Letnji dnevnici 05: Prvi put sami na moru

Za početak jedna slika.

Završila sam osmi razred. Upisana je gimnazija koja je ispod kuće. Nisam to baš htela, ali nisam umela da se borim. Četiri godine nakon toga naučiću da se izborim. Idemo svi na more u kuću bakinih porodičnih kumova. Drugari i drugarice će se rasuti za raspust. Ali, jednog dana, na magistralu doći će Jasnini roditelji i nas dve ćemo otići u Kumbor. Na jedan dan, da vidimo njenu simpatiju, a mog druga Srđana. To pamtim kao prvi dan na plaži kada sam sama. Glumimo da smo sami na moru. Jedemo bolonjeze na terasi koje je spremila Srđanova mama. I smejemo se. Imam dve slike od toga dana. Mrštimo se od Sunca, delimo jedan peškir. Moj prvi dan na moru bez roditelja. Osoba za koju duboko mislim da sam ja, a na toj je fotografiji, je nesrećno zaljubljena (normalno!), nosi sa sobom ogroman osećaj nevidljivosti uprkos famoznoj Vukovoj diplomi, nije se izborila da upiše željenu srednju školu, konačno joj je dozvoljeno da prestane da trenira odbojku. Ta osoba koja liči na mene, nosi plavo-zeleni kupaći, na vokmenu je EKV.

Ta osoba od četrnaest godina izborila je svoj prvi dan na moru bez roditelja.

Moj sin se pre neki dan vratio sa svog drugog samostalnog mora u životu. Sportsko-jezički kamp u Grčkoj, na koji je prvi put otišao sa svoja dva dobra druga. Dok je meni srce bilo u petama, sa suvozačkog mesta sam svom osmogodišnjem detetu rekla – Ne okreći se, idi svuda, ceo svet je tvoj. Normalno, otplakala do kuće. Normalno, da me niko ne vidi. Ove godine, rekla sam isto, muž je njemu i drugarima kupio stripove za put, sada već tradicionalno, ćerka se zapljunula da i ona dogodine ide na kamp. Nisam plakala, samo sam brinula. Sin se sa svojih dana na moru bez nas vraća veseo, pun samopouzdanja i sa željom da možda proba da trenira atletiku. Dogovor je isti kao i prošle godine – rođendan se slavi kod kuće za nekoliko drugara, umesto toga i poklona – kamp na moru. Fer.

Kada smo ga poslali samog na more, sa osam i po godina, rekli su nam da smo ludi. Iako je išao sa drugom iz razreda, njegovim starijim bratom, iako je voditeljka kampa njihova rođaka. Rekli su nam ludi iako dete pliva, samostalno je i obožava sportove. Rekli su nam da smo ludi, ali mi smo prelomili, nije bilo svejedno. Meni je bilo važno da klinci nemaju taj gadni pubertetski tranzit kad porastu. Da pre toga imaju ekipu za kampove, za planinarenja, izviđače. Da osamostaljenje ne bude mukotrpna borba i da ne bude cilj đus-votka na plaži kad se konačno puste sa lanca. Videćemo za koju godinu da li mi je uspelo.

Kad, kako i ko odluči da je vreme da idemo na more sami?

Da li je to bilo kada smo bili dovoljno odrasli ili kada nam se jednostavno smučilo?

Najstrašniji teror patrijarhata dešavao se upravo na tim porodičnim letovanjima. Muškarci večito zabodeni u kafane, ili na neke roštilje, svi nešto kao bitno rade, dok žene okapavaju u nabavkama, nad supama i u učenju gomile dece kako se ponaša na plaži. Sve te žene koje vode za ruke decu uzbrdo-nizbrdo natovarene kao magarci. Žene koje sem što drže kuće, drže i letovanja. A onda ih, ti muškarci, zajedno sa decom izvedu u grad, ta parada mi je uvek išla na živce, relikt užasne malograđanštine, korzo, kako god da se zove. Bićemo porodica samo dok pojedete sladoled. Letovanja u čoporu su mi tek bila apsolutni sunovrat pojma odmora, uglavnom bih žmurila i želela da pobegnem. I onda sam u trećem razredu gimnazije, otišla na moje prvo pravo samostalno more, Herceg Novi, ceo Beograd u njemu, izlasci, noćna kupanja, smejanje dok stomak ne zaboli i drugarice. Kasnije ću na more ići i potpuno sama, u nekim raznim kombinacijama, ali moje omiljeno društvo za more postaće moja deca. Nastaviću da na letovanju ne volim iste stvari koje nisam volela kao dete – buku, mnogo ljudi, muškarce u kafanama – žene za šporetima, zanemarivanje dece, svađe zbog sitnica, urlanje na plaži. I čekanje da se neko pojavi. Ono što mi se tako rano smučilo, zbog čega sam želela da krenem da putujem sama, odrasli su čitali kroz pubertet. Pitam se šta bi se desilo da su nas više shvatali ozbiljno i da su slušali šta nam smeta. Najteže je izgleda videti sopstvene greške. A tako lako držati roditeljski autoritet sa rečenicom – ja sam ti otac/majka. To što smo sa nekim u krvnom srodstvu ne daje nam za pravo da jako loše glumimo apsolutni morski autoritet.

Koliko puta ćemo do kraja života otići na more i sa kim želimo da to bude? Da li postoji luksuz da se jedan trenutak na tom odmoru provede pod pritiskom? Da li je u redu da se na more ide sa nekim koga više ne volite? Da li će se na neko more, nekada otići a da ne možete da podnesete nikog ko će sa vama sedeti u kolima? Ta grozna i večita floskula da je život zapravo žongliranje kompromisa važi možda za kopneni, ali ne i za morski život. Zato što salinitet ima smisla samo kad se deli sa nekim ko vas za početak sluša. I poštuje. Sa decom je dok su mali, odmor pitanje zdravlja i svesne odluke da nauče da lutuju. Dok ne nauče, na odmoru nema odmaranja.

Na isti način na koji uče da čitaju i pišu, deca uče da letuju.

Ono što ne volimo kao deca, vrlo je verovatno nećemo voleti ni kao odrasli.

Porodica ne služi da se prošeta rivom, već da se ujutru dogovorimo šta se kome radi. Na tom moru koje bi trebalo svima da nam bude odmor. Koje svi željno čekamo. Porodica ne služi za tu jednu sliku gde smo svi na broju. To je onda samo slika. Koliko ruku je u sapunici kad se peru sudovi – mnogo je važnija slika. I koliko se čvrsto grlimo dok sa mola skačemo.

Svi ti strahovi i sve od čega sam htela da pobegnem kao dete isti su i sad. Samo danas umem da se suprotstavim, kažem glasno šta mislim ili samo odšetam dalje. Vreme je da shvatimo letovanje jako ozbiljno, kao demokratiju. Kao prostor slobode. Uostalom, kakvo je to more sa koga jednom čekamo da pobegnemo ? Ružno. Ako se i desilo, da se nikad više ne ponovi. Pu pu pu.
Postoji otok osunčan, nekima od nas od davnina znam, o njemu od djetinjstva razmišljam, kaže pesnik, Rundek Darko, morski pesnik. Curi leto, da probamo da napravimo da bude bar prihvatljivo, ako ne najbolje. Svima.

Fotografije: Pexels