Letnji dnevnici 06: Različite vrste (od)mora

Kao kod kuće. Na pitanje kako se osećamo, ovo je čest odgovor kada želimo da kažemo da nam je udobno, dobro, da se osećamo sigurno. Po uslovom da je kuća zaista prostor tih osećaja.

Kao kod mame/bake. Na pitanje kakva je bila klopa, ovo je čest odgovor kad želimo da kažemo da je nešto bilo toplo, ukusno, domaćinski. Pod uslovom da su mame i bake bile nežne i dom mirisao na domaća jela. Pod uslovom da smo bili dovoljno privilegovani da imamo dom.

Mesta za razmatranje šta je zapravo pravi odmor otvara se kako se leto približava.

Kada sam dobila decu, to se, kao i razna druga pitanja pretvorilo u složenu matematiku. Svi su imali mišljenje gde je najbolje putovati kad se ima malo dete. Naslušala sam se epopeja o ranim rezervacijama all inclusive hotela, avionskim letovima da se dete ne muči, plašenjima od stomačnih virusa. Naslušala sam se visinskih priprema za odmor, izbora da se malo hoda do plaže ili ne hoda uopšte, činjenice da se mora biti u blizini velikog grada. Svi su se razmetali mišljenjima. Ali nas dvoje, nismo poklekli. Slabo nas je intresovalo ono što nismo mi. To što nismo mi, nije ni naša porodica, ni naša deca. A nije da nismo probali, jesmo, jednom, pa još jednom nešto što nema veze za nama. Onda smo se pogledali i shvatili da ta letovanja izgledaju kao u crtaću „Voli“ i da to ne želimo. Ta poruka koju šaljem svojoj deci ako sam na odmoru bestelesna masa koja baulja od obroka do obroka mi je neprihvatljiva. Na isti način na koji mi je neprihvatljivo da mi neko drugi organizuje zabavu, kao da ne umem sama da odlučim šta mi se na tom odmoru radi.

Nema za mene mora do Jadrana, spavanja pod borom, tog najlepšeg mirisa na svetu, veranja po stenama, Jadrolinije i ovog nama razumljivog jezika. Naslušala sam se da je to naš, njihov, ovaj, onaj jezik. Jezik je kad se razumemo. I kad moja deca mogu sama da kupe sladoled. Kada uđem u knjižaru i kupim knjigu za koju mi ne treba prevod. Jadran je moje more, sve uspomene spakovane u kofer, sa njih u maju brižljivo obrišem prašinu, i krenemo nekog juna. Tu su svi moji iako se lično ne poznajemo.
Sedim sa Milanom i Tijanom, oni žive u Ljubljani, ali su sad u Kopru, prvo smo tamo slušali odličan koncert na festivalu Jeff a onda su oni došli u naše selo blizu svetionika. Sedimo na špicu, zalazi Sunce, nešto jedemo, deca se igraju, ostajemo poslednji, i mi i sva deca. Milan nosi Veru jer je izranjavila stopala pa ne može da hoda, ne možemo da prestanemo da pričamo, neko se kupa noću na plaži. To je Jadran. Ta nepodnošljiva lakoća provođenja vremena, zdravo zajedništvo, jedina moguća opcija odmora. Moj je Jadran i naša plaža u šumi, samo ptice, samo ptice, talasi, zrikavci i ništa drugo.

To najbrže spuštanje kortizola na svetu, kad promolim glavu i udahnem za mene je najskuplja stvar na svetu. Luksuz da još uvek oko nas postoje mesta gde je more – more, a šuma – šuma i gde me niko ne gađa u glavu sadržajima.

Izbor letovanja je kao izbor cipela, muzike ili knjiga. O ukusima se ne raspravlja, ili raspravlja, to su trenuci kada se možemo a i ne moramo ubeđivati. Svako ima pravo na svoju idealnu viziju odmora. Neko sa pogledom na ostrvo, neko sa pogledom na soliter. I nijedno ne zaslužuje omalovažavanje. Ko smo mi da sudimo o odmorima drugih?

Imam osećaj da mi deca porastu na svakom putovanju. Kao što imam osećaj da sam jedino na moru suštinski slobodna od ambicija i procena istih. Jako dugo, ne želim apsolutno ništa sem zdravlja. Imam dovoljno knjiga, prijateljstva duža od dve decenije, porodicu koja nije idealna ali je moja, najvećim luksuzom smatram pravo na odmor i dovoljno para za pijacu. Ne želim nijedno egzotično putovanje, nijedne cipele, ništa. Želim neiskorišćene putne apoteke i čiste nalaze. Svima. Manjak ambicija kompenzujem hodanjem i činjenicom da nismo svi rođeni da težimo da budemo najbolji u svemu.

I tu dolazimo do pitanja ambicija i odmora.

Želim da se vozimo kolima, da nas auto služi. Da se vozimo brodom i autobusom, biciklom i pedalinom. Želim da kuvam deci pasulj jer su tražila i da se ponosim što smo paradajz turisti. Kome smeta lubenica na plaži i putni sendviči ? Želim da čitam satima, da igramo mau mau, da vreme ne postoji, da se srećemo sa prijateljima, da glumim glasom kralja Tritona držeći u ruci Kena koji je zapravo sirenac dok deca donose školjke. Želim da ne čujem nijednu vest i nijedan ogorčeni ispad koji opet ima veze sa nečijim ambicijama.

Čaj od ruzmarina ima razne blagodeti. Sem što oslobađa od stresa, oporavlja kosu, on se u narodu koristi kao čaj koji razbistri glavu. Od njega miriše cela kuća. Bistra glava, mirisna kuća i more iza čoška. Tri stvari, tim redosledom.

Prodaja turističkih aranžmana uglavnom je počinjala sa varijacijom na temu rečeničnog sklopa – odmor iz bajke, odmor iz snova. Da imam turističku agenciju, slogan bi bio – dođite da se odmorite od svega što morate.

Setila sam se pitanja koje mi je nekad postavljala mama, a sad mi postavi svekrva – Je l’ vam bilo lepo? I ta radost na njihovim licima, kad stvarno jeste i kad stvarno nema nijedno ali. Jedna od stvari koje najviše volim je slušanje priča sa odmora mojih bližnjih. I ta razmena sitnica, u kojima pokazujemo jedni drugima da smo zajedno u mislima, ako već ne delimo plažu.

U istraživanju sopstvenog mediterana najvažnije mi je pravo na lični prostor.

Ta toliko jednostavna stvar nekad deluje nedostižno, kada vas razni poznati i nepoznati ubeđuju šta ne smete da propustite. Jedino što ne želim da propustim je da ukrademo što više dana leta u nekom prividu slobode koja je moguća samo ovde i samo sada. I da to podelim sa onima koje volim. Svako ima pravo da odmara kako želi. Svako nema pravo da to bilo kome drugom nameće. Generacijama se na letovanjima trpelo. Trpi se još uvek. Borba da se što manje trpi a što više ne gleda u sat je jedina legitimna borba za odmor. Za slobodu odmora se vredi boriti. Do poslednjeg skoka u more.

Fotografije: Pexels