tako?

Maja Miloš: Volela bih pre svega da se trudimo da apriori ne osuđujemo, već da pokušamo da razumemo druge ljude. Tražeći dobrotu i ljubav u surovom svetu volela bih da bar na trenutak pružim nadu i verovanje u sopstvenu snagu da izađemo iz kruga eksploatacije. Sa druge strane bih volela da razmislimo kako da se izborimo kao društvo sa takvim sistemom i da ga menjamo.

Ovo je film, ali ako se vratimo u realnost, mislite li da danas (uopšte) živimo u vremenu seksualnih sloboda ili je seksualnost samo dobila nove forme kontrole, tržišne vrednosti i eksploatacije?

Patrijarhalno društvo u kome živimo s vremenom samo menja svoje pojavne oblike a ostaje konstanta potreba za kontrolom i eksploataciju.

Društvo je opsednuto seksom i seks koristi kao polugu moći, dok se o seksualnosti ne priča.

Licemerno nametanje kako aseksualnosti koja se diskredituje, tako i seksualizacija koja se takođe osuđuje je prostor kontrole. Borba je konstantna jer kako dobijamo bitke za slobodu, tako se podmuklo i neprimetno širi konzervativizam.

Posle „Klipa“, filma koji je svojevremeno izazvao snažne reakcije publike, da li danas drugačije razmišljate o prikazivanju mladosti, seksa i nasilja na filmu? Kada danas gledate „Klip“, šta u njemu vidite drugačije nego pre četrnaest godina?

Maja Miloš: Kako umetnost predstavlja ogledalo društva, tako ono prenosi i autorov pogled na svet. Sklona sam gledanju opusa reditelja koji su uticali i još uvek utiču na mene, posmatrajući razvoj, promene i sa druge strane unutrašnji kontinuitet. Klip i Pukotinu u ledu sa te strane posmatram kao odraze vremena kako svog pogleda na svet tako i društva. Kada se radi sa puno ljubavi, strasti, odgovornosti prema umetnosti, nema potrebe za idejom revalorizacije prethodnog rada iz pozicije šta bismo menjali, već koliko smo dali sebe u tom radu. Ja dajem celo svoje biće u film koji radim i to je ono što ne bih menjala. Pošto sam na oba filma veoma dugo radila, oni tako predstavljaju i duge faze mog života koje na kraju i zajedno čine ono što jesam danas.

Šta mislite, da li se u međuvremenu promenio i odnos publike prema ovakvim temama? Da li je danas teže napraviti film koji provocira ili smo samo promenili način na koji na provokaciju reagujemo?

Maja Miloš: Istina i emocija provociraju. Kako je umetnost potraga za istinom, ona u svojoj biti, u komunikaciji sa publikom izaziva reakcije. Takođe umetnost komunicira sa emocijama, sa iracionalnim i nekad nas suočava sa sopstvenim strahovima, nekada nam vida rane. Umetnost podstiče razmišljanje i dijalog. Kada vlast nedvosmisleno pokušava da satre umetnost, publika je uskraćena za svo bogatsvo koje nam ona pruža, tako da mislim da smo nažalost došli do situacije da je uopšte mogućnost da vidimo domaće filmove u bioskopu ravno čudu.

Da li je ljubav između muškarca i žene u „Pukotini u ledu“ zaista oblik spasa ili je i sama deo mita o srećnom kraju koji bajke usađuju od detinjstva?

Verujući u istine koje nam bajke prenose, duboko verujem da nam ljubav pomaže da prihvatimo sebe.

Snovi zauzimaju veoma važno mesto u ovom filmu. Šta su vam oni omogućili da izrazite, a što nije bilo moguće ispričati kroz stvarnost Marijinog života?

Maja Miloš: Želeći da upoznam glavnu junakinju, njene strahove, želje, potisnutu seksualnost, počela sam da pišem njene snove. Pošto mi je ideja bila da se bavim iracionalnim, ti snovi su postali sastavni deo filma. Scene podsvesti glavne junakinje su takođe važan deo filma jer sam želela da uspostavim jedan delikatan unutrašnji svet nasuprot sirovosti realnosti.

Zašto ste imali potrebu da napravite upravo ovaj film, sa ovim temama i ovom junakinjom? Kada je ta ideja prvi put počela da postoji i u kojoj meri se menjala dok nije stigla do konačnog oblika?

Maja Miloš: Pošto sam na filmu radila 13 godina, od ideje do premijere, on se kristalisao istraživanjem, uključivanjem ekipe, glumaca a i moj pogled na svet se menjao tokom tog perioda. Rad na filmu je za mene proces upoznavanje likova kojima se bavim, drama, racionalnog i iracionalnog, društva i u tom istraživanju se trudim da odbacujem sopstvene predrasude i da se borim protiv stereotipa.

Veoma sam srećna što je film Pukotina u ledu započeo svoj bioskopski život, posle dugotrajnog i posvećenog rada cele ekipe.

Fotografije: Đorđe Bajić, PROMO