Vladimir Lalić: Pokret koji budi cvetanje  

Cvetanje Tise toliko je star fenomen da su u njemu mogli uživati još dinosaurusi. Svake godine insekti zvani tiski cvet (Palingenia longicauda), koji žive u mulju reke, u jednom trenutku se bude, u junu (nikad se ne zna baš tačno kada, ali se uvek pretpostavlja), i pojavljuju u ogromnom broju, pare se i uginu ‒ u roku od svega nekoliko sati. Jedan od najlepših prirodnih događaja na svetu iz daljine izgleda kao da reka cveta ‒ površina vode prekriva se hiljadama svetlucavih insekata koji lete i talasaju se poput latica. Neko bi rekao ‒ izvode (poslednji) ljubavni ples. A sada u tom fenomenu mogu da uživaju svi oni koji posete park Lewisham u Londonu. Naime, u jezeru koje predstavlja cenralni deo parka leži skulptura Vladimira Lalića „To Move Is to Bloom”, jedino delo nekog srpskog umetnika koje je dobilo status trajnog spomenika u britanskoj prestonici. 

Vladimir već tri godine živi i radi u Ujedinjenom Kraljevstu, a mi ga pitamo ‒ da li je skulptura, dve hiljade kilometara udaljena od Beograda, sada njegov način da bude bliže kući. 

BURO. Kako si došao na ideju da skulpturu posvetiš cvetanju Tise i smestiš je u londonski gradski park? 

Vladimir: Za mene ova priča ima nekoliko slojeva, ali krenuo bih od ličnog. Nažalost, nikada nisam video cvetanje Tise. Ono se dešava u junu, na Tisi, u jednom kratkom vremenskom periodu kada na hiljade vodenih cvetova izlazi iz mulja ‒ rađaju se, lete, razmnožavaju i u istom danu umiru. Ali slušao sam priče o tome, otac mi je govorio o iskustvima njegovog dede. Moji preci su iz Novog Bečeja i želeo sam da se usred Londona na neki način povežem sa svojim korenima i da donesem tu priču, taj fenomen ovde. Kada mi je kustoskinja Tima Džam, koja je pokrenula ceo projekat „Echoes of Migration”, rekla da želi od mene javnu skulpturu, odmah sam znao da hoću to da radim. Leteća bića koja cvetaju. Skulptura se zove „To Move Is to Bloom” i ne odnosi se samo na moje pretke ili na moj pokret iz Beograda u London. Posvećena je i mojoj majci, koja trenutno otežano hoda. Taj pokret, ili cvetanje kroz pokret, moja je poruka svima – da nastave da se bore i da kroz taj proces, čak i kroz teškoću, možemo da se transformišemo i cvetamo. 

S druge strane, te male vrste koje naviru iz mutne vode možemo da zamislimo kao bića koja beže od represije jednog sistema i u nekoj drugoj zemlji treba prvo da procvetaju da bi mogla da polete. To može da se odnosi i na različite društvene sisteme u kojima jasnoća izostaje, a pojedine vrste opstaju u mutnom okruženju, dok drugima to nije moguće. Tu je i jedno univerzalno čitanje – da su svim vrstama potrebni pokret, promena i rast. Ovde je pokret prikazan dramatično i dinamično, ali može biti i mentalni, pa i metafizički – želja da uradimo nešto, da oprostimo, da izađemo iz nečega gde se ne osećamo dobro. Najnormalnija stvar je da ljudi migriraju, i to ne mora da bude isključivo bežanje ka nečemu boljem, već i pokret kroz koji se razvijamo. Zanimljivo mi je da je cvet inače stacionaran, ali kroz animalni pokret dolazi do njegovog otvaranja. 

BURO. Kako je izgledao sam rad na skulpturi? 

Vladimir: Prvo sam mnogo crtao, pravio male makete, sekao u metalu. Najteže je došlo na kraju – kako sve to postaviti u vodu i rešiti kinetiku, jer sam zamislio skulpturu koja nije statična već se stalno kreće. Trebalo je nekoliko pokušaja da se pronađe prava debljina šipki na kojima stoje ta mala bića, odnosno idealna tačka u kojoj se „grane” prirodno njišu. Baza skulpture je u vodi, ne vidi se, a iz nje izviru šipke, koje namerno nisam sakrivao.

One nisu samo nosači, već trag kretanja tih bića, neka vrsta memorije njihovog puta. 

Jezero menja visinu tokom godine, refleksija se stalno menja – kada je zaleđeno, ona je mutna, u jesen su boje intenzivnije. Sve je u pokretu, u konstantnoj promeni, i skulptura mora da bude deo toga. Ona ima i svoj zvuk. Kada sam je napravio, shvatio sam da krila imaju određenu rezonancu, da kada ih dodirujem zvuče poput zvona ili metalnog instrumenta. Snimio sam te zvuke i od njih napravio kompoziciju od pet delova: dubina, rađanje, inkubacija, let i polet. Posetioci mogu da skeniraju QR kod i čuju kako ta bića „zvuče”. Taj zvuk me podseća na unutrašnjost bića, dok me zvona asociraju na svečanost i mistiku njihovog porekla. Tako skulptura dobija i zvučni sloj. 

BURO. Mora da je fascinantno kada shvatiš da tvoja skulptura krasi jedan londonski park i da će tu trajno ostati. 

Vladimir: Nadrealno je, pre svega zbog celog emotivnog konteksta. Kada smo postavljali skulpturu, postojale su sumnje da će narušiti prirodni ekosistem. Međutim, ubrzo se pojavila fotografija vodomara kako sedi na jednoj od njenih „grana”. Ljudi su se oduševili jer te ptice ranije nisu dolazile u park. Desilo se zapravo nešto vrlo jednostavno – vodomari moraju da budu blizu vode kako bi lovili ribu, a ranije nisu imali gde da slete jer su krošnje udaljene od jezera. Skulptura im je omogućila da se zadrže bliže vodi i lakše love. Loša vest za ribice, ali dobra za vodomara. 

BURO. Otkud potreba za izmišljenim bićima, vrstama? 

Vladimir: Poslednjih nekoliko godina pravim vrste, ne samo kroz skulpturu već i kroz crteže i slike. To su izmaštana bića, ne nužno životinje, ali funkcionišu kao vrste. Ova konkretna zove se Florens migrans, namerno latinski. To je vrsta koja živi u dva ekosistema – vodi i vazduhu – pa je razvila krila. Da li je to insekt koji postaje ptica ili cvet koji dobija pokret, ostaje otvoreno. Moji raniji radovi bili su više humanoidni, povezani sa anatomijom, jer me oduvek zanima granica između čoveka i životinje, čoveka i ekosistema. Fascinantna mi je naša potreba da se izdvojimo iz prirode, kao da nismo njen deo. Ta želja da budemo nešto više nego što jesmo neretko postaje plodno polje za rad. U svojim radovima često postavljam likove u apsurdne situacije jer tada reaguje najdublji, instinktivni deo nas. Tada se javljaju ključna pitanja – ko sam i zašto sam ovde. 

BURO. Pre Londona, desio ti se Pariz. 

Vladimir: U Pariz sam otišao vrlo mlad, kao student, želeći da vidim muzeje i majstore slikarstva. Vratio sam se u njega 2012. godine sa vrlo konkretnim planom – išao sam od galerije do galerije i upoznavao ljude. Upoznao sam dvojicu galerista, jedan je odustao, drugi mi je zakazao izložbu iste godine, koja je prošla veoma dobro, prodao sam skoro sve radove, što mi je dalo veliki podsticaj. Nakon toga sam dobio rezidencijalni boravak u Cité Internationale des Arts, počeo saradnju sa galerijom i kasnije dobio nagradu Luj Veler od Francuske akademije, kao i mesto finaliste nagrade Antoan Maran 2017. godine. Pariz zauvek ostaje važan deo mog puta. 

BURO. Pre pet godina… „Sedimenti i sentimenti”. 

Vladimir: Ta izložba je objedinjavala sedam godina rada. Imao sam ceo Muzej grada Beograda na raspolaganju, što je retka prilika. Tu sam spojio crteže, kolaže, instalacije i multimedijalne radove. Prvi put sam uveo i zvuk, kao i sopstveni performans. Instalacija „Ispovedaonica” bila je spoj vizuelnog i vokalnog izraza, dok je „Mračna soba” uključivala publiku koja je osvetljavala radove i stvarala sopstveni prostor percepcije. Želeo sam da napravim jedan imerzivni sistem. 

BURO. Sada živiš u Londonu. 

Vladimir: Bila mi je potrebna nova vrsta trenja. Beograd mi je postao previše poznat. London sam već poznavao i ostao mi je u sećanju kao snažan grad. Upisao sam MFA na Goldsmiths, University of London i to mi je omogućilo ulazak u sistem. Sada imam Global Talent vizu, što je zanimljivo jer sam prethodno bio odbijen za turističku vizu. To dosta govori o samom sistemu. 

BURO. Kako funkcioniše Goldsmiths? 

Vladimir: Sistem je drugačiji. Fokus je na ideji, pa zatim na njenoj realizaciji. Kroz razgovore i kritičke sesije razvija se koncept koji se kasnije materijalizuje. Kod nas se često ide obrnutim putem. Boravak tamo bio je izazovan jer sam morao da definišem sopstveni identitet u novom kontekstu. Vrlo brzo sam odlučio da radim skulpturu, jer su radionice izuzetno razvijene – metal, drvo, 3D print, livenje. Eksperimentisanje je dovelo do novih ideja.

Moja diplomska izložba „Relentless Pursuits” prikazivala je bića poput lažnih fosila, refleksije ljudskih kompleksnosti. 

BURO. Da li sada živiš između Beograda i Londona? 

Vladimir: Živim u Londonu već tri i po godine. Ovde su moj atelje, radovi, saradnje i muzički projekti. Ovo je moj novi dom. Nije lako, ali London ima diverzitet koji me hrani. To je grad koji daje mnogo, ali i traži mnogo. I to mi odgovara. Deluje kao jedan grad, ali u stvari je mnogo gradova u jednom.

Fotografije: Kevin Percival